Под маљ, брадву и нож

Поделите:

Усташе су опколиле српско село Црквени Бок, узеле кола и натовариле их житом, хаљинама, потерале стоку, упрегле коње и потерале сав народ у Јасеновац

Стигла jе колона кола и усташе наредише да их товаре све редом, и живе и мртве. Тако натоварена кола изгледала су ужасно. Испод голих мртваца живи су људи стењали и упињали се да се ослободе. Били су бацани без реда, и мртваци и живи. Мртви су сjедили или лежали на живима, а неки су живи сjедили на мртвима и на живима испод себе. Кола су била брзо напуњена, и колона jе кренула.

-Доктори, ви сте овдjе свршили, сад идите на посао у логор и лиjечите добре, радне заточенике – заповиjеди нам Матковић.

Кренули смо. Видjели смо како jе колона уморених, жеђу исцрпљених живих мртваца скренула према скели на Сави, управо у Градину: под маљ, брадву и нож.

Пролазећи покраj нас, Матковић викну:

-Размутите им пекмез с водом!

Усташе су се смиjале.

-Хоћемооо! Како неее… !

Натпоручник Љубо Милош сакупио jе усташе из Прве боjне (I здруга) и заточенике по канцелариjама и послао на разбоjнички поход у богато и чудом jош нетакнуто српско село Црквени Бок, коjе се налази на Сави више Лоње. То jе село било одавно познато по напредности своjих сељака. „Сељачко коло” jе у Црквеном Боку одиграло лиjепу улогу у просвjећивању сељака.

Сељаци Срби, кад су чули о погибиjи Срба у њиховоj блискоj околици у Босни, организирали су се, и све су чинили како не би насjели никаквим усташким и четничким изазовима. Међутим, усташким разбоjницима око jе запело за богатство сељака у Црквеном Боку. Усташе практицираjу стару искушану разбоjничку методу: убити сељака па га опљачкати.

Тако су 13. октобра 1942. без икаква повода улетjеле дивље хорде и дерале се:

-Сви у куће!

Усташе су пуцале из пушака и револвера. Народ се престрашио и улетио у куће. Маjке су криле дjецу и jаукале, мушкарци нису знали што да раде.

Неки су успjели одлетjети оближњем трговцу, не би ли, уз тешку награду, он успио да им помогне. Усташе су неке мушкарце истjерале на улицу и почеле изгонити стоку из штала. Жене су плакале, врискале и отимале краве.

Нека стариjа женска потрчала да врати теле.

-Не дам jа теле, jа сам га одгоjила.

Полетjеле за њом и друге жене вичући:

-Боље да побиjете нас, ако нам већ одузимате стоку!

– Разбоjници! – дрекнуо jе нетко.

Али одмах jе усташки митраљез почео клокотати. Жене су падале мртве и тешко рањене, вриштећи и jаучући. Дjеца су урликала ужасним, jезивим гласом. Усташе су опколиле село, узеле кола и натовариле их житом, хаљинама, потjерале стоку, упрегле коње и потjерале у Јасеновац сав народ, и мушко и женско, дjецу, старце и болеснике.

Већ су при улазу одвоjили овећу групу жена и мушкараца, превезли их скелом у Градину и одмах, по наређењу Љубе Милоша, ликвидирали. Остатак од око 2.000 потjерали на отворено поље између III-Ц и Циглане.

Ту су мала дjеца, жене и старци преноћили на киши и студени, прокисли и промрзли и остали тако jош неколико дана и ноћи. Држали смо сигурним да ће их те ноћи ликвидирати. У зору jе Милутин извиркивао кроз маглу.

-Сви су jош на пољани, сви! Никог нису одвели приjеко! – викнуо jе од радости Миливоj Козарчанин.

-Ти мали, боље да шутиш – опомиње га усташки агент Похорило, заточеник.

Уjутро jе рано фра Сотона Маjсторовић-Филиповић улетио у нашу бараку.

-Сви доктори са свим лиjековима к рањенима одмах на поље. Оном jадном свиjету и оноj jадноj дjечици помозите. Даjте лиjекове, завоjе и све што jе нужно, све се мора створити за њих.

Усташко-jасеновачко наређење. Одлетjели смо на пољану. Људи су стаjали у групама шутећи, гледали сумњичаво таj злогласни пеjзаж и усплахирено се кретали. Жене су се с дjецом шћућуриле, заматаjу дjецу и притискуjу их к њедрима. Дjеца су промукла од плача, а сада само jецаjу промуклим гласом, као да голубови гучу. Када смо ушли међу народ, гледали су нас зачуђено и питали погледом: „Шта ови раде овдjе, шта ови хоће?”

-Како сте? Јесте ли здрави? – нетко ће од нас да запита. Жене су подигле главе, дjеца се окренула к нама, а људи уперили погледе у нас.

Нисмо добили одговора. На њиховим jе лицима затитрао ироничан подсмиjех.

-Има ли болесних, ми смо доктори, дошли смо да болесне прегледамо и лиjекове дамо. Јесу ли вам дjеца здрава? – питао jе др Шпицер. Опет су шутjели и гледали на нас као на изазиваче, коjи их напаствуjу.

-Да, ово jе диjете болесно! Зашто не кажеш, женска главо? – опет ће др Шпицер запитати и хтjеде диjете узети за руку, да му види пулс. Жена нагло тргне диjете и стисну га уз своjе груди, намрштивши чело.

Наставиће се

Пише: Никола Николић

Jadovno

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here