Повратак патријарха Гаврила

Поделите:

По повратку у земљу патријарх Гаврило је настојао да одржава добре односе са световним властима, али се представницима државе није свидео самосталан начин на који је руководио Црквом

ПАТРИЈАРХА српског Гаврила немачке окупационе власти ухапсиле су већ на почетку Другог светског рата (23. априла 1941) у манастиру Острог. Гестапо је све време рата држао патријарха у заробљеништву (прошао је кроз затворе у Сарајеву и Београду и интернације у манастирима Раковица и Војловица), а онда, током 1944. године, њега и епископа жичког Николаја спроводе у злогласни логор Дахау. Патријарх је онда премештан из места у место, да би у Кицбилу, у Тиролу, тек 8. маја 1945. године био ослобођен после акције америчке 36. дивизије. Након ослобађања патријарх се није вратио у земљу.

У Цркви је с нестрпљењем прижељкивано да се патријарх Гаврило врати у земљу, да би се црквени живот, упркос свим недаћама, вратио, колико је то могуће, у редован ток. То су прижељкивале и на томе радиле и нове државне власти, јер су настојале да уклоне митрополита Јосифа, који је замењивао патријарха у одсуству, пошто је стално указивао на њихово (државне власти) непријатељско држање према Цркви.

НЕПОСРЕДНИ повод за уклањање митрополита Јосифа биле су његове речи изговорене пред краљевским намесником др Антом Мандићем, којег је посетио крајем лета 1945. године, када се разговарало о укључивању црквеног земљишта у аграрну реформу. Митрополит је том приликом оштро замерио државним властима што одузимају црквену земљу и оптужио их за непријатељско држање према Српској православној цркви. Анте Мандић потом је пренео Јосипу Брозу то што је говорио митрополит Јосиф. Притом је овај краљевски намесник предложио да се митрополит уклони, тако што ће се позвати патријарх Гаврило да се врати у земљу. Са тим се сложио и други краљевски намесник Душан Сернец.

Мандић је у опширној промеморији приложеној уз писмо објаснио зашто би било у интересу државних власти да се у земљу врати патријарх Гаврило. Најпре је истакао да би то створило повољан утисак код Енглеза и Американаца, пошто је патријарх Гаврило био одлучан противник Немаца, због чега су га они и интернирали у Дахау. Затим је напоменуо да патријарх “није пристао уз реакционарне југословенске кругове” у избеглиштву. Једноставно, оценио је да би патријархов повратак наишао на “велики одјек” и у земљи и у свету, а осим тога, то би био тежак ударац противничкој пропаганди.

ЈОСИП Броз Тито је предлог прихватио, па је наложио др Јосипу Смодлаки, делегату у Саветодавном већу за Италију (пошто се српски првојерарх тада налазио у Риму), да успостави контакт са патријархом Гаврилом и да га позове да се врати у земљу.

На долазак патријарха у земљу од тада се чекало више од годину дана, а у међувремену су трајали преговори око његовог повратка. Све то време државна власт је морала и даље да се носи са “непослушним” митрополитом Јосифом, који се није претерано суздржавао у оптужбама на њен рачун.

Патријарх се опирао да се врати у земљу, правдајући се лошим здравственим стањем и да је због болести потребно да крене на лечење у Швајцарску, па и не би био у стању да обавља дужност патријарха. Ипак, у лето 1946. године одлучује да се врати.

Међутим, тада патријарх наилази на препреке за добијање путних исправа за повратак у отаџбину. Обавештен је да му је замерено због писања васкршње посланице за ту 1946. годину, која није била по вољи југословенских државних власти. Зато он, 15. октобра 1946. године, из хотела у којем је био смештен у Прагу, својеручно пише писмо Јосипу Брозу Титу, обавештавајући га о тим сметњама и изјављујући да се ни у посланици, ни у ма каквом другом акту никада није изјаснио против политичког система заведеног у Југославији. Затражио је да Тито нареди југословенској амбасади у Чехословачкој да му “путним исправама омогући повратак у Београд”.

У ЗЕМЉУ се вратио 14. новембра 1946. године, Министарство спољних послова ФНРЈ изаслало је једног свог вишег чиновника у Патријаршију да извести митрополита Јосифа да је патријарх Гаврило на путу за Београд. И ставило на располагање аутомобил којим се довезао до Патријаршије.

Патријарх и сам прихвата реалност у којој се Црква нашла, али тражи начина како, зарад интереса народа, да дође до неке врсте “споразума” са државним властима, па својим свештеницима поручује: “Старајте се за добро нашег народа и своје браће у Христу. Морамо гледати да дође до неког споразума с онима који су у власти, јер је дужност и ових који управљају политиком да дође до споразума и сарадње. И ја мислим да се можемо срести на овом путу, јер сви би требало да тежимо за добро нашег народа и наше отаџбине.”

Убрзо по доласку у отаџбину патријарх Гаврило је сазвао свети архијерејски сабор у ванредно заседање, у току којег се упознао са претешким приликама у земљи и у Цркви.

ИАКО је патријарх Гаврило настојао да одржава добре односе са световним властима, представницима државе није се свидело како је он по повратку у земљу започео рад у руковођењу Црквом. Власти су очекивале да имају потпуни увид у све што се ради. Хтеле су да се питају и приликом избора епископа. Професор црквеног права на београдском Правном факултету, свештеник Димшо Перић обелоданио је екцесе после првог послератног заседања Светог архијерејског сабора.

Јосип Броз је послао секретара свог кабинета генерал-лајтнанта Љубодрага Ђурића код патријарха Гаврила да протествује против таквог начина рада Српске православне цркве и да захтева да се повуче одлука о избору за митрополита загребачког др Дамаскина (Грданичког). Патријарх га је истерао напоље, што је Броза озлоједило, па је у Патријаршију послао министра унутрашњих послова ФНРЈ Александра Ранковића. Овај, као министар полиције, наступи грубо, удари шаком о сто, а патријарх онда и њега истера из Патријаршијског двора.

ОДЛУКА није промењена. После тога вршени су велики притисци на самог митрополита Дамаскина да не иде у Загреб. Није одустао. Остао је на тој дужности све до упокојења 1969. године. С таквом чврстином и одлучношћу српски првојерарх “поручио” је да се са Српском црквом не може на тај начин разговарати. Али и државне власти биле су упорне у својим настојањима.

Патријарх Гаврило изненада је умро 7. маја 1950. године у Београду, но остала је сумња да је можда отрован, пошто су се појавиле такве индиције. Верска комисија извештавана је о расположењу у Патријаршији и међу свештенством по упокојењу патријарха Гаврила. Из једног доушничког извештаја, од 11. маја 1950, сазнаје се да је већ тада било сумњи у смрт патријарха Гаврила.

Novosti

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here