Право лице либерализма: Амерички робовласници нису хтели да буду британски робови

Поделите:

Пише: Лисјен СЕВ

         ПОЗНАТИ италијански марксистички филиософ и историчар идеја, Доменико Лосурдо (1941-2018) преминуо је 28. јуна. Француски философ Лисјен Сев осврће се у овом тексту на Лосурдову најзначајнију књигу, Контра-историја либерализма.

         Уџбеничке дефиниције либерализам представљају као идеологију индивидуалне слободе и универзализације људских права. Контра-историја либерализма, књига Доменика Лосурда, уверљиво открива селективност и једностраност тих хагиографских приказа. У срце либералног пројекта од почетка је била уписана антидемократска и расистичка димензија.

         Онај ко о либерализму гаји слику какву нуде либерали непријатно ће се изненадити читајући Контра-историју либерализма, кључну књигу Доменика Лосурда, која већ на самом почетку открива невероватан парадокс. Бити либерал у принципу значи борити се, по узору на велике мислиоце, попут Хуга Гроцијуса или Џона Лока, Адама Смита или Алексиса де Токвила, за слободе појединца и против политичког апсолутизма, дириговане економије и философске нетолеранције.

         Посреди је идејно, и у пракси моћан покрет који је у периоду од 16. до 18. века, са три славне револуције – у Холандији, Енглеској и Америци, обликовао читаву савремену историју. Али, управо је са њим дошло до највећег развоја ропства.

         У Америци 1700. године има триста хиљада робова, 1800. готово три милиона, а средином 19. века и двоструко више.

         Холандија укида ропство у својим колонијама тек 1863. године. Средином 18. века, број робова је највећи у Великој Британији – готово деветсто хиљада. Притом, ради се о најгорој врсти ропства, тзв. “chattel racial slavery”, где је роб друге расе једноставно “имовина”.

         Тешко је замислити радикалније порицање слободе појединца. Где је грешка?

         Лосурдово дело је од почетка до краја посвећено објашњавању те грешке, поткрепљеном ефектним обиљем крвавих чињеница и цитата од којих застаје дах.

         Не, не ради се о грешци.

         Либерална доктрина је рођена са два лица и таква је и остала: с једне стране парола о слободи појединца, али само за грађане, беле поседнике, који чине Herrenvolk, “расу господара” – германизам који је та увелико англофонска идеологија, без комплекса усвојила; с друге –цинично порицање људскости, не само других раса у колонијама, него исто тако и народа који су сматрани “варварима”, као што су Ирци или амерички Индијанци, а такође и мноштва слугу и радника у метрополама, слободно се може рећи – велике већине људи.

         Контра-историја либерализма, нимало не поричући његове добре стране, открива пуне размере његовог мрачног наличја, које је присутно од почетка, а либерална хагиографија га непрестано скрива. На пример (узмимо један детаљ од хиљаду), кад сазнамо да је велики либерални филозоф Џон Лок био акционар фирме Royal African Company, која је била главни организатор трговине црним робљем, одједном нам постају јасније многе ствари у нашој савременој историји.

         Али, такође нам је јасно да је овој иконокластичкој књизи требало времена да се појави. И да оно што о њој шкрто прозборе главни медији често одаје посрамљену зловољу. Дело је уједно и превише ерудитско и јасно да би могло лако да се одбаци. Због тога се против њега служе излизаним полемичким триковима. Доводе се у питање ауторови ставови према сасвим другим темама, с којима уопште не морамо да се слажемо. Оптужују га за једностраност, док он не пропушта прилику да прикаже разноликост аспеката либерализма, сложеност његових праваца, често и двосмисленост његових мислилаца.

         За крај му добацују “Али, то је општепознато!”, иако доминантна идеологија без престанка ради на оживљавању безобразно пристрасног позлаћеног мита о либерализму.

         Треба рећи да Лосурдова књига обилује цитатима који веома штете том миту. Попут овог Токвиловог текста, који оправдава истребљење црвенокожаца: “Провиђење им је, чини се, смештајући их усред богатстава Новог света, дало само краткотрајно право уживања. Они су тамо, на неки начин, само чекали. Обале тако добро припремљене за трговину и индустрију, тако дубоке реке, неисцрпна долина Мисисипија, цео тај континент, деловали су тада као још увек празна колевка једног великог народа.”

         “Празна колевка”: тако један славни либерал лаким замахом пера оправдава један од највећих геноцида у историји, унапред дајући драгоцено оправдање доктринарцима “земље без народа” коју Бог нуди народу без земље. Текстови таквог тона нису ретки у овој контра-историји и често их потписују имена за која бисмо се најмање надали.

         Подучавајући нас много чему, аутор нам још више даје за размишљање. На пример, кад износи ове речи једног Џорџа Вашингтона или Џона Адамса, толико индикативне за америчку револуцију, коју су крајем 18. века водили либерални колонисти, власници робова, потпуно свесни да су они у односу на робове “бели британски поданици, рођени слободни”, спремни на вапај због Енглеза из метрополе који их гњаве: “Нећемо да будемо њихови црнци!”.

         Овде наједном пада у очи да либерална мисао никад није била аутентично универзалистичка мисао. Слободе које су се захтевале “за појединца”, нипошто нису за сва људска бића, него само за мали број изабраних, у двоструком, библијском и грађанском, смислу речи.

         Овакав агресивни партикуларизам доиста јесте у самом темељу либералног учења. Гроцијус, један од очева либералне доктрине у 17. веку, без оклевања оправдава институцију ропства (“Постоје људи рођени за служење”, пише он, позивајући се на Аристотела), говори о становницима холандских колонија као о “дивљим животињама” и, описујући њихову религију као “побуну против Бога”, унапред оправдава њихово кажњавање најокрутнијом “казном примереном кривцима”.

         Уопште се дакле не ради о одступањима у пракси, него сама идеја либерализма директно испољава сегрегациони и дехуманизујући антрополошки аристократизам.

         Француз Токвил, аристократа-демократа, и сâм о више тема мисли на врло сличан начин. Лосурдо цитира ову његову изјаву: “Европска раса је од неба примила или својим трудом стекла толико непорециву надмоћ над свим осталим расама које чине велику људску породицу, да је човек одавде, са свим својим пороцима и незнањем, онај са дна друштвене лествице, још увек први међу дивљацима.”

         Многе данас запањује кастинска охолост коју показују многи, и мушки и женски чланови владајућег миљеа.

         Читајући ову Контра-историју, схватамо да је та охолост више од психосоцијалног својства појединаца – она је темељна особина саме либералне доктрине и практичног понашања, које је у свим раздобљима налагала. Либерализам и демократија никад нису били синоними.

         “Ради се”, закључиће Лосурдо, “о дискурсу потпуно усредсређеном на оно што, за заједницу слободних људи, представља ограничен свети простор” – свети простор који признаје протестантска етичко-религиозна култура васпитана на Старом завету. Довољно је у анализу унети и фактор “профаног простора” (робове из колонија и слуге из метропола) да би се увидео неприкладан и варљив карактер категорија које се уобичајено користе за приказивање историје либералног Запада: апсолутно првенство слободе појединца, антиетатизам, индивидуализам. Је ли Енглеска 18. и 19. века земља верске слободе? Што се тиче Ирске, либерал Гистав де Бомон, који је пратио Токвила на његовом путовању у Америку, говори о “верској репресији која превазилази сваку машту”.

         Праћење дуге историје либерализма такође подразумева макар успутно интересовање за оно што га је побијало, што му се противило.

         У овој књизи видимо како су се обликовале разне фигуре универзализма, од оног католичког и монархијског Жана Бодена у 16. веку, преко антиколонијалног и аболиционистичког радикализма којем су понекад помагали напредни либерали 19. века, па све до темељне критике Карла Маркса, који бриљира раскринкавајући “конзервативни карактер енглеске револуције”.

         Буржоаска политичка еманципација заправо је била знак друштвеног беса не само према народима из колонија, него и према самим енглеским сељацима, пре него што ће да се окоми на градски пролетаријат, невероватно злостављан у тзв. workhouses, радним кућама. Лосурдо такву анализу ипак не прихвата у потпуности, него скицира свој преглед либералних револуција, како латиноамеричких, тако и европских.

         Али, колико год били важни ти антилиберални иступи, конкретније резултате су остварили само народни покрети.

         На прво место међу њима Лосурдо ставља побуну на Санто Домингу (данас Хаити) и њеног вођу Тусен-Лувертира, прави топовски удар тог времена (црначки народ с невероватном одважношћу да се ослободи!), која, истовремена са Француском револуцијом, представља одлучујућу прекретницу за креолску независност и укидање ропства у Латинској Америци. Сто двадесет пет година касније, моћан подстрек у истом смеру даће Октобарска револуција у Русији.

          “Кад се све темељно размотри, побуна на Санто Домингу и Октобарска револуција угрозиле су, свака за себе, најпре ропство, а затим и терористички режим белачке доминације”; то су два историјска поглавља која је “већински мрзела либерална култура епохе”.

         Не дотичући се недавне историје неолиберализма, Лосурдо на крају поставља питање одговорности либерализма за “катастрофе 20. века”, и врло уверљиво закључује да је та одговорност велика. Ослањајући се на тезу Хане Арент која “полази од колонија британске империје да би објаснила генезу тоталитаризма 20. века”, он подсећа да су свет концентрационих логора и остале антидемократске институције “почеле да оцртавају много пре краја самопрокламоване belle époque”, наводећи примере “крвавих и узастопних депортација Индијанаца, почевши од оне коју је спровела Џексонова Америка (коју је Токвил прогласио узором демократије)”.

         Са поступањем према црнцима у Новом свету достигнути су, што се дехуманизације тиче, “максимуми којима је тешко парирати”.

         На британској Јамајци “роба би присилили да се олакша у уста робу који је нешто скривио, да би му се затим та уста на четири-пет сати зашила”. У САД-у школска деца су могла да добију слободан дан да би присуствовала линчовању. Једна књига, изашла у Бостону 1913. године, у свом наслову призива “коначно решење” (ultimate solution) црначког питања. Један амерички истраживач, Ешли Монтегју, о расизму и нацизму пише да “то што је чудовиште могло слободно да се креће светом у великој мери је наших руку дело (…), и ми смо одговорни за стравичан облик који је оно попримило”.

         Греши ли аутор када у закључку позива да се престане с лажљивом хагиографијом либерализма, која нам се поновно у великим дозама сервира у последње три деценије, од почетка владавине Маргарет Тачер?

         С француског превела: Мирна Шимат; посрбио: В.К.

         http://lemondediplomatique.hr/liberalizam-ideologija-rase-gospodara/

Fakti

Поделите:

1 коментар

  1. 1) Obozavam kada nacionalisti toliko ne podnose liberalizam da koriste marksiste kako bi ga kritikovali. Ironiji nema kraja.
    2) Nijedna ideologija nije pocela u svom univerzalnom obliku u kojem danas postoje ( one koje su prezivjele to jest ). Demokratija je pocela u antickoj Grckoj kao seksisticka, robovlasnicka i partikularisticka, kao i imperijalisticka u doba dominacije Atine nakon Persijskih ratova. Komunizam je poceo sa burzujima i zavrsio kao pseudo-aristokratski sistem u svakoj zemlji u kojoj se uspostavio. Pa tako i liberalizam je zacet od strane rasista, robovlasnika, klerikalaca i aristokratije. No, ono sto razlikuje liberalizam je to sto je postavio principe koji su ga sami tjerali da otklanja i druge nepravde i tiranije u svakom obliku, mimo neposredne imperijalne tiranije Britanije. Liberalizam ima mehanizam za samokritiku i on pozdravlja i ocekuje da se ona sprovodi, jer novi problemi stalno nicu. Zato nije cudo sto se pojavio lijevi liberalizam Blerovog/Klintonovog/Djindjicevog tipa ( tzv. Treci put ) koji postavlja kao imperativ kulturnu reevaluaciju i samokritiku na prvo mjesto, uz slobodu pojedinca da zivi i misli kako zeli – jer je to prirodni put polaznih osnova liberalizma. Nesporno je da su zemlje zacetnice liberalizma ujedno bile ili postale imperijalne i donekle autoritarne, ali je takodje nesporno da je liberalizam se odmah uhvatio u kostac sa problemima poput robovlasnistva, praveci ustupke uvijek iz real-politickih razloga. Americki ustav je oznacen reakcijom na nehumani tretman crnaca, pa je postignut real-politicki sporazum oko toga da se budu smatrali djelimicno ljudima. No pitanje je eruptiralo Gradjanskim ratom jer je robovlasnistvo postalo ne samo moralno neispravno u ocima vecine, vec i ekonomski nazadno kako su se vremena mijenjala. Nista ljepse kad se interes ideala poklopi sa interesom novaca. Reforme onda prste na sve strane.

    Za razliku od drugih ideologija, kojima je cilj dominacije jedne grupe ( feudalizam, nacionalizam, nedemokratski socijalizam, fasizam, imperijalizam, dzingoizam itd. ) jedino je liberalizmu cilj da se niko nikome ne namece u medjusobnim unutardrzavnim okvirima. Spoljnja politika ce se uvijek, nazalost, voditi realpolitikom ukoliko se ne pojavi nad-drzavni arbitar sa dovoljno jakom vojskom da uspostavi medjunarodno pravo u punom kapacitetu. No, kad se i to ipak uzme u obzir, koga bismo trebali zeljeti od svih ideja da ima najvecu toljagu – ideologije koje razdvajaju ljude i namecu se nepodobnima, ili ideologiju koja u svojim najosnovnijim osnovima zeli da ljudi zive kako zele dok ne stete drugima ( te tako oslobadja najjace i najkreativnije tokove ekonomije i kulture ) i koja zahtijeva svoju kritiku ( izuzev neoliberalizma kao korporativisticke inacice liberalizma. Prirodne doduse, priznajem )?

    Uostalom, sve zlo koje se u tekstu pripisuje liberalizmu je on sam iskorijenio ( doduse malo potpomognut strahom od komunizma kao i sokom od zlocina nacistickog rasizma ), polako ali sigurno. Ostale su samo tapkale u mjestu i ubijale/ubijaju one koji pogresno misle ili ih zestoko ostrakizuju.

    Tako da… Rly nibba?

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here