ПРАВДА ЗА ДЕВЕДЕСЕТЕ

Поделите:

Колико смо пута чули фразу мрачне деведесете. Када се данашња ситуација представља гором од објективне, често се тврди да се враћамо у њих. Ово неће бити рехабилитација, идеализација епохе, владара, већ указивање на неке когнитивне дисонанце носилаца наратива о најмрачнијим 90-тим. Историја ће са дистанце дати суд.

Наравно да хиперинфлација, празни рафови, редови, глад, санкције, криминални обрачуни и успон мафије у то време – с правом изазивају мучнину и у смислу тешкоће тог периода, може се говорити о мраку. Али по тој логици, сваки период наших ратова кроз историју би се могао назвати мрачним – јер их је увек пратила девастација и народна мука. Ми ипак славимо те периоде и сматрамо да је жртва вредела, а никад не помислимо да је можда и Република Српска коју данас толико волимо и бранимо створена и опстала је управо због те наше народне муке деведесетих и велике жртве. Ипак, мора се знати да ништа од тога лошег тада није просто пало са неба, већ у свему постоје бројне и комплексне узрочно-последичне везе. Економска криза, проистекла је великим делом из санкција и неподношљивих спољних притисака и то је био узрок велике материјалне беде. Када економија пропада, пропада и друштво и моралне стеге и онда се рађа и процват криминала. Целокупна држава, чак и да хоће, не може само легално услед санкција да функционише, јер све то зависи од међународних протока, а земља под санкцијама и у принудној изолацији, мора да се домунђава на разне начине, да оперише црним фондовима и слично. То ствара временом одређену касту, која постаје господар живота у таквим околностима и неки појединци унутар исте, у турбулентним временима, увек несрећу искористе за свој рачун – чега је нажалост било и биће, јер људи су кварљива роба. Држава је имала проблеме због санкција и огромне трошкове због ратова које је српски народ водио у окружењу.

Рат, изолацију,(геополитичке)санкције замерају тадашњим властима,а не знам шта је Србија требала да радиДа ли је злочин покушај одбране права српског народа или је требало предати све да не би били у изолацији, под санкцијама, а на крају и жртве агресије? Креатори наратива о мрачним деведесетим, посебно поједностављују питање рата, тумачећи га кроатоцентрично са становишта српске кривице и не упуштају се у комплексност ратова кроз историју. Као да не знају да не може само једна страна бити одговорна,  и да исти не избијају тек тако као што они представљају. Милошевић, није био српски националиста, већ из комунистичког шињела, као и већина протагониста тих сукоба. Он јесте покренуо детитоизаицју, и урадио неке ствари у националном правцу за које му се мора одати признање, али много више ношен духом времена него искреним национализмом. Није био ни националиста, ни клерик, већ је најпре био комуниста. Како то да тумачи прилика из тог другосрбијанског погледа, никада нису рекли да су за распад СФРЈ, ратове били криви комунисти и да је крива та иста СФРЈ, јер је то био лош систем,  лоша држава, јер да је ичему вредело не би се тако у крви распало? Не, они ће рећи, како је СФРЈ била дивна прича, комунизам и титоизам супер, али ето Србија и српски националисти, предвођени вождом Слобом су све то разрушили и упропастили, а увек додају уз то и некакве ,,клерофашисте’’ и Цркву.

Економска ситуација је тешка и данас, а замислите како је било тешко водити државу у рату, времену стварања Републике Српске и борбе за српски народ. Осим великих грешака система, било је и објективних разлога за тадашње очајно стање, осим ако неко не мисли да је решење било у потпуној предаји српског народа свуда где се борио за своја права, опстанак и против прегласавања и укидања конститутивности.

Када се говори о медијском мраку, диктатури, политичким ликвидацијама, мафији – то је тек посебан парадокс. По разним тумачењима испада да је СФРЈ била оаза демократије и просперитета, 80-те су биле златне, а онда је дошао мрак 90-их. На страну што су 90-их ликвидирани многи Милошевићеви људи, да је врло могуће и неке опозиционаре уклонила нека трећа страна зарад дестабилизације – готово ниједно политичко убиство није ваљано решено – како то да такви тумачи говоре само о Милошевићу и ,,његовим ескадронима смрти’’, иако је мало или нимало доказа који тадашњи највиши државни врх директно повезују са свим тим догађајима, а не спомиње се шта се радило у Брозово време – када је ко зна колико ,,народних непријатеља’’ сурово ликвидирано у земљи и иностранству, и при том то није никаква тајна, јер се тадашњи апарат поносио тиме. Да занемаримо даљи период од доласка на власт 1944. и револуционарног терора, довољно је само навести нпр. случај с краја седамдесетих Драгише Кашиковић и мале Иванке Милошевић, али то нећете чути из уста разних грађаниста, квазилиберала, екс комуниста, јер то су (по) њима била златна времена. Вожња пар-непар, бонови, редови, задуживање, велика економска криза, огромни злочини, неслобода итд. то  прећуткују, тада им је било сјајно. Броз им је био супер, али су им Милошевић за време кога је постојао парламентаризам ,опозиција, независни медији и критичари, или Вучић данас, ког могу да пљују на сваком кораку, диктатори. Већина мафијаша, који су израсли у најмоћније 90-их, се формирала и калила у ,,златним’’ 70-им и 80-им под тетошењем савезне комунистичке државе. Али, нико од овдашњих ,,независних грађаниста’’ никада  неће упрети прстом у Броза или Доланца,јер они су господарили у ,,златно време’’, а зли Милошевић у ,,најмрачније и најсрамније’’.

По једнаким аршинима– мафија, убиства, лоповлук , сиромаштво-  нису много светлије ни 2000-те,  посебно период до 2003. када је чак и премијер убијен.

Сулудо је величати 60-те,70-е,80-те и уједно тврдити да су 90-те мрачне. Зашто одређени тако тумаче? Зато што светлост или мрак одређују, не по степену слободе,броју (државних) убистава, економских криза, степену државног терора итд., већ по томе, да ли је у неком периоду био њихов вакат. Интересна призма, жал за младос’, идеолошки страсно нагињање кроатокомунизму– па мере по томе да ли је била Југославија или Србија, а да ли је Србија била анационална или се борила за српски народ. Зато је Милошевиоћ мрачан због детитоизације и што је у његово време поново дозвољено да се мисли и српски, а тако им Вучић данас смета највише када осете да им не даје привилегије које мисле да заслужују и када се бори за (по)неку изразито српску ствар, а они то из дубине душе презиру. У томе је целокупна бинарна светло-мрак филозофија бријуни-кумровец школе!Титоизам и СФРЈ су им свет(л)о,иоле јака Србија, све српско и СПЦ мрак. Слобода, стандарди и остале декларативне трице и кучине су им само средство за дискредитацију, а да им је све то задња рупа на свирали довољно говори то што смрт Броза и диктаторске антисрпске СФРЈ не могу да прежале!

Урош Николић

НАЦИОНАЛИСТ

Поделите:

2 Коментари

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here