Потрошачи или запослени?

Поделите:

После кампање која је трајала близу 10 година са мањим или већим интезитетом отвара се Лидл.

Јака рекламна кампања, што се и очекује од једног од најозбиљних малопродаваца у Европи. Ниске цене, најаве акција.

Сјано за потрошаче.

Међутим, да ли је баш сјајно и за запослене? Не Лидла, већ генерално?

Потрошачи су и запослени, али често то забораве. Потрошачи воле да воде рачуна о трошковима и ценама, а да ли и о приходима?

Замислите фирму којој је циљ да све набавља што јефтиније, а и да не размишља о томе како ће то сутра утицати на приходе?

Неки су већ давали сјајне примере тих ситуација, покушаћу да дам и ја један, можда не тако добар али надам се разумљив.

Замислите фирму којој је стратешки партнер нпр. Теленор. Да већину онога што производи продаје Теленору и његовим радницима.
И онда менаџемент одлучи под притиском радника који желе лепе телефоне, да је за ту фирму боље да пређе на рецимо ВИП мрежу са свим компанијским телефонским бројевима.

Јефтиније, слична или иста услуга, добиће и неке нове савременије апарате, мало бољи пакет, бесплатан интернет…
Запослени пресрећни. Добили нове телефоне, нове пакете, неограничен интернет, а фирму све то мање кошта.
Уживају. Шаљу Вибер поруке. Kаче се на друштвене мреже. Показују у друштву своје савремене телефоне, причајући како фирма брине о њима.

И онда менаџмент Теленора одлучи да раскине пословну сарадњу са том фирмом, јер ако нису њени корисници, узеће робу од њиховог конкурента који јесте корисник услуга Теленора.
ВИП већ има своје добављаче, који су годинама са њим, и практично је немогуће да се уђе у тај систем.

Фирма изгуби пласман, радници остану без посла, оне телефонске апарате оставе у фирми ионако су их само користили….

Глуп менаџмент, је л’ тако?

Е сад да се вратимо потрошачима који су презадовољни јер ће коначно моћи да јефтиније купују.

Лидл је објавио да ће имати око 1.500 артикала у својој понуди.
Лидл је моћна компанија која продаје углавном сопствене робне марке, са тим да када улази на тржиште свакако убаци и неке од брендова којима привлаче купце.

У српском случају, опет по изјавама из Лидла, тих артикала ће бити око 350. Дакле око 20%. Kолико ће њих остати, то зависи од излазности. У сваком случају Лидл има спремне и проверене замене, са којима наступа на другим тржиштима.

Обично се после извесног времена готово изједначи понуда на свим тржиштима, осим неких сјајниих брендова или специфичних производа.

Kао што рекох Лидл је моћна компанија која успешно спроводи своју стратегију широм света. Дисконти су најбрже растући формат свуда, па ће то свакако бити и код нас. Додуше ретко где имају висе од 10% тржишта, па це вероватно тако бити и код нас.

Улазак Лидла на тржиште значи да смо ми колико толико уређена земља, јер Лидл не улази на сва тржишта. Нарочито не на она неуређена.
Улазак Лидла је и добар сигнал другима да евентуално уђу на српско тржиште.

Па где је онда проблем?

Није проблем у Лидлу. Проблем је у нама.

Лидл је уз Алди убедљиво најефикаснији малопродавац. Са најмање трошкова остварује највећи промет.

Зато и има простора за ниже цене.

Зато, али и због тога што има произвођаче који га прате по свим тржиштима, који не улажу ништа у маркетинг, јер Лидл пласира сопствену робну марку.

Произвођаче којима су због сарадње са Лидлом максимално попуњени капацитети, који захваљујући томе и обиму производње имају ниже цене од сопствених добављача,а већу продуктивност…

Такви произвођачи су много конкурентнији од свих других произвођача са тржишта на које Лидл улази. Толико да ни рецимо удаљеност тржишта од производње не представља велику препреку.

Дакле један повезани низ који је бин-вин комбинација за све учеснике од добављача Лидла, самог Лидла, запослених у Лидлу, до потрошача који захваљујући томе добијају јефтиније производе. Небрендиране, али одређеног нивоа квалитета и безбедности хране.

Проблем су заправо ти задњи у низу – потрошачи у земљама које не брину о својој индустрији.

Лидл ће у Србији веома брзо, за годину или 2 имати око 400 мил ЕУР прихода. И биће други или трећи малопродавац по величини на тржишту Србије.

Око 70% тог износа, у ствари износ онога што Лидл купује од својих добављача годишње. Дакле, око 280 милиона ЕУР. Домаћи добављачи ће утицати на промет 10-15%, дакле реално је очекивати да ће Лидл увозити робу у вредности 250 мил ЕУР годишње.

Пошто се уласком Лидла неће повећати тржиште, већ ће Лидл узети део колача другим трговинама, за очекивати је да ће износ од 200-250 мил ЕУР годишње бити вредност робе коју наша привреда неће више имати где да пласира.

То ће свакако бити удар на велики део предузећа и то у оном сегменту у ком имамо одређене стратешке предности – производњи хране.

Губе велики део тржишта који су покривали. Тржишта које по свему и јесте најбоље и најјаче тржиште за домаће компаније – домаће тржиште.
Kренуће додатни притисак од малопродаваца на цене, како би могли да парирају Лидлу. То ће довести до проблема у пословању, вероватно смањења обима производње, смањења броја запослених…

И то ће се повећавати из године у годину како Лидл, али и остали страни ланци буду повећавали промете сопствених робних марки које се не производе овде.

Наравно слична или иста је ситуација са свим страним малопродајним ланцима.
Kод Лидла је само екстремније јер је учешће у продаји њихове робне марке веће . Међутим, ништа није мањи проблем ни са Делхаизуем, Мерцатором.
Сви имају своје добављаче робних марки. Из Грчке, Белгије, Холандије, Хрватске, Словеније…
Једина разлика је што је Лидл агресивнији у томе.

Дакле није проблем у Лидлу. Сви ћемо свакако куповати и у њему. Kао што уосталом купујемо и у Мерцатору, Делхаизеу, Метроу…

Привреда државе која нема свој, домаћи малопродајни ланац има велики проблем.

То су схватили и Словенци, зато сада на све начине покушавају да врате Мерцатор.

То одавно знају све велике економије. Од УСА, преко Немачке, Француске, Италије, Шпаније…

Они не само да имају домаћу трговину, већ су те њихове трговине често и сјајна платформа за пласман производа домаћих произвођача на друга тржишта.
Знамо ми у Србији то по Мерцатору и Делхаизеу, сазнаћемо ускоро и по Лидлу.

Враћам се на почетак.
Волимо да купујемо јефтиније. Леп је осећај када за мање пара изнесеш пунију кесу.

Али где ћемо паре зарадити?

То свакако није проблем Лидла нити других малопродајних ланаца.

Ми смо деведесетих имали већ сцене када сми имали продавнице са празним рафовима, мислили смо да је то најгоре.

Од тога је ипак горе када су рафови пуни, али је празан новчаник.

Гледаш, а не може да буде твоје.

Швајцарска је скупа земља, ал ито не брине превише њене грађане јер имају високе приходе.
Венецуела је јефтина земља, али људи умиру од глади и недостатка лекова нпр јер немају приходе.

Привреда која једва опстаје, која је препуштена ветровима, да се бори сама са собом, домаћи привредници који сви размишљају пре о продаји компанија него о развоју, уморни, исцрпљени, често неедуковани.
Стране компаније које су овде да би што брже повратиле инвестицију, а то се најбоље ради кроз старе технологие и ниске плате, никако не могу да буду носиоци развоја.
То не могу да буду ни предузетници нити мале компаније.
Ако таквим компанијама додатно смањимо могућност пласмана и смањимо проиходе, неће опстати.

Зато они који промовишу и који се хвале доласком Лидла (не мислим на рекламе и не мислим на отварања), треба то са много више опреза то да раде.

Проћи ће брзо еуфорија око отварања, шта после?

Супер што је Лидл ту.

Kатастрофално је што немамо домаћу трговину. Рекао бих ни стратегију.

Не производимо банане, па је ок да буду испод 60 динара. Али производимо јабуке, пилеће месо, сиреве . .

Није све у ценама, много је више у приходима.

Ако немамо привреду која може да створи приходе, све цене ће нам бити превелике па и оне Лидлове.

vojkanglavinic.wordpress

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here