Politika, religija i paradoksi ateizma

Podelite:

Danas čak i ateisti priznaju važnost društvene uloge religije, dok političari u njoj vide samo polugu za rešavanje praktičnih problema

Poslednji događaji u odnosima između vlasti i intitucionalizovane religije – autokefalnost ukrajinske crkve, pokušaji stvaranja crnogorske i severnomakedonske – praktično su religiji dali privid političke partije za čiji se koalicioni potencijal takmiče moćni svetovni igrači. Ateisti u vrhovima političke vlasti svih nivoa su definitivno otkrili čari religije. U poređenju s njima, principijelni ateisti počinju da izgledaju kao da se upravo spremaju na službu božju. Knjiga Četiri jahača (Bantam Press, Penguin, 2019, 130 strana) otkriva svu ambivalentnost modernog ateizma.

Ko danas u popularnoj nauci spomene „četiri jahača“ najčešće ne misli na one iz Jovanovog Otkrovenja, na grupu koju predvodi mitska figura Antihrista na belom konju. Uglavnom se ne misli ni na predstave iz kasne gotike i severne Renesanse, gde se kao četiri jahača Apokalipse pojavljuju Rat, Glad, Kuga i Smrt. U savremenom medijskom diskursu se ta sintagma uglavnom odnosi na „četiri jahača ateizma“: Sema Herisa (Sam Harris), Danijela Deneta (Daniel Dennett), Ričarda Dokinsa (Richard Dawkins) i Kristofera Hičensa (Christopher Hitchens).

Nevelika knjižica Četiri jahačaDiskusija koja je pokrenula ateističku revoluciju ima interesantnu istoriju nastanka. Prvo, to nije knjiga u klasičnom smislu, već transkript razgovora. Krajem septembra 2007. u Vašingtonu se održavala redovna godišnja konferencija Ateističke internacionale (Atheist Aliance International). Između predavanja, prezentacija i demonstracija o nepostojanju vrhovnog bića, spomenuta četvorka se našla u Hičensovom vašingtonskom stanu.

Tema je bila zadata, okvir postavljen na dva sata trajanja, susret režiran, ali sam tok razgovora nije. Dok se na najmoćniji grad na svetu spuštao suton poslednjeg septembarskog dana, četvorica istomišljenika su u međusobnom razgovoru pretresla sve pro i kontre radikalne religiozne apstinencije. Knjiga prati taj razgovor, doslovce, reč po reč, argument po argument i, osim kratkog uvoda poznatog engleskog glumca i pisca Stivena Fraja (Stephen Fry), takođe radikalnog ateiste, prenosi atmosferu nemontiranog, autentičnog dokumentarca.

ČETIRI JAHAČA ATEIZMA
Zapravo tri u međuvremenu, jer je Hičens umro 2011. Ubio ga je kancer, a ne ateizam, iako svi koji su pisali o dokumentarnoj knjižici Četiri jahača ne propuštaju da spomenu da je „kancer dijagnosticiran nedugo nakon spomenutog razgovora“, i to tonom koji u Maestru i Margariti koristi Voland/Lucifer kad Miši Berliozu kaže „Nikome cigla ne pada na glavu slučajno“. Ali pre nego što se pređe na aktuelne političke refence te knjige, ko su autori i kakvu poziciju uživaju u akademskom svetu, javnim medijima i popularnoj nauci?

Ričard Dokins (r. 1941, Najrobi, Kenija) je najstariji i najpopularniji od četvorice. Po profesiji je zoolog i biolog, evolucijom se bavi na apstraktnom teorijskom nivou. Do odlaska u penziju je bio profesor na Univerzitetu u Oksfordu, gde je predavao komunikativne strategije nauke. Predmet, skrojen samo za njega, najlakše je prevesti kao popularizaciju nauke. Dokins je plodan i rado čitan autor. Jedna od njegovih najpoznatijih knjiga je Sebični gen (Izvori, 1997; original „Selfish Gene“, 1976), u kojoj opisuje evoluciju na nivou gena, borbeni poredak u kome geni istrebljuju jedan drugog. Dokinskova teorija „mema“ (ili mimova) potiče iz te knjige i danas je opšte mesto u teoriji kulture – ono što su za biološke organizme geni, to su za kulture meme.

Slepom sajdžiji (The Blind Watchmaker, 1986) Dokins se bavi poznatim teološkim argumentom o transcendentalnom biću koje je jednom davno „navilo“ svet kao sat, i on sada radi samostalno, dakle i bez Boga, ali po njegovom dizajnu. Analogiju sa navijanjem sata koriste danas predstavnici kreacionizma i inteligentnog dizajna, s jedne strane kao argument za postojanje Boga, s druge kao teodiceju, opravdanje za postojanje zla. Zašto Bog dopušta zlo? Zato što je jednom davno „navio“ svet i prepustio ga sebi… Kao ateista, Dokins naravno tu analogiju sa satom koristi na drugačiji način. „Sajdžija“ postoji, ali je slep, onoliko koliko je i evolucioni proces samo niz bioloških odgovora na konkretne izazove. Nema namere, nema dizajna, samo slepa evolucija koja nas vodi kroz eone vremena.

Ričard Dokins

Danijel Denet (r. 1942. u Bostonu) je univerzitetski profesor filosofije (Tufts University, Boston), dosledan darvinista i evolucionista. Njegova centralna teza: čovek je proizišao iz životinje, nema ničeg iznenađujućeg u njegovoj prirodi. Pa ako je tako, zašto se onda stalno čudimo? Široj publici je najpoznatija Denetova knjiga Kraj čarolije: religija kao prirodna pojava(prevod Jesenski i Turk, 2009; original „Breaking the Spell: Religion as a Natural Phenomenon“, 2006). I u najnovijoj knjizi „Od bakterije do Baha i natrag“ (From Bacteria to Bach and Back, 2017), Denetova argumentacija kruži oko pitanja religije i morala, religije i smisla života, religije i kulturne evolucije. U civilizaciji nema „nikakve čarolije“ – generacije razdvojene vekovima i milenijumima razgovaraju preko mema kao najmanjih jedinica smisla. Bog je mema, bogovi su meme.

Kristofer Hičens (r. 1949 u Engleskoj † 2011 Hjuston, Teksas) je bio pisac, novinar i literarni kritičar. U ranijim danima se profilisao kao žestoki protivnik američke intervencionističke politike, pisao filipike protiv Kisindžera, ali je posle 2001. postao prominentni zagovornik „rata protiv terora“ i podržao američku intervenciju u Iraku. Hičensova globalno poznata knjiga je Bog nije veliki (Peščanik, 2009; original „God is not Great, 2007). Autorovi argumenti: religija je otrovala svet; ona je nasilna, iracionalna, netolerantna; stoji u bliskoj vezi sa rasizmom i tribalizmom; ona je isključiva, ignorantna, mrziteljica nauke; religija prezire žene i toleriše nasilje nad decom.

Sem Heris (r. 1967. u Los Anđelesu) je kognitivni neurobiolog koji pitanja morala obrađuje metodama prirodnih nauka. U svojim najpoznatijim knjigama Kraj vere (The End of Faith, 2004) i Pismo hrišćanskoj naciji (Letter to a Christian Nation, 2006) Heris insistira da za etiku nije neophodna vera i u to ime predlaže niz spiritualnih supstitucija. Herisova uža specijalnost je proučavanje religije kroz njen potencijal nasilja. U to ime, Heris aktivno pledira za „kraj vere“. Svi oni koji smatraju da su sve religije opasne, a islam trenutno najopasniji, našli bi svoj stav potvrđen u Herisovim i Hičensovim knjigama.

DA LI VERUJETE U BOGA?
Pitanje je besmisleno, odgovara Fraj na svoje vlastito retoričko pitanje iz predgovora: „Kog boga? Ganeša? Ozirisa? Jehove? Hrista? Alaha?“ To je prvi paradoks iz knjige. Čitalac se u priču uvodi preko pokušaja relativizacije religije na religioznu strukturu mišljenja, otprilike onako kako se ona metodološki tretira u sociologiji religije. Po tome, religija je kod homosapiensa antropološka potreba, „božja matrica“ je već u njegovom genetskom programu, a onda se na nju postepeno nadovezuju pojedinačne religije kao separatni simbolički sistemi.

Paradoks je u tome da se govori kako se misli na sve religije, dok se u stvari govori i misli o hrišćanstvu. Svet bi, po tome, bio mnogo mirnije mesto, danas ako ne i pre, kad bi barem hrišćani prestali da veruju, pa bi onda, u sretnom obrtu, možda i druge religije, posebno sad najopasnija muslimanska, odustale od svog boga. Nešto kao trampa transcendentalnih kajsija za zemaljske breskve, optimalno svi odjednom. Argument je da bi hrišćani trebalo da daju primer. Kad je moja generacija išla u osnovnu školu, taj metod rešavanja sporova se zvao „pametniji popušta“, što je obično bio poziv glupljem da popusti. Četvorica iz knjige to nigde ne kažu tako direktno, ali njihova emocionalnost, duhovitost, jezičke nijanse i metafore, posebno bljesnu onda kad govore o hrišćanstvu, kao religiji koju najbolje poznaju, iz koje potiču i u kojoj žive.

Drugi paradoks iz knjige je etički argument. Od doba prosvetiteljstva i početaka sekularizacije, svaka generacija stoji pred izazovom da odgovara na pitanje – ako su religije u svojoj suštini etike, da li je etika moguća i bez religije? Sada na tu dilemu, da li postoje i drugi izvori etički proživljenog života od religije, odgovaraju naše generacije, u konkretnom slučaju, četiri jahača. Da bi se etički kod pronašao van religije, potrebna je „hrabrost odraslog“ (Dokins) – ali čak ni grupa najpoznatijih ateista nema tu hrabrost.

Hičens: Morali bismo da se zapitamo koji je ustvari naš cilj. Da li mi zaista želimo da vidimo svet bez vere? Mislim da ja to ne želim. Ne očekujem, ne predviđam, ali i ne želim.

Kristofer Hičens

Heris: Čekaj, na šta misliš pod „verom“?

Hičens: Vera u nekog višeg, onako kao što se čuje, širi, kritikuje ili preuzima, vera iz frojdovskih motiva, uglavnom iz straha od nestanka i smrti.

Svesno, četvorica su ateisti, nesvesno i oni vise na antropološkoj uzici religije. Čim ateista u njima kognitivno razume nelogičnost postojanja boga, emotivna „lastika“ ga kao jo-jo lopticu vrati u religioznu matricu svesti: Boga nema, ali je neophodno da ga ima. Treći paradoks se upravo odnosi na utehu, ono što Hičens i ostali nazivaju u rasponu od frojdijanskih motiva za postojanje Boga, do Boga kao metafore.

Hičens: Zapravo, na neki način, ja pozdravljam postojanje nečeg takvog kao što je vera. Mislim da sam sad to bolje objasnio nego ranije.

Heris: Kako to misliš „nešto kao vera“?

Dokins: Zašto onda ne vera? Šta znači „nešto kao“?

Hičens: Nešto kao vera, da postoji nešto više od onog što bih ja mogao da znam i razumem.“

Tu nesporazum izgleda rešen – onda u redu, odgovaraju ostali, treba nam nešto kao vera, zašto to onda ne kažeš tako!

Četvrti paradoks opet ima veze sa utehom. Koji savet za život sad, ovde i nikad više nude četvorica, u mračnoj i hladnoj ateističkoj noći bez zvezda, koju je opisivao Niče u svojom aforizmima? Dokins: „Ateistički pogled na svet zahteva intelektualnu i moralnu hrabrost. Ateista napušta svog imaginarnog prijatelja, odustaje od utehe nebeske figure oca, koji ga vadi iz svake nevolje. Ateista zna da će umreti i nikad više videti one koje voli; zna da nema knjige ispravnog i pogrešnog, zna da niko za njega neće preuzeti odgovornost razlikovanja dobra i zla. Ali to je pozicija puna dostojanstva, u kojoj ti znaš da nisi sam, da su oko tebe tople ljudske ruke, uteha kulture koja je iznedrila ne samo nauku, već i umetnosti, muziku, pravo, civilizaciju, moral. To je inteligentni dizajn u pravom smislu – ali naš, ljudski, izgrađen od inteligentnih ljudi.“

Nema sumnje, kultura je iznedrila nauku, ali je religija pre toga iznedrila kulturu. Paradoks je u tome da se i tamo gde nema religije, čovek teši derivatima religije, i to po paradoksalnom savetu samih ateista. Čak i duboko ateistička sociologija religije polazi od zaključka da su kulture tzv. „sekularizati“ religija.

POLITIKA: KAKO PREGAZITI TABU
Kulture su već po etimologiji „nešto kao religija“. „Nešto kao“ je elastični antropološki šnur na leđima ateista, čak i tako profilisanih kao „četvorice jahača“; šnur koji određuje radijus njihove lične hrabrosti da prihvate sve konsekvence „duše u tamnoj noći“ (termin Hičens). Poenta čitanja te zabavne, duhovite, emotivne i učene knjižice nije samo u tome da se pokaže kako su radikalni ateisti ustvari nedosledni ateisti.

Više puta kroz razgovor provejava njihov stav – a da li bi i nama bilo lakše da verujemo? Da li i oni koji kažu da veruju samo slede istorijski konsenzus da treba verovati? Da li smo mi ateisti prevareni da se žestimo oko nečega što je za verujuće ionako samo metafora koja ih greje u večnoj noći? Naprotiv, poenta je u tome da se pokaže kako su „četvorica jahača“ kao vrh intelektualnog ateizma neuporedivo moralniji u pristupu religiji od aktuelne politike.

Misli se na stvaranje ukrajinske autokefalne crkve, na pokušaje osnivanja samostalne crnogorske, severno-makedonske, na širenje ingerencija albanske, kako bi bešavno integrisala arhitektonska i duhovna imovina Srpske pravoslavne crkve na Kosovu. Nema pristojnog načina da nekome kažeš kako nema Boga, žali se Denet. Isto tako, nema pristojnog načina da jednoj naciji sa ambicijom države-nacije kažeš kako principijelno nema pravo na autokefalnu crkvu.

Bivši ukrajinski predsednik Petro Porošenko i vaseljenski patrijarh Vartolomej

Ali politiku na koju se ovde misli ne zanima logički status religije, samo njena momentalna upotrebna vrednost. Sigurno, sve vlasti su oduvek upotrebljavale religiju u legitimacione svrhe. To se radi i u doba sekularizma, ali izokola, uz uvažavanje odvojenih pravnih sistema – države u državnom pravu, crkve u crkvenom.

Da li su političari koji stoje iza štancovanja novih crkvi religiozni ili ne, potpuno je irelevantno, zato što nema religoznih država u Evropi. U spomenutim slučajevima, crkve postaju političke partije u koalicionom odnosu sa vlasti. Pre je državno pravo izlazilo iz crkve, sad crkve ispadaju iz državnog prava kao kolačići.

Religija, ta velika misterija homosapiensa, svedena je na golu funkcionalnu ulogu za rešavanje praktičnih problema, po sistemu moja crkva, moj patrijarh u mom sekularnom dvorištu.

Ateizam je prema religiji milostiviji od politički dirigovane crkve.

VESNA KNEŽEVIĆ

Izvor RTS

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here