Potpukovnik Aničić: Kažnjen sam jer sam oborio F-117

Podelite:

Na početku agresije na SRJ 1999. tadašnja Vojska Jugoslavije ostvarila je veliki podvig uspevši da u prvim danima borbe obori ponos američke avijacije, F-117A za koji se, dotad tvrdilo da je nevidljiv.
Taj događaj, koji se odigrao 27. marta 1999. uzdrmao je NATO i znatno doprineo jačanju zajedništva u srpskom društvu, ali i podizanju morala jugoslovenske vojske koja je po opremi bila daleko slabija od protivnika.
Za vreme agresije NATO 1999. godine potpukovnik Đorđe Aničić se nalazio na mestu zamenika komandanta 3. raketnog diviziona protivvazdušne odbrane (3rd PVO), a u borbenom radu rukovalac gađanja u borbenoj posluzi na raketnom sistemu S-125 M „Neva“.
Ovaj divizion oborio je „F117“ i za to je 250. brigada PVO odlikovana ordenom „Narodnog heroja“. Sve vreme rata, tokom 78 dana, Aničić je u svoju radnu beležnicu detaljno upisivao šta se dešavalo tokom agresije. Ratni dnevnik je na desetogodišnjicu obaranja „F117“ pretočen u knjigu „Smena“. U dnevniku se tvrdi da je u javnosti dosta netačno interpretiran ceo podvig obaranja „nevidiljivog“, uz preuveličavanje zasluge bivšeg komandanta 3rd PVO, Zoltana Danija.
U ispovesti za „Svedok“, potpukovnik Đorđe Aničić, po struci inženjer elektrotehnike, koji je od 2002. u penziji, detaljno opisuje kako je devet članova borbene posade na početku rata 1999. oborilo ponos američke avijacije, ali govori i o osećaju nepravde i gorčine kod članova te posade, zbog neuzvraćenog poštovanja i zahvalnosti od države.
Svedok: Kako ste došli na ideju da pišete dnevnik za vreme ratnih zbivanja i zasto ste odlučili da ga objavite?
Đorđe Aničić: Ratni dnevnik sam vodio želeći da ostane sinu, ako poginem u ratu; da zna gde mu je otac bio i šta je radio. Sa završetkom rata, završilo se i jedno vrlo ružno poglavlje u mom životu vezano za armijsku sredinu. Tu sredinu sam voleo, ali me je toliko povredila. Želeo sam da zaboravim sadržaj dnevnika kao svedoka mog poniženja i zato je ostavljen sa strane.
Godinama posle rata pojavila se potreba i stvorili su se uslovi da se moj ratni dnevnik preda čitaocima radi istine i istorije naše PVO, da naša i međunarodna javnost saznaju pravu istinu kad su već zvanične vojne institucije ćutale. U javnosti je uveliko formiran stereotip o bivšem komandantu 3rd PVO i njegovom doprinosu za vreme rata, a to je zapravo bilo delo svih u toj borbenoj posluzi koji su te noći bili na dužnosti. Morao se jedan istorijski događaj smestiti tamo gde mu je mesto: u kolektiv, u okrilje borbene posluge 3rd PVO.
S: Vi osporavate ulogu Danija Zoltana koji je bio komandir diviziona koji je oborio „stelt“.
Đ.A: Iz ratnog dnevnika koji sam vodio iz dana u dan, tokom vazdušnih napada 1999. godine, vidi se da za taj uspeh nije zaslužan samo bivši komandant jedinice koji se lično promovisao svih ovih godina, već je to bio uspeh čitave borbene posluge. On to ne spori, ali sve potonje priče o navodnoj modifikaciji radara koju je izvršio i slično, u najmanju ruku su bespredmetne i imale su za cilj da umanje značaj borbene posluge i istaknu njegov lični doprinos.
S: Kako je stvarno oboren „F117“?
Đ.A: Avion je oboren za 20-25 sekundi i bez sinhronog rada cele borbene posluge ne bi bilo moguće bilo šta uraditi pojedinačno. Mi smo sa tri različite lokacije koristili Imitator radarskog zračenja koji je služio kako bi se neprijatelju odvukla pažnja i kako bi se naveo da leti u tom pravcu a da ga mi čekamo u zasedi. To sam radio 27. marta od 14 sati u podne do 20 časova. Umesto u 18 časova, ja sam zbog tih obaveza u pola devet uveče bio na borbenom položaju.
Kao što se iz ratnog dnevnika vidi, „Stelt“ ne bi bio oboren jer je Dani dremao, pošto je njegova smena bila od 12 do 18 časova i bio je umoran. Na pokazivaču osmatračkog radara avion sam uočio ja. Video sam tri cilja. Radar ih je pratio i videlo se da se približavaju. Nalazili su se na 18 kilometara i približavali su se. Okrenuo sam se Daniju i rekao: „Ovi idu na nas“.
S: Da li su vas oni videli?
Đ.A: Oni su u avionima imali indikaciju da radar radi. Ali, što se tiče oružja, nisu imali mogućnost da eliminišu osmatračke radare, barem ne ove zastarele koje smo mi imali.
S: Šta se dalje desilo?
Đ.A: Dani izdaje naredbu borbenoj posluzi da traži cilj, i tu se on uključuje u priču. Oficir vođenja ne uspeva da nađe cilj i traži ga više od deset sekundi. Tu dolazimo do ključa uspeha trećeg raketnog diviziona. Mi smo smanjili vreme traženja cilja. Mi smo isključivanjem na 10 sekundi zapravo skratili vreme koje pilot ima da nas nađe i lansira HARM raketu, koja je mnogo brža od naših. Takav način rada primenjivali smo do kraja rata i jedini imali uspeh na ratištu, sa materijalnim dokazima. Na osnovu toga posle rata je promenjeno Pravilo gađanja.
Dva puta sam prekidao borbene radnje. Iz trećeg puta je cilj lociran i predat je na praćenje. U nastavku borbenog rada presudnu ulogu u obaranju odigrao je operator ručnog praćenja Dragan Matić koji ga je prihvatio i time stvorio uslove da se lansiraju rakete. Dani je izdao naredbu da se lansiraju rakete. Dve su lansirane i prva je pogodila avion. Posle su ga našli u Buđanovcima.
Znači, za vreme obaranja „stelta“ na tehnici su bila oba rukovaoca gađanja, i Dani i ja, ali ja nikad nisam rekao da sam oborio F117 zato sto sam ga video, već samo da sam deo borbene posluge u kojoj svaki pojedinac ima svoj deo posla. Potrebna je izuzetna sinhronizacija u radu borbene posluge od 6 starešina da se za kratko vreme obori avion. Tako je oboren „stelt“ iz trećeg pokušaja borbene posluge 3rd PVO.
S: Kakva je bila reakcija među vama, kada ste shvatili da ste nešto pogodili?
Đ.A: Prvih par sekundi vladali su muk i tišina. Svi smo se ukopali i čekali da li će biti nekakve reakcije. Kada su zvali iz Komande 250. raketne brigade, mi smo im dali koordinate pogođenog cilja. Nismo znali da je tada na komandnom mestu bio, sad pokojni, general Ljubiša Veličković. On je pratio to obaranje. Bio je skeptičan, pa su proveravali civilnim vezama da li je nešto palo na području opštine Pećinci.
S: Kada ste vi čuli i videli da je oboren F117? Kako ste reagovali?
Đ.A: Vest o obaranju stelta ja sam čuo na vestima Studija B u 10 sati uveče. Kada sam to video, nestao je grč koji smo imali. Mi smo koristili oružje treće generacije, a oni oružje pete i šeste generacije. Ali, posle obaranja stelta, postalo je jasno da možemo da učinimo nešto. Takođe, lokalno stanovništvo iz opština Pećinaca i Surčina nas je gledalo kao heroje i zaista su nas sve vreme rata podržavali i pomagali nam i hvala im na tome. Mislim da je obaranje „stelta“ ujedinilo i vojsku i narod, jer se pokazalo da smo nešto uradili.
S: Da li su zaista izvršene neke modifikacije na PVO sistemu „Neva“ kako se spekuliše, pa je zbog toga avion „stelt“ tehnologije postao vidljiv?
Đ.A: To je Danijeva tvrdnja i ona nije tačna. Niti je bilo inovacije, niti modifikacije na raketnoj tehnici. Skratili smo vreme traženja cilja nišanskim radarom, a time i trajanje ciklusa gađanja. Bilo je veoma puno taktičkih postupaka, ali njihov tvorac nije on. Istina je sasvim drugačija.
Kada vi javno kažete da je zahvaljujući vašem poznavanju tehnike izvršena modifikacija koja je doprinela obaranju stelta, onda izbacujete sebe u prvi plan. Otuda toliko interesovanje javnosti za Danija. Zvanične institucije su ćutale, pre svega komanda 250 raketne brigade, pa je grupa oficira 3rd pre više godina, 2005. ili 2006. na sastanku u hotelu „Bristol“ upozorila Danija da ne iznosi neistine u javnost i da bez razloga ne veliča sebe. Nije nas poslušao. Morao je biti svestan posledica kad mi progovorimo. Čim je ratni dnevnik „Smena“ objavljen odmah je javno demantovao modifikaciju na tehnici. To je priznao i u dokumentarnom filmu „Nevidljiva smena“. U normalnoj zemlji on bi bio izopšten iz javnog života, ali ovo nije normalna i uređena država. Pravna država ima svoj moralni obrazac, a ne da onog, ko ukaže na nepravilnost, neko doživljava kao čoveka koji nekog kleveće. Ovde je poremećen sistem vrednosti.
S: Pominjete sukob u ratu između Vas i komandanta Zoltana Danija. Zašto je došlo do sukoba i kakve su bile posledice?
Đ.A: Pored učesca u rušenju stelta treba posmatrati i njegov sveukupan doprinos u ratu, a ja javno tvrdim da je bivši komandant svojim ponašanjem i delima umanjivao borbenu gotovost jedinice i radio sve ono što ne bi dozvolio nijednom svom potčinjenom. Primera ima mnogo. Za vreme ratnih dejstava kompjuter iz jedinice je odneo kući, a mi za naše potrebe po Beogradu smo tražili drugi. Ima vatrenih položaja na kojima uopšte nije dežurao niti vodio rat. Komanda brigade je o svemu bila obaveštena od mene lično i organa bezbednosti jedinice, ali nije reagovala. Eto o kom moralnom liku govore neka novinarska pera i autor dokumentarnog filma „21 sekund“.
Posle vrlo žučnog sukoba između Danija i mene zbog njegovog nedolaska na tehniku, u selu Ogar u Sremu, u jedinicu je sa organom bezbednosti došao komandant brigade Lazović. Tada sam mu sve rekao u vezi sa ponašanjem Danija, između ostalog i da izbegava dežurstvo na tehnici, da ga jedinica ne interesuje niti uživa poverenje ljudi. Lazović me je zamolio da nastavimo da ratujemo zajedno. Imali smo uspeha na ratištu i on nije hteo da upoznaje komandu korpusa PVO sa problemom u divizionu. Tada sam pogrešio. Pruzio sam šansu Daniju i on je to iskoristio da kasnije nizom laži o meni skrene moju karijeru na sporedan kolosek. Jednostavno, on nije radio svoj posao i otuda moj sukob sa njim u ratu. Svedoka ima mnogo.
S: Izneli ste dosta kritika i optužbi na račun Zoltana Danija. Kakav odnos imate sa njim?
Đ.A: Ne samo ja, već svi članovi borbene posade osećamo se povređenim, jer smo delili toliko dana i noći u ratu i haosu, a onaj koji je bio sa vama i ko je po prirodi stvari trebao da poštuje moralni kodeks istupi u javnost i priča neistine. A ja sam sve vreme rata vodio dnevnik u kojem je jasno zabeleženo šta je bilo i kako.
S: Kako je on reagovao na optužbe i kritike koje ste mu iznosili?
Đ.A: Ne možete nikada da pričate sa njim o tome. To je nemoguća misija, on odbija da govori o tome.
S: Koliko puta ste u toku rata dejstvovali po neprijateljskim ciljevima i da li ste imali gubitaka u ljudstvu i tehnici?
Đ.A: Treći raketni divizion je prešao preko 100.000 kilometara i izvršio 22 manevra, gađan je isto toliko puta protivradarskim raketama HARM. Inženjeriski smo uredili 11 vatrenih položaja. Oborili smo zvanično tri priznata i dva nepriznata aviona. Za dva aviona imamo materijalne dokaze i njihove olupine se nalaze u muzeju Vazduhoplovstva u Surčinu. Po našim saznanjima i svim pokazateljima strategijski bombarder stelt B-2A pao je u Spačvanskim šumama u Hrvatskoj i za njega nemamo materijalne dokaze. Dejstvovali smo sedam puta i lansirali 13 raketa. To je podvig i veliki uspeh jedinice uz doprinos svakog pojedinca u borbenim radnjama, maskiranju i utvrđivanju položaja. Treći raketni divizion PVO u toku 78 dana ratovanja nije imao gubitaka ni u ljudstvu ni u tehnici. Bili smo jedina jedinica PVO sa tim tipom naoružanja u odbrani Beograda koja nije pogođena. Život raketaša se meri sekundama. Koliko je to sekundi uz dnevno angažovanje od 12-16 sati provedeno na braniku države, koliko stresa, patnji i napora! I tako 78 dana rata.
S: Da li ste za te podvige za vreme i posle rata vi i vaša posada bili adekvatno nagrađeni, s obzirom na to da je bilo veoma teško oboriti tako tehnički nadmoćne aparate u odnosu na naša zastarela borbena sredstva PVO?
Đ.A: Uspeh na ratištu koji su postigle borbene posluge 3rd PVO mnogi su prisvojili i okitili se ordenjem, generalskim činovima i slavom, a mi, koji smo bili istinski heroji i svojim životima branili ovu zemlju bezobzirno smo skrajnuti s puta. Prvo je stimulisan, odmah tu noć 27.03.1999. godine, najmlađi među nama, ukazom predsednika drzave ordenom za hrabrost i naredbom komandanta RV i PVO unapređen u čin poručnika. Tri dana kasnije unapređen je komandant jedinice u čin pukovnka mimo predloga komande brigade. I tu se stalo. Umesto da svi iz borbene posluge budemo prvi unapređeni i odlikovani u državi. Komanda brigade nikog nije stimulusala niti predlagala sve dok službeno aktom nisam tražio stimulativne mere za ostatak borbene posluge. Kroz sistem sam se izborio za moje ratne drugove, za mene nije imao ko. Uradili smo nešto prvi put u istoriji ratovanja. Da su to uradili piloti, bili bi narodni heroji. Takođe, ima članova borbene posluge kojima nije rešeno stambeno pitanje. Organizuju proslave svake godine povodom obaranja „stelta“. Ovogodišnjoj proslavi prisustvovao je i minsitar odbrane Šutanovac – mislite da je pitao da li neko od nas ima neki problem?
S: Koji je Vaš doprinos jedinici?
Đ.A: Moj najveći doprinos i za jedinicu najznačajniji svakako jeste način i dužina borbenog rada i način upotrebe imitatora zračenja za vreme borbenog rada. Pronašao sam sistemsko rešenje za protivradarske rakete HARM. Komanda 250. brigade PVO je propisala način upotrebe imitatora zračenja u borbenom radu. Mi smo ga koristili drugačije. Pokazalo se – vrlo uspešno.
Takođe, naš raketni divizion nije imao gubitke i ratovao je svih 78 dana rata. Kao rukovalac gađanja verovatno imam i najviše sati u borbi sa NATO avijacijom u 250. brigadi. Zato je i pitanje kako je bilo moguće da me neko kazni i preskoči u unapređenju? Svi su napredovali u činu, osim mene koji sam raspoređen na niži položaj i to samo jer sam pitao – „zašto“. Kažnjen sam jer sam srušio „stelt“.
S: Kažete da za vas nije imao ko da se izbori?!
Đ.A: Iz borbene posluge koja je oborila „stelt“ jedino ja, kao zamenik komandanta i rukovalac gađanja, nisam unapređen u viši čin, niti na bilo koji drugi način stimulisan povodom tog uspeha. I ne samo to. Zbog toga što sam pisao prigovor na dodelu stimulativnih mera, postavljen sam na formacijsko mesto nižeg čina. Skinut sam sa spiska za školovanje ratnih oficira. Mimo zakona o vojsci smenjen sam sa dužnosti. Oficira sa visokim službenim ocenama, ratnom ocenom odličan, odlikovanog od predsednika države ratnim odlikovanjem na predlog Komandanta korpusa PVO Baneta Petrovića, postavljen sam na formacijsko mesto nižeg čina! I to oficira koji je do tada bio 19 godina na komandnim dužnostima. Šta je ovim postupkom Vojska poručila svom pripadniku koji je branio državu i narod i da li je zakon o vojsci jednosmeran i važi li i za pretpostavljenog?
S: Kako ocenjujete stanje u vojisci sada?
Đ.A: Pošto nisam više u tome, nisam najbolje upoznat. Mogu ipak da kažem da mi se ne sviđa zamisao vojske danas. Siguran sam da naša vojska nije više sposobna da odbrani državu. Ovakva vojska je koncipirana za mirovne misije i zajednički nastup u nekim savezima. To svakako nije vojska kakva je bila 1999. i ako se ovako nastavi mislim da nikada nećemo imati vojsku kao tada.

Ko je nagrađivan i kako u vojsci posle rata?
Pojedinci su gradili karijere na račun zalaganja svih
Jednom se javno mora reći šta je zaista bilo. Mora se progovoriti jezikom činjenica, a ne jezikom nečijih želja. I ne samo u vezi sa Zoltanom Danijem, već i šire. U vojsci se neguje i važi pravilo da se i uspeh i neuspeh jedinice pripisuju komandantu i to važi za tu sredinu. Na taj način su građene karijere mnogih – na znanju potčinjenih koje je pripisivano sebi. U vrh nisu uvek izbijali najkvalitetniji kadrovi. Poslednji rat je to pokazao. Ratne ocene i učinci u ratu uopšte nisu uzimani kao kriterijum kvaliteta i znanja za napredovanje posle rata. Barem ne u tadašnjem RV i PVO.
Tvrdim da su pretpostavljene komande i starešine i te kako profitirali:
Na predlog komandanta RV i PVO ukazom predsednika drzave, 250. brigada PVO je odlikovana ordenom Narodnog heroja.
Komandant brigade Miroslav Lazović je drugog dana rata, mimo propisa, upravljajući službenim vozilom doživeo saobraćajni udes i sam sebe izbacio iz ratnih dejstava. Na dužnost se vratio krajem maja. Odgovoran je za 120 bojevih raketa koje nisu izmeštene iz skladišta raketa i koje su početkom rata uništene od strane NATO avijacije. Vrednost jedne bojeve rakete je oko 85.000 dolara. „Kažnjen“ je dobijanjem čina generala.
Komandant 4. diviziona PVO Zuce, Jovica Draganić, koji je tri puta pogođen i imao gubitaka u tehnici i ljudima, bez ikakvih ratnih rezultata takođe je dobio čin generala. On je, zajedno sa Bojanom Dimitrijevićem, autor zvanične monografije 250. brigade PVO. U delu gde se obrađuje obaranje stelta citira se nepostojeci tekst iz mog ratnog dnevnika. Fotografija koja je prikazana i potpisana kao da je na njoj borbena posluga, predstavlja falsifikat istorije. Slučajno, rekli bi neupućeni, ali nije tako. I u novoj knjizi istih autora „Vazdušni rat nad Srbijom 1999.godine“ takođe nema slike borbene posluge koja je srušila stelt.
Komandant PVO, sad pokojni general Branislav Petrović, dobio je novu generalsku zvezdicu i pištolj oborenog pilota „stelta“ F-117A, general na čiji predlog je Dani Zoltan mimo znanja 250. brigade PVO dobio čin pukovnika.
Možda će neko zaključiti da sam opterećen činom. Nema to veze sa tim. Reč je o principu. Zamislite da sa ekipom osvojite Ligu šampiona u fudbalu i kad na pobedničkom postolju dođu sa medaljom do vas pa vas preskoče, a vi ne znate razlog. Ne nije nestalo medalja, dobija je onaj iza vas. Naravno da ste zbunjeni i ogorčeni.
S: Niste samo vi nezadovoljni, već i vaše kolege iz borbene postave?
Đ.A: U spomen sobi 250. brigade 11 godina nije bilo slike borbene posluge koja je oborila stelt sve dok im borbena posluga nije ukazala na propust. Borbena posluga nije dobila sertifikat sa delom oborenog aviona sve dok ga nismo tražili. Na mnogo mesta videli smo sertifikate na ime, a mi koji smo oborili „stelt“ dobili smo ga pod brojem. Moj broj sertifikata je 424. Kao da sam ga kupio u muzeju, bez pečata, bez potpisa i bez naznake članu borbene posluge, a u sadržaju sa navodnim citatom iz mog ratnog dnevnika.
Eto, to je istina i neispričana priča o steltu.
Vojska Jugoslavije oborila najznačajniji američki bombarder B2A?
Iako se obaranje F117 vidi kao najveći uspeh tadašnje PVO, već godinama kruže priče da je pored ovog aviona oboren i najveći i najbolji strateški bombarder Sjedinjenih država, famozni B2A.
Navodno, Državna bezbednost Srbije poseduje i snimak razgovora pilota i komande koja mu naređuje da se ne katapultira već da po svaku cenu beži sa teritorije SRJ, kako ne bi postojao materijalan dokaz o njegovom obaranju.
Avion B2-A pripada strategijskoj avijaciji. U borbenim dejstvima na SRJ je upotrebljavano šest bombardera B2. Oni su poletali iz baze Vajtman i doletali su direktno na nebo Srbije i vraćali se nazad u Ameriku. Ta misija je trajala od 30 do 35 sati.
Amerikanci nikada zvanično nisu potvrdili obaranje ovog aviona, a zanimljivo je i to da zasluge za taj podvig, ukoliko je tačan, pripadaju istoj jedinici koja je oborila i F117!
– Mi smo u noći 20. na 21. maj pucali na njega. Narednog dana hrvatski mediji objavili su da je taj bombarder pao, pa je odmah ta vest povučena. Potom su nemački mediji nešto objavili i stali.
Prema izjavi zamenika komandanta baze iz koje je leteo B2, 21. maja oni su povučeni iz borbene upotrebe u ratu. Znači, postojao je neki razlog. Posle je objavljeno da je jedan B2 pao za vreme taktičkih vežbi u bazi na Tihom okeanu.
Materijalnih dokaza nemamo, ali ima mnogo pokazatelja koji ukazuju da smo pogodili taj avion i da je pao, kaže Aničić.
Kako bi se osećao pilot F117 da ga je u Srbiji dočekao neko ko je izgubio dete?
S: Kako doživljavate to što je pilot F117 Dejl Zelko dolazi ponovo u Srbiju i način na koji dolazi?
Đ.A: Iznenađen sam željom da se neko na taj način reklamira i da postoje ljudi koji nemaju ni trunke dostojanstva. Lično me pogađa takvo dno na kome se nalazi društvo. Samo bih postavio pitanje kako bi se osećao taj pilot da ga nije dočekao Zoltan Dani nego neko ko je izgubio dete u ratu?
Taj čin je prosto neprimeren podneblju u kojem živimo. Ne mogu da verujem da smo mi kao nacija pali. Mi smo poštovali naše neprijatelje uvek, ali da ovo uradimo sebi? Da li neko zna da li je Dejl Zelko posle obaranja aviona i dalje ratovao i koji su sve bili njegovi zadaci i misije, i to ne samo nad nebom Srbije?!

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here