Порука Макса Лубурића

Поделите:

Док се тежиште пажње српског политичког врха и српске јавности премешта са једног епицентра напетости на други, од Црне Горе, Македоније, па до Kосова и Републике Српске, проусташке снаге у Хрватској у тишини праве велике кораке ка потпуној рехабилитацији фашистичког усташког покрета и крвавих усташких злочинаца. Имајући у виду здрав разум, усташки логор Јасеновац чинио се непремостивом препреком за рехабилитацију, али варају се сви они који мисле да ће усташе одустати од прекрајања сопствене историје. Јер тешко је и набројати све унутрашње и међународне околности које им иду наруку.

ГЕНИЈАЛНИ СЛОВЕНАЧKИ ПРЕВАРАНТ

Интерес Запада поклопио се са интересом проусташких снага у Хрватској, јер се паралелно с рехабилитацијом злочинаца реализује пројекат сатанизације комунистичких режима, и стављања знака једнакости између комунизма и фашизма. Поред тога, за Запад је важно да су у Хрватској на власти послушни и поуздани противници Русије који се радосно и спремно одазивају на сваки захтев, поготово када су у питању притисци и провокације према српском корпусу.

Тренутно у Хрватској највећу пажњу привлачи словеначки публициста Роман Лељак. Написао је више од 40 књига које представљају обичне памфлете и фалсификате у циљу рехабилитације усташа. Промоције његових књига су најбоље медијски покривене и најпосећеније. Интересантно је да су „удруге драговољаца Домовинског рата“ најзаинтересованије за Лељкова „истраживања“, што говори о проусташкој природи хрватских војних формација и у грађанском рату. У знак признања и захвалности они су му 2016. доделили златну плакету. Његова последња књига „Мит о Јасеновцу“, и истоимени документарни филм, промовисани 27. септембра ове године у Загребу, изазвали су праву хистерију у хрватској јавности.

Притом се нико у Хрватској и не пита ко је Роман Лељак. Права истина је да он јесте високо талентован, али не за историју и књижевност, него је генијални фалсификатор и преварант, суђен у Словенији због превара и фалсификата. Успео је да крађом личних података ојади 448 клијената и једну банку из Аустрије. Фалсификовањем захтева и потписа подигао је више од милион евра. Осуђен је на три и по године затвора, и вероватно ту почиње његова веза са усташким покретом. Детаљ који је усташама скренуо пажњу на њега јесте што је, као бивши официр ЈНА и официр војне контраобавештајне службе, почео да пише лажи о југословенским службама безбедности. Да је 65.000 Словенаца, или 3,5 одсто укупне популације, радило за Удбу, и сличне глупости.

У повезивању са усташким покретом он је видео излаз из тешке ситуације у којој се нашао након суђења и шансу за велику зараду. Злоупотребио је стечена знања официра безбедности и упустио се у некаква квазиистраживања, подметања и фалсификате које је неко био спреман да добро плати. Тако је по наруџби приказивао усташе као невине жртве партизанских јединица и југословенског комунистичког режима. „Худа јама“, око које се подигла велика прашина, његово је „истраживање“ које је изазвало право одушевљење у усташком покрету. Од тада Лељак нема финансијских проблема и нема потребе да се упушта у ризичне финансијске фалсификате јер су му одличан приход доносили научни и књижевни фалсификати.

Иако је врло талентовани преварант и фалсификатор, његова криминална тактика постаје препознатљива. Прво, редовно се позива на многобројна докумената које читалац нема шансе да провери. Друго, ако би се неко и упустио у тај невероватно дуг процес провере, он га је отежао тиме што се редовно позива на разне архиве у бар три-четири државе. Треће, иако се позива на многобројна докумената, он користи само она која иду у прилог рехабилитацији усташког покрета, међу којима су најчешћа из усташких или других фашистичких извора.

ЏЕЛАТИ И(ЛИ) ЖРТВЕ

Усташе ликују и верују да су добро уложили новац. Имали су они све време своје „научнике“, па и „научне установе“, али им нико није веровао. Пре њега је филмске памфлете подметао проусташки режисер Јаков Седлар, али није имао нарочитог успеха. Имали су чак и проусташку академију наука у дијаспори (ХАЗУД), која је све то пре Лељка „истраживала“ и објављивала, али шта то вреди када јој нису веровали ни Хрвати. Лељак, обичан преварант кога интересује само новац, није Хрват и нема хрватско држављанство, те неупућенима лако може изгледати као неутрални научник самотњак и фанатични истраживач кога мотивише само истина, а коме успева да ископа и открије сензационалне ствари.

Додатна опасност ових фалсификата и подвала је у томе што управо тезе које у истом светлу приказују фашизам и комунизам одговарају Западу.

Усташе сада процењују да су уз помоћ Лељка у Хрватској успели да направе потпуну замену теза и да усташке џелате прогласе за жртве. Мисле да је дошло време за оно што је донедавно било незамисливо – да крену у појединачно прање крваве биографије најмрачнијих усташких вођа. То је добро смишљена тактика којом се увелико добија на времену јер ако злоупотребом медија и „научних истраживања“ успеју да рехабилитују идејне творце и стубове режима усташке НДХ, онда нема потребе губити време око рехабилитације сваког усташе на нижем нивоу.

На новим промоцијама Лељак и његова екипа тврде да на Градини у Јасеновцу нису закопани логораши него усташе, и кроз смех говоре да Срби у ствари држе комеморације усташама. Kако кажу, Срби комеморације обављају изнад усташких гробова јер су, наводно, партизани управо на то место допремили усташе побијене на „крижном путу“ у Словенији. По већ устаљеном систему преваре и подметања нуде многа „докумената“. За књигу и филм „Мит о Јасеновцу“, како Лељак каже у емисији „Бујица“ на телевизији З1 (26. септембра), прегледао је 40.000 докумената у архивима у Србији, Хрватској и БиХ, од чега је 400 докумената уграђено у књигу и филм (ко не верује, нека провери). Хрватска јавност све то прихвата и каже како је, ето, дошло време да напокон сазнају праву истину.

„МИТ О ЈАСЕНОВЦУ“

У књизи и филму „Мит о Јасеновцу“ већ сам наслов негира жртве и злочин, и рехабилитује усташе. Ту се могу прочитати и видети толико дрске лажне тврдње, по којима се може закључити да рехабилитација усташког покрета у Хрватској улази у завршну фазу. Те дрске лажи се приказују као резултат дуготрајног научног истраживања Лељковог тима стручњака. На пример, аутор тврди да су народ на Kозари убијали партизани, а не усташе, и оно што је врхунац цинизма – да су за страдања деце са Kозаре криви партизани, а да су их усташе спасавале и проналазиле им адекватан смештај у НДХ и у иностранству.

По основу тога што су „доказали“ да је Јасеновац био радни логор у коме није било злочина, усудили су се да крену у рехабилитацију најкрвавијег усташког злочинца, управника система концентрационих логора НДХ Макса Лубурића. Тако филм почиње старим тонским записом говора овог злочинца у коме се обраћа хрватском народу. „Kрвави Макс“, познат по томе што је предводио усташке хорде у крвавом и болесном иживљавању над српским логорашима, где је убијао како би у томе охрабрио друге усташе, сада добија право и медијски простор да шаље поруку Хрватима као некакав политички тестамент.

Говор Макса Лубурића иде уз затамњен екран. Нема слике, како би се гледалац могао потпуно концентрисати на сваку реч коју он изговара. Тако он мртав, попут сотониног гласника, упућује своје сународнике да треба градити нову Хрватску без комплекса кривице. Он то говори шездесетих година (ликвидиран је 1969) и објашњава како Хрватска треба да изгледа 2000. године, када старе усташе буду иструлиле у гробу. Мртви злотвор поручује Хрватима каква треба да буде нова независна Хрватска у 21. веку – наравно усташка по узору на НДХ. Још каже да у атомско доба не могу пропагирати старе системе, али могу пропагирати старе врлине. Филм показује јасну и логичну везу НДХ са савременом Хрватском јер се говори тадашњих усташа и садашњих лидера нове независне Хрватске у много чему поклапају. Порука филма је више него јасна – да је ово Хрватска о каквој је сањао „Kрвави Макс“ и да је она сасвим по мери хрватског народа.

НАПАДИ НА ПУПОВЦА

Проусташке снаге у Хрватској које држе све полуге власти редовно анализирају шта су досад постигли. Тако знају да су српска мањина у Хрватској, и Србија као држава, једине препреке на путу потпуне рехабилитације усташког покрета, усташких злочинаца и злочиначке НДХ. Одатле и огромна количина мржње према српском народу. Има у Хрватској појединаца из различитих удружења и партија који имају храбрости да јавно осуде актуелна дешавања и да их назову правим именом – фашистичким појавама. Међутим, они су потпуно изоловани и маргинализовани, тако да за остварење усташких циљева не представљају никакву препреку и опасност.

Због тога су на удару српска мањина и држава Србија. Српска мањина у Хрватској тренутно је најугроженија популација у Европи зато што не ужива баш никакву међународну заштиту. И ту су се поклопили интереси проусташке Хрватске, која жели да доврши етничко чишћење Срба, са интересима Запада, који кроз прогон и елиминацију Срба види сузбијање руског утицаја на Балкану. Ситуација је толико драматична по безбедност Срба да више ни њихови званични представници и посланици у Сабору нису безбедни јер на сваком кораку доживљавају претње, увреде, понижења, па и физичке нападе. Недавно је нападнут њихов главни представник и некакав симбол борбе за сасвим изгубљена основна људска права Милорад Пуповац.

Може се и те како оспоравати политика Милорада Пуповца, као и његова стратешка замисао одбране и очувања српског народа у Хрватској, али његова храброст и одлучност да уђе у неравноправну борбу не могу се оспорити. Може се наслутити идеја проусташких снага у Хрватској – да етничко чишћење Срба окончају застрашивањем и протеривањем најлојалнијег Србина у Хрватској. Нестанком Пуповца са хрватске политичке сцене, нестаје и последња унутрашња препрека за рехабилитацију усташког покрета. Јер у овом тренутку њега нема ко да замени. Само он може да истрпи толику салву увреда и претњи и да види некакву корист за Србе у прагматичном политичком приступу.

Све је покушао Пуповац како би променио однос хрватске власти према Србима и како би зауставио етничко чишћење, и није успео. Све његове методе, од обичног политичког деловања па до трговине и прагматизма, пропале су. Док га вређају, понижавају и угрожавају у Сабору и на улици, морао је схватити да Срби нису смели да подрже актуелну хрватску власт ни из прагматичних разлога. Током понижења док га гађају сплачинама, логична је само једна одлука, да ускрати подршку проусташком ХДЗ-у. Јер лојалност Срба према новој независној Хрватској, на којој он инсистира, уопште није битна за опстанак у Хрватској. Kако се прогоне нелојални, исто тако се прогоне и лојални, само зато што су Срби.

ХРВАТСKЕ ЕУ УЦЕНЕ

Због срамног ћутања других, проусташке снаге у Хрватској знају да је Србија једина држава која стоји на путу потпуне рехабилитације усташког покрета и да никаква пропаганда не може променити став Србије. То трајно ремети српско-хрватске међудржавне односе које карактеришу претње, уцене и покушаји сатанизације српског руководства. Хрватске уцене углавном су везане за стратешку оријентацију Србије, при чему председник хрватске владе Андреј Пленковић отворено каже да пут Србије у ЕУ води преко Хрватске. Нису у питању само изјаве највиших званичника, него упорно настојање хрватских представника у Европском парламенту и другим европским институцијама да разним амандманима, представкама и тужбама покушавају да Србију присиле на попуштања.

Најчешће се потеже захтев за укидање универзалне јурисдикције Србије у процесуирању ратних злочина. Тако би Хрватска имала више шансе да заташка злочине својих војних и полицијских формација у грађанском рату. Поред тога, упорно се натура лаж о агресији Србије на Хрватску, из чега произлази захтев за ратну одштету. Зато сада у Хрватској свако ко спомене грађански рат, уместо званичног термина „великосрпска агресија“, чини кривично дело. Непрестано се проналазе нови начини притиска на Србе ради даљег исељавања. Тако ће се 13. октобра у Вуковару одржати протести против хрватске власти са захтевом да се убрза процесуирање ратних злочина. Злочинци су, наравно, само Срби. Међутим, иако се ради о протесту против власти, сасвим је јасно да иза ове халабуке у ствари стоји хрватска власт јер је главни организатор Иван Панева, градоначелник Вуковара и угледна личност владајућег ХДЗ-а.

Наоружавање Хрватске модерним оружјем јесте претња за Србију, јер Хрватска као чланица НАТО-а нема где да га употреби него према Србији. То се правда старим лажима о српској агресији и српској војној претњи. Тензије се непрестано подгревају новим испадима. Тако је почетком октобра Стево Цулеј, посланик у Хрватском сабору из владајућег ХДЗ-а, тражио да се у пограничном подручју према Србији подели оружје само Хрватима, „како би имали оружје при руци јер се не зна шта доноси ноћ и будућност“.

Нема шансе да Србија не препозна или да одустане од осуде процеса усташизације Хрваске, али исто тако нема никакве шансе да усташки покрет, па тако ни актуелна хрватска власт, одустану од форсирања и финансирања процеса потпуне рахабилитације усташких злочинаца.

Међутим, и у тако неповољним околностима морамо веровати да ће пре или касније упорност српске мањине и Србије као државе дати резултате и да ће релевантни фактори на Западу променити толерантни став и подршку проусташким снагама у Хрватској. Јер српска упорност је прилично омекшала западни став о неким другим питањима. Није логично да на фудбалској утакмици у Бриселу само Срби запазе велика усташка обележја навијача из Хрватске, и није нормално да само Србима смета устаљено и театрално паљење „Новости“, јединог листа српске мањине, зато што је то јавна порука како треба поступати са Србима. Битка против усташизације Хрватске и рехабилитације зла није изгубљена и једноставно се не сме од ње одустати, али свима мора бити јасно да овај злочиначки процес напредује и да се налази у завршној фази.

Љубан Каран

(Печат)

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here