ПОБЕДА ЛАЖИ НАД ИСТИНОМ: Како је западна пропагандна машинерија због Косова немилосрдно млела српски народ

Поделите:
АНТИСРПСКА пропаганда у делу западних медија појавила се још осамдесетих година поводом турбулентних догађаја на Косову и Метохији.
Покрајина је одмах по Титовој смрти, али и пре тога, била место излива снажних и масовних великоалбанских стремљења.Немачка штампа у фокус је стављала „српску владавину“. „Шпигл“ је тако још марта 1989. објавио да је чак „100.000 Албанаца саслушавала полиција“. Потом се у мају 1990. дигла невиђена бука око тобожњег тровања албанских ђака; „Франкфуртер рундшау“ известиће да су хиљде отроване,а међу њима и много деце.То је уједно била једна од најапсурднијих подметачина у историји новинарства позната као „једно- -национално тровање“. Од десетак хиљада отрованих широм покрајине није отрован ниједан Србин.Да би у јавности Запада слика о наводним српским злоделима била потпунија и како би се Србима лакше приписала кривица, кроз уста лекара Бујара Букошија тврди се да су албански лекари на Косову и Метохији отпуштени и уместо њих су постављени „мање квалификовани лекари из Србије, који на Косову могу по вољи да експериментишу“.

ПРОПАГАНДА у немачко-аустријској штампи почела је још 1988, да би се из дана у дан интензивирала. Обновљена је стара аустроугарска и коминтерновска пропаганда против Срба, које су се све време, са мањим или већим осекама, држали словеначки и хрватски, а великим делом и југословенски комунисти. У медијској припреми отцепљења у немачко-аустријској штампи ће из готово сваког текста избијати нетрпељивост према Југославији и Србији.

Том антисрпском хору, који је поново након седамдесет година завладао немачким јавним дискурсом, активно ће се придружити и угледни „Цајт“. По њему: „Бриселска заједница стала је на погрешну страну: на страну угњетача у Београду, а не на страну угњетених у Загребу и Љубљани.“

Истовремено, аустријски и немачки медији у интервјуима и другим написима непрекидно дају предност хрватским и словеначким саговорницима, а објављују текстове у којима се на разне начине оптужује Србија, да руши Југославију. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих, у немачко-аустријској штампи постигнута је широка сагласност да се из свих расположивих оруђа распирује криза у Југославији с циљем да се она лакше дезинтегрише.

На сличан начин су немачка и аустријска штампа учествовале у стварању кризе пред Први светски рат, али и 1941. године.

Антисрпска доктрина немачких центара меке и тврде моћи у пуној снази показаће се деведесетих година на терену косовске кризе. Линија је била јасна – темељним разарањем српског националног корпуса и његових интереса потребно је дезинтегрисати најпре СФРЈ, а затим и онај њен део који је остао везан за Србију, као и њу саму.

Запад је то дуго припремао. Немачки БНД је још 1987, за време Ханса Дитриха Геншера, Хитлеровог СА гранадира, отворила своју испоставу у амбасади у Тирани као базу за антисрпске операције и обучавање терористичке ОВК. Немачка влада је 1995. у Тирани потписала немачко-албанску изјаву о „решењу косовског питања“, што је буквално значило подршку косовским Албанацима за самоопредељење, а тиме и дефакто право на сецесију, тероризам и оружану побуну.

ЗАПАД, да би посао око дезинтеграције Србије био што успешније обављен, ствара ширу коалицију. У том контексту мора се посматрати боравак Осаме бин Ладена, бившег агента ЦИА, у Албанији 1994. године, када је албанском председнику Салију Бериши обећао помоћ, а други пут 1998. када је прокријумчарио терористе из Италије. Тада је формиран центар исламских терориста уз спонзорство Саудијске Арабије.

Такође, у саставу ОВК, према престижном „Тајмсу“, било је и муџахедина, што је, види парадокса, „узнемиривало“ америчку администрацију. Клинтон је, у атмосфери афере „Левински“ – која је до темеља потресала Вашингтон 23. марта 1999. добио подршку Сената за бомбардовање СРЈ. Томе је претходила вишегодишња антисрпска пропаганда у којој је изречено безброј лажи.

Кристофер Лејн и Бењамин Шварц, истраживачи Кејто института, доказују да је управо америчка администрација одговорна „за косовску хуманитарну кризу и за признавање ОВК као доминантне снаге на Косову“. Циљ је био, како примећује Џејмс Бисет, бивши канадски амбасадор у Југославији, Бугарској и Албанији, „да се дестабилизује Косово и свргне српски председник Слободан Милошевић“, као нужан предуслов за покоравање Србије и инсталирање нове НАТО дестинације.

Америчкој администрацији био је потребан случај „Рачак“ будући да јој је било познато, што је, између осталих, и пословично обавештени Кисинџер потврдио, да је споразум Милошевић – Холбрук о прекиду ватре у 80 одсто случајева прекршила ОВК. Али, то није вредело – одлука о бомбардовању Србије, од НАТО алијансе, одосно САД уз британску сарадњу и вишегодишње подстрекивање Немачке, већ је била донета.

Активна сарадња НАТО и ОВК успостављена је знатно пре почетка бомбардовања СР Југославије. Роберт Гелбард, специјални изасланик за Балкан, састао се у јуну 1998. године са политичким лидерима ОВК. Терористи су за евро-америчке медије преко ноћи „постали борци за слободу и национални хероји“.

Амерички заокрет коначно је јавно потврђен састанком Ричарда Холбрука са руководством ОВК у Јунику код Дечана, крајем јуна 1998. године, где се изувен сликао с терористима. Ова слика је обишла свет и сугерисала званичницима и водећим медијима како треба говорити и писати о ОВК, Србији и Косову и Метохији. Холбрук ниједном речју није осудио терористичку активност ОВК, већ је изјавио: „Мислим да би Срби требало да оду одавде.“

Амерички Стејт департмент је, да би оправдао бомбардовање, објавио да је „90 одсто етничких Албанаца протерано са Косова, иако је било безброј информација о томе да су покрајину почели да напуштају после притиска НАТО земаља и ОВК како би се „морално“ оправдало бомбардовање Србије.

Ради разумевања „избегличке кризе“ на Косову и Метохији треба имати у виду чињеницу да су припадници ОВК имали на располагању бројеве сателитских мобилних телефона Робина Кука и Веслија Кларка, како би, поред садејства са НАТО нa војном плану, кординисали и друге активности, а тиме и наводно и од НАТО испланирано избеглиштво.

На Косову и Метохији, на основу споразума од 13. октобра 1998, између Милошевића и Холбрука, донетог под претњом бомбардовања Србије, било је предвиђено да се распореди око 2.000 ненаоружаних посматрача ОЕБС (чији је укупан састав пред бомбардовање износио око 1.400 људи). Њихов формални задатак био је да контролишу употребу тешког наоружања српске полиције и да надгледају примирје између ОВК и српских снага. Стварни циљ њихове мисије био је да ОВК помогну у обуци и другој логистичкој потпори да поврати изгубљене позиције на терену и да припреме и обезбеде логистичку подршку за НАТО бомбардовање Србије (које је у Вашингтону већ било донето). За шефа мисије постављен је амерички генерал у пензији Вилијам Вокер, а за заменика британски генерал Џон Древјенкијевич. У ствари, посматрачи ОЕБС са америчким амбасадором Вокером на челу – који је био агент ЦИА – били су параван за њене операције подршке ОВК.

Чланови Вокерове мисије по наруџбини својих влада и шпијунских организација у својим извештајима – као и у другим случајевима где су њихови интереси били уплетени – безочно су лагали. Евро-амерички медији и њихови налогодавци и наручиоци стварали су, како примећује Роберт Фиск, хушкачку атмосферу: „Милошевић је био Хитлер, Срби нису били бољи од нациста, а Албанци су постали Јевреји Косова“.

Западна пропагандна машинерија, све до окончања сукоба на Косову и Метохији 1999. године, немилосрдно је млела српски народ, али и истину.

novosti.rs
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here