Поред Тисе и Бегеја говеда из средњег века

Поделите:
Живица Матић из Перлеза већ читаву деценију прикупља аутохтоне врсте стада, однедавно је запатио и биволицу.
Перлез – За Војводину необична слика. Поред пута Перлез–Тител пролазницима привлачи пажњу крдо биволица како се врзма кроз врбаке. Ова врста говеда у изумирању, у Србији се сретала последњих деценија  на Косову и Метохији и Санџаку,  а овде у Банату  тек однедавно. Овде их је запатио дугогодишњи сточар Живица Матић и тако се придружио онима који  желе да сачувају генетичке ресурсе оних врста које су овде живеле кроз векове.

У зрењанинској Пољопривредној стручној служби кажу да је Матићева фарма прави раритет за војвођанске просторе. „Од аутохтоних врста овде је на више места присутно подолско говече, а када је реч о биволицама ове у Перлезу су једине. Оне су обухваћене здравственом контролом и с тог аспекта су збринуте. Сигурно да је реч о интересантној врсти и процењује се да је од државног интереса да се она сачува”, каже зрењанински агроном Предраг Попов. Живица Матић, међутим, наводи да је своје стадо, које сада броји близу педесетак грла, сам запатио и сам се брине о његовом опстанку.

„Већ дуго се залажем да добијем бар неку већу подршку од скромних субвенција, али то јако тешко иде”, додаје Живица. Овај заљубљеник у стоку, на салашу поред ушћа Бегеја у Тису, целу деценију прикупља стадо. Почео је са два, три грла која је набавио преко личног познанства. Пре десетак година када је све почело није много знао о овом говечету тамних боја. Оно зими добија дугу длаку, односно крзно, па је заштићено од хладноће и оно би бар што се ње тиче могло да презими  под ведрим небом, али би тада настао проблем с исхраном.

Живица је убеђен да је биволица, за коју стручњаци тврде да је живела још у средњем веку, а на војвођанским просторима је стигла са војском коју је предводио чувени Атила Бич Божији. Реч је о врло издржљивој стоци, лако и брзо покретној и некада је служила за ношење терета, поред тога што је војска јела њено месо и млеко. У развоју сточарства и појави издашнијих врста, када је реч о месу и млеку, биволице су се изгубиле са простора северно од Дунава, а незнатан број се задржао у јужним деловима наше земље.

У главне особине биволица кравар са приобаља  Бегеја и Тисе се и сам брзо уверио. Јасно му је, вели, што за ово говедо тврде да би једино од свих домаћих животиња могло да преживи без човека. У исхрани је веома скромно. На салашу на ком се налази искоренило је сав коров, поједе чак и лишће које с дрвећа опада у јесен. Биволица носи теле десет месеци и седам дана, за разлику од осталих крава које носе девет месеци.

Она се  уочи тељења склони, отели се на скровитом месту у осами онда, након неколико дана доведе теле. Код тељења јој не треба помоћ, а после три недеље може да затрудни. Отели се сваке године. Врста је врло отпорна о чему сведочи и податак да на Живичином салашу ветеринар уопште није био потребан.

„То су само неке карактеристике биволица које их препоручују да с њим рачуна свака држава и да их има у резерви, ако би дошло до већих криза и сиромаштва, што налажу ова турбулентна времена”, каже Живица.

Он продаје мушку јунад и тако остварује бар неки приход, који улаже у прехрану стоке зими. Да су другачије околности, односно да неко организује откуп за тржиште било би интересантно млеко од биволица. Довољно је да се само трећина овог млека помеша с оним од других крава па да се добије светски познати сир моцарела.

Ђуро Ђукић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here