Polemika Maksim – Irinej: Episkop Irinej: O savesnim pastirima i neodgovornim portparolima

Podelite:

Impresioniran sam brzinom kojom je Njegovo Preosveštenstvo Episkop zapadnoamerički Maksim odgovorio – za manje od jednog dana – na moj komentar, naslovljen „Opasni portparoli”, objavljen 20. marta, a napisan povodom njegovog saopštenja od 16. marta tekuće godine.

Nisam, međutim, nimalo impresioniran ni sadržajem njegovog munjevitog odgovora pod naslovom „O pitanjima pastirskim i portparolskim” ni ontologijom bez etike koja iz njega proviruje, pa ni tonom i manirom njegovog „diskursa”. Da ukratko objasnim! Čitav odgovor je ustvari svesna zamena tezâ: na moje suštinske primedbe episkop Maksim ne odgovara ili odgovara delimično i selektivno, a pritom ignoriše moja zapažanja o mogućim krajnjim posledicama njegovih stavova. Dobar deo moga teksta predstavljaju i njemu upućena pitanja, ne samo retorička već i stvarna, sračunata na razjašnjenje kako eklisiološko-kanonskih pretpostavki njegovog pristupa temi tako i neizbežnih zaključaka koji iz takvog pristupa proizilaze. On ta pitanja zaobilazi. Valjda sa neboparnih visina svojih bogoslovskih prozrenja smatra da i ne zaslužuju neki osvrt. A ako ih i uzme u obzir, doživljava ih kao napad na njega i na njegovu eklisiologiju. Čitav njegov metodološki postupak bih opisao jednim – pomalo grubim, ali upečatljivim – poređenjem, čiji nisam autor već sam ga čuo od drugih: konj je četvoronožna životinja, a zebra je slična četvoronožna životinja, pa iz ovih premisa zaključujemo da u svom „narativu” možemo da govorimo čas o konju čas o zebri, kako nam kad odgovara. Ili, da uzmem malo dostojanstveniji primer: čovek je, po Platonu, „dvonožno živo biće bez krila”, a predstavnik jedne vrste iz porodice najrazvijenijih primata njemu je sličan i srodan, kako fiziološki tako i evoluciono (ako je verovati „jedinoj naučnoj teoriji”), pa ih, već po potrebi „dijaloga”, možemo povremeno podvesti i pod zajednički imenitelj. Ukratko, kako za sebe reče jedan raščinjeni i raspamećeni lažni „revnitelj Pravoslavlja”: „Volj’ ti Dragan, volj’ ti Antonije!”

Njegovo Preosveštenstvo u svom odgovoru preuzima ulogu nevine žrtve: on, eto, u okviru svoje službe, a za dobro svoje Eparhije, upućuje pastirsko pismo svojim eparhiotima, kad, ne lezi vraže, neočekivano, nezvan i neizazvan, niotkud iskrsava neki portparol i nenadležno interveniše, prenebregavajući činjenicu da Eparhija zapadnoamerička ima zakonitog arhipastira u ličnosti episkopa Maksima, a ne u njegovoj ličnosti ili, moglo bi se reći, u jednoj portparolskoj individui koja još nije dospela do punog ličnosnog načina postojanja i delanja. Ovakva interpretacija bi bila umesna i ispravna kad bi zaista bila izraz – ili bar odraz – činjeničnog stanja. To, nažalost, nije slučaj: nije rečeni portparol prozvao i napao vladiku Maksima zbog njegove normalne arhipastirske delatnosti u mesnoj Crkvi kojoj predstoji u ime Hristovo i „na mestu Hristovom” nego je pokušao da se brani od njegovih prozivki i napada. Po vladici Maksimu, naime, episkop bački zloupotrebljava portparolsko poslušanje (na koje nije sâm sebe postavio nego ga je izabrao Sveti Arhijerejski Sabor Srpske Pravoslavne Crkve), te čas „tvrdi” da je naša Crkva „prekinula opštenje” sa jednom Pravoslavnom Crkvom, a čas „sugeriše” da to treba da učini. Ako takvo prikazivanje neke ličnosti (ili bar individue, odnosno potencijalne ličnosti) i njenog delanja nije notorna neistina i „ontologija bez etike”, onda vaistinu ne znam šta jeste.

Najzad, u pogledu tona i manira u izražavanju jedne kompletne ličnosti na adresu jedne individue koja tek treba da evoluira u ličnost, navešću da ja, najblažim mogućim rečnikom za koji sam uopšte sposoban, na samom početku svog reagovanja naglašavam da mi je namera da samo ukažem na „neke netačnosti i pogrešne poruke” saopštenja od kojega je sve počelo. Zauzvrat, Preosvećeni autor odgovora mene čašćava izrazima i sintagmama poput ovih: „daleko od istine”, „vidoviti bački episkop”, „nemoguća misaona akrobatika”, „nedobronamerno i apsolutno neosnovano”, „neupućeni bački vladika”, „maštoviti vladika Irinej” koji „vrši učitavanje”, iznosi „niz optužbi, kleveta i insinuacija”, govori „prokrustovski” i „bez ijednog valjanog argumenta” o stvarima koje slabo poznaje, a još manje razume,  pripisuje „neke sasvim druge namere”, „učitava neprimerene konotacije”, govori rečnikom koji „obiluje ad hominem zajedljivim provokacijama” i tako dalje. Ali na kraju, i pored svega toga, a na sreću dotičnog jada od portparola, on, Episkop zapadno-američki, smirenoumno i velikodušno, takoreći kenotički, oprašta mu, „kao i mnogo puta do sada”, i ovaj „žalosni (is)pad”. Na sve ovo imam samo jednu misao: o teologijo, o duhovnosti, o ontologijo, o istino-ljubivosti, o rasudljivosti i trezvenosti, kako ti je ime ako ne Maksim? Napominjem da ovde ne „učitavam” svetog monaha Maksima, Ispovednika Pravoslavlja iz daleke prošlosti, nego našeg savremenika i saplemenika, a svog sabrata i saslužitelja, episkopa Maksima, takođe ispovednika, ali ispovednika mnogo toga i mnogo čega.

Problem neopštenja među Pravoslavnim Crkvama, nažalost, postoji, i to ne samo između Fanara i Moskve nego i između Antiohije i Jerusalima, a na samoj ivici je i pitanje opštenja između naše, Srpske Pravoslavne, Crkve, i Rumunske Pravoslavne Crkve, zbog stalnog i sve bezobzirnijeg upadanja ove poslednje u kanonski prostor naše Crkve, u eparhije timočku i braničevsku. Nikakav portparol ne izmišlja taj problem, a nijedan episkop, pa ma to bio i progresivni episkop zapadnoamerički, ne može ga prevideti. Njega treba rešavati saborno, svepravoslavno, a ne na osnovu izmišljenih ekskluzivnih prava i povlastica samo jedne pomesne Crkve, Crkve carigradske. Evo i poslednjeg – bar zasad – pitanja sabratu episkopu Maksimu u vezi sa prepiskom nas dvojice: ko je kanonski ispravan srpski episkop, on ili ja, i to ne sa moga nego sa carigradskoga stanovišta? Evo o čemu se radi! Posle strašne „maloazijske katastrofe” i izgona svih pravoslavnih Grka iz turske države dvadesetih godina prošlog veka (osim onih u samom Carigradu, koje su Turci nasilnim putem izgonili kasnije, u nekoliko talasâ), tadašnji vaseljenski patrijarh Meletije Metaksakis, inače član jedne moćne slobodnozidarske lože, a neko vreme i patrijarh aleksandrijski, i arhiepiskop atinski, samouvereni „reformator Pravoslavlja” i organizator takozvanog svepravoslavnog kongresa u Carigradu 1923. godine, „predobrasca” za isto toliko „svepravoslavni” sabor na Kritu u naše dane, vinovnik prvog velikog raskola u savremenom Pravoslavlju usled njegovog nepromišljenog i samovoljnog uvođenja takozvanog novog kalendara, preteča patrijarha Vartolomeja po odnosu prema sopstvenoj mnogobrojnoj i vernoj duhovnoj deci, pravoslavnim Rusima, lansirao je dotad nepostojeću teoriju (u carigradskim patrijaršijskim izdanjima iz 1921. još je nema, kako zapaža Sergije Troicki) o navodnom prevashodstvu „Vaseljenskoga Trona” nad svim ostalim autokefalnim Pravoslavnim Crkvama i o njegovom ekskluzivnom pravu na jurisdikciju nad čitavom pravoslavnom dijasporom širom vaseljene. Tada je formulisano savremeno fanariotsko tumačenje smisla 28. kanona Četvrtog vaseljenskog sabora, koji se odnosi na jurisdikciju nad „varvarskim oblastima”. To tumačenje ne prihvata niko, bukvalno niko, od relevantnih savremenih pravoslavnih kanonista u drugim pomesnim Crkvama, a nema ga ni kod najboljih vizantijskih kanonista, Aristina, Zonare i Valsamona. Ne mora po ovoj stvari moj mlađi sabrat, episkop Maksim, da veruje meni, beznačajnom portparolu, ne mora ni dobrom starom Nikodimu Milašu, ne mora ni rusko-
-srpskom kanonisti Sergiju Troickom, ali, za ime Boga, neka veruje bar episkopu Atanasiju Jevtiću, prevodiocu i danas besumnje najboljem pravoslavnom komentatoru svetih kanona!

Da se razumemo: nisam ja „antifanariot”, kao što nisam ni „filofanariot” po svaku cenu, što su mi inače mnogi „učitavali” i „spočitavali”. Jednostavno, verujem i znam da, koliko god da nam je mio Platon (čitaj: Fanar ili, još bolje, naša Crkva Majka), milija nam je istina. Carigrad ni po kom osnovu, pa ni po slovu i duhu 28. halkidonskog kanona, nema nikakvo posebno pravo, a pogotovu nema isključivo pravo jurisdikcije nad takozvanom pravoslavnom dijasporom. Ali Carigrad, Konstantinopolj, Fanar, Istambul – kako već ko voli – ne samo da uporno neguje i razvija teoriju Metaksakisa, Atinagore i pročih nego ju je, na vrlo perfidan način, primenio na skorašnjem Kritskom saboru. Ta teorija, naime, podrazumeva da jedini pravi i kanonski episkopi u dijaspori jesu njihovi episkopi, a svi ostali, iz bilo koje jurisdikcije, samo su njihovi vikari ili, ako im je to ispod časti, onda su, do daljnjega, tolerisani uljezi, a ne pravi eparhijski arhijereji. U okviru ovakvih shvatanja, delegacija Vaseljenskoga Trona je na Kritskom saboru, jednostrano i samovoljno, krišom od svih, izmenila titule arhijerejâ pomesnih Crkava u dijaspori: samo njihovi arhijereji su episkopi nemački, austrijski, francuski i tako dalje, a ostali, iz drugih pomesnih autokefalnih Crkava, jesu episkopi nepoznatog identiteta i statusa, pa ih stoga nazivaju episkopima „u Austriji”, „u Nemačkoj”, „u Argentini” i tako dalje, dakle bez titule, bez eparhije. Tako su, bez saborske rasprave i odluke, samo predstavnici Carigrada, Konstantinopolja, Fanara, Istambula – kako već ko voli – označeni kao episkopi ove ili one oblasti, a svi drugi kao gostujući episkopi u ovoj ili onoj oblasti. Tako je i naš episkop Maksim označen kao „episkop u Los Anđelesu i Kaliforniji”, a ne kao punopravni eparhijski episkop zapadnoamerički Srpske Pravoslavne Crkve, ali mu to nije bilo smetnja da, za razliku od ogromne većine prisutnih srpskih episkopa, njih dvadeset, stavi svoj potpis pod dokument po kojem on sâm jeste samo tolerisani nekanonski „episkop u Zapadnoj Americi”. U znak zahvalnosti, on je ubeđeni – gotovo profesionalni – apologet fanariotskih eksperimenata i crkveno-necrkvenih inicijativa. Aferim! Po drugi put pitam i sebe i druge: čega je, pre svega, zagovornik i čiji je glasnogovornik – iliti portparol – Preosvešteni veleučeni gospodin Maksim Vasiljević?

 

Izvor: Eparhija bačka

Podelite:

1 komentar

  1. Vladiko, pozlaila ti se svaka. Postavi na mesto tog coveka, koji, grebuci se o skute vladike Atanasija, umislja sebi neku velicinu. To su bubatori, profesionalni @mantijasi@. Daj Boze da su samo to. No dali ste mu katedru Patrologije, porodica mu je sva klir, duhovni otac Atnasije i niko ne SME da zucne na njegove nebuloze. Otac Sando ga u TV Hram docekuje ko nekog sveca koii je prove 40 godina u isposnici na Atosu, ne kao neko podviznicko deriste koje je nabubalo 20 tak knjizurina i ne zna 3 recenice da satavi. Zato mu je vazna evolucija i prvenstvo Fanera…..kuku nama kad nam se upokoje veliki episkopi poput Irineja….

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here