Лукашенко мења курс: До свидања, браћо Руси! Добар дан ЕВРОПО?

Поделите:

Белоруски лидер Александар Лукашенко годинама је чврсто држао страну Русији. Након припајања Kрима уследио је шок. Шта ако се Путинови апетити прошире и на Белорусију? Од тада Лукашенко мења курс, пише намачки “Велт”.

Kада је председник Белорусије Александар Лукашенко у септембру посетио полигон за тенковске маневре Борисовски, недалеко од Минска, задовољно је добацио највишим војним званичницима: Поздрав генералима!

Док су неколико стотина метара даље штектали митраљези, а хеликоптери нападали, Лукашенко се руковао с многима, али не и с Владимиром Путином. Његов најважнији савезник и иницијатор заједничке војне вежбе “Запад-2017” за то време био је у посети војном полигону код Санкт Петербурга.

Иако се Русија и Белорусија сматрају братским државама, Минск је у међувремену постао један од најтежих постсовјетских партнера. Од пре најмање три године, Лукашенко се полако удаљава од проруског курса, а пресудну улогу у томе одиграла је руско припајање Kрима, која је шокирало Белорусију.

Постепено удаљавање симболично показује Лукашенково учешће на Форуму одржаном у Минску прошле недеље – други пут после петогодишњег прекида, који је трајао до 2016. године. У исто време, Лукашенко је управо до те године био на списку лица у Белорусији којима је ЕУ наметнула санкције. На Kонференцији у Минску, установљеној 1997, политичари, научници и представници невладиних организација из ЕУ, САД, Белорусије и суседних земаља разговарају о политичким, економским и друштвеним променама у Белорусији и односима са суседним земљама.

Ове године, Форуму је присуствовао и Зигмар Габријел (СПД), који је од 2013. заменик немачке канцеларке. Он је захвалио Лукашенку што је ставио Минск на располагање као платформу за разговоре о украјинском сукобу.

Избегавање на самиту

Русија је, додуше, попустљива и дарежљива према Минску – Белорусија је, најзад, тампон зона према НАТО (према неким проценама платила је западним суседима чак 100 милијарди долара субвенција на енергију између 2005. и 2015) – али је и једнима и другима јасно: даље овако више не може, пише “Велт”. Русија не жели да помаже савезнику у чију лојалност није сто одсто сигурна.

На самиту Заједнице независних држава одржаном у октобру у Сочију, Лукашенко и Путин избегавали су један другог, иако је изгледало да је сукоб изглађен. Прошле године, Белорусија је одбила да плати Газпрому дуг од 700 милиона долара и затражила је ниже цене, па је Москва прекинула испоруке до подмирења дуга.

Друга жаришта сукоба и даље су актуелна: Русија је после више од 20 година увела граничне контроле. Линијски летови из Белорусије, до тада третирани као домаћи летови, сада се опслужују на међународним терминалима. Била је то реакција Москве на укидање виза држављанима ЕУ који долазе у кратке посете Белорусији.

Још неки разлози за захлађење односа између Москве и Минска леже у украјинској кризи: Минск до данашњег дана није признао Kрим као руску територију, белоруске власти препоручују да се на географским картама и у уџбеницима полуострво и даље приказује као украјинска територија. Минск није подржао ни руски рат у Грузији пре девет година, нити је признао отцепљене републике Абхазију и Јужну Осетију.

Руска анексија Kрима је, осим тога, узнемирила Минск: као совјетска република која је својевремено била највише “русификована”, Белорусија је и даље земља чији председник не говори без грешке језик те државе и радије користи други службени језик: руски. Ако је Москва “вратила” Kрим, који је наводно толико “руски”, и изазвала хаос у источној Украјини, зар то не би могла једном приликом да уради и с Белорусијом?

Шта ако Белорусија тражи Смоленск?

Лукашенко је критиковао Путинову политику: по логици руског председника, рекао је он, Минск би могао да тражи од Русије Смоленск, који је некада припадао Белорусији. Док је Борис Јељцин био председник Русије, Лукашенко је маштао о томе да ће ујединити Минск и Москву и постати председник државне уније. Државни савез је одавно реалност, али Русија и даље води главну реч. Већ три године Минск бојажљиво покушава да се и идеолошки дистанцира од Москве и истакне белоруски идентитет.

Лукашенкови органи власти постепено усвајају ставове који су некада били резервисани за његове противнике и које је држава гушила, као што је улога белоруског језика, или критички приступ наслеђу СССР-а и царства Романових.

“Умерену белорусификацију”, како политиколози називају Лукашенкову стратегију, наравно не прати демократизација, пише “Велт”. Врата према Западу можда јесу одшкринута после делимичног укидања санкција Белорусији прошле године и након његове посредничке улоге у украјинском мировном процесу, али он је и даље аутократа, чија власт зависи од Русије, баш као и белоруска привреда, где су руске субвенције последњих година чиниле чак четвртину БДП-а.

Блиц

Поделите:

2 Коментари

  1. Hm,hmm…demokratizacija,se videla iz izjave da ” kada covek ima posao,i krov nad glavom”, mnoge stvari idu lakse,a na ptanje da li je odobrio preletanje ruske avijacije,rekao ja da,nekaih neka rade. A,problema ima,gde ih nema ?

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here