Побуна у америчком протекторату: Берлин и Париз против Вашингтона

Поделите:

Док председник Француске Емануел Макрон говори о потреби за „новом заједничком архитектуром“ безбедности и стратешког партнерства Европске уније и Русије, поручујући истовремено да безбедност Европе више не може зависити само од САД, немачки шеф дипломатије Хајко Мас позива на стварање система финансијских трансакција који не би зависио од Америке.

Немачка канцеларка Ангела Меркел и председник Русије Владимир Путин, упркос претњама америчким санкцијама, на свом недавном састанку поручују да ће гасовод „Северни ток 2“ бити изграђен.

Значи ли то да је у „америчком протекторату“, како се Европа често описује и то са обиљем разлога, отпочела побуна против господара с оне стране Атлантика? Шта је изазвало ове покушаје водећих европских држава да гледају своје интересе уместо да се као до сад слепо повинују америчким? Може ли Европа да се ишчупа из загрљаја Америке, или ће све остати само на речима и жељама?

У „Новом Спутњик поретку“ о овим су питањима говорили Слободан Јанковић, сарадник Института за међународну политику и привреду, и новинар Политике Бојан Билбија.

„Као и у случају агресије на Ирак 2003. године, и сада имамо Немачку и Француску као две главне европске земље које се противе Америци, а наспрам њих су Велика Британија и земље такозване ’нове Европе‘“, примећује Слободан Јанковић, наглашавајући, међутим, да „Европа не треба да се ослободи само Америке, већ и сопствене елите која је и против Доналда Трампа у САД али и против суверених националних држава у самој Европи“.

„Процес расцепа у трансатлантским односима одмакао је много даље него у протеклих 15 година, услед општих геополитичких процеса али и унутрашњих политичких процеса у самим тим друштвима“, констатује Бојан Билбија, указујући да је немачки шеф дипломатије Хајко Мас — у свом недавном тексту у „Ханделсблату“, под насловом „Стварање планова за нови светски поредак“ — употребио израз „мултилатерални светски поредак“, „а за такав поредак се, називајући га ’мултиполарним‘, залажу и Русија и Кина још од 1997. године. Истовремено, Макрон се залаже за нову архитектуру безбедности у односима с Русијом, а знамо да је о томе још 2008. и 2009. говорио тадашњи председник Русије Дмитриј Медведев“.

„Ове подударности нису случајне“, уверен је Билбија.

Подсећајући, с друге стране, да су управо Француска и Немачка у одређеним ситуацијама биле чак и оштрије према Русији него САД, Слободан Јанковић каже: „Због тога не верујем у њихову искрену жељу да створе некакву суверену европску политику. Они заправо желе да наставе да спроводе исту политику, али се прилагођавају измењеним околностима, свесни да отворено служење Сједињеним Државама више није популарно, а истовремено су под великим притиском суверенистичких снага у земљама ЕУ“.

Да ли би било оваквих позива из Европе да је уместо Доналда Трампа изабрана Хилари Клинтон, или се пак Трамп и његови радикални потези сад користе као изговор за нешто што, можда, представља историјску неминовност? С тим у вези, Хајко Мас пише: „Однос Европе и САД почео је да се мења и пре Трампа и његових провокативних твитова… Чињеница да су се обале Атлантика политички удаљиле ни у ком случају није изазвана само Доналдом Трампом. САД и Европа удаљавају се већ годинама… Садашње трансатлантске антипатије Немачка види као историјску прилику за редефинисање улоге ЕУ“.

„И сам Трамп је“, примећује Бојан Билбија, „заправо део много ширег феномена… Већина бирачког тела у западним земљама одбацује полувековни либерални поредак који је заправо и довео до оштрих конфликата унутар њихових друштава. Већина тамошњег бирачког тела залаже се за већу сарадњу с Русијом и Кином противећи се постојању само једног центра моћи, и политичари то расположење морају да прате да би опстали на власти.“

Хајко Мас говори и о другој врсти аутономије у односу на САД, што је практично ударац у само срце америчке моћи: „Од кључне је важности да ојачамо европску аутономију стварањем канала плаћања независних од САД, Европског монетарног фонда и независног СВИФТ-а.“

„Немачка је и раније имала политичаре који су настојали да формулишу политику независну од САД“, коментарише Слободан Јанковић. „Хелмут Кол је 1990. године рекао да после распада Варшавског пакта више нема потребе за НАТО-ом. Међутим, врло брзо је ућуткан, и то више није спомињано.“

Ипак, додаће, „Немачка дугорочно жели да се отараси тог патроната с друге стране Атлантика и да спроводи своју самосталну политику“.

Одговарајући на питање да ли у овим, истовременим позивима Берлина и Париза на удаљавање од Вашингтона има координације, и да ли би та координација била могућа да је и Лондон остао центар моћи унутар Европске уније, Бојан Билбија каже: „Већ је и сам излазак Велике Британије из ЕУ био показатељ да се нешто крупно спрема. Сигуран сам да координација ове врсте између Берлина и Париза постоји. Верујем да они размишљају на следећи начин — ако се већ формира свет са више центара моћи, мање или више равноправних, за њих је неприхватљиво да буду само делић тог америчког пола. Они и сами желе да постану засебан пол у оквиру тог мултиполарног поретка, тако да је ово њихов логичан заокрет, у покушају да се макар делимично одвоје од САД и заузму своје место у будућем поретку“.

На сличан начин и Хајко Мас наводи да је циљ „суверена и снажна Европа“ која ће бити у „балансираном“, дакле, не више у подређеном, положају у односу на САД…

„Немачка жели да она буде та која ће заменити Америку и диктирати остатку ЕУ“, објашњава Слободан Јанковић и указује на потенцијалне тешкоће с којима се суочава таква намера: „Многе чланице Уније, међутим, с тиме се не слажу пошто је својим инсистирањем на мерама штедње Немачка себи створила много противника унутар саме ЕУ, који сарадњом с Америком покушавају да спрече такав развој догађаја и односа.“

Без обзира на то, уверен је Бојан Билбија, „повратак на старо у трансатлантским односима није могућ. Процеси који су у току су неповратни, а Кина и Русија ће помоћи и Француској и Немачкој да се осамостале у односу на САД, као што су то већ учинили са читавом Азијом, осим неких рубних подручја. Наравно, промене ће трајати годинама, неће се догодити преко ноћи, али повратка на старо неће бити.“

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here