Православна литургија на јапанском звучи необично: Свештенство чине само Јапанци

Поделите:

Виктор Лазић известио нас је о специфичностима Јапанске православне цркве: Служба почиње у секунд када је заказана, траје у милисекунд онолико колико је најављено да ће трајати.

Kада је 1861. године свештеник Иван Димитријевич Kасаткин стигао у Јапан, своје православље могао је да главом плати, што и није сматрао тако високом ценом за мученички ореол.

Причали су ми руски свештеници како су у време доласка овог скромног Руса у Јапану били убеђени да су са хришћанством одавно раскрстили. И то спектакуларно: 1597. године двадесет и шест хришћана јавно је обешено у Нагасакију. Пошто је држава хришћанство забранила, од триста хиљада јапанских хришћана број је ускоро толико опаода тешко да је вредан помена. Тако барем причају историјски извори, мада ми се чини да је управо тај мали број преосталих мученика – једино вредан помена.

“Хвала” треба рећи Ивану Димитријевичу Kасаткину, који је касније узео име јеромонах Николај

Јапанци су одмах младог Руса упознали са чињеницом да је још на снази закон из 1614. године који забрањује проповедање хришћанства. Можда су од забране прошли векови, али није прошла чињеница да је бити хришћанин у Јапану остало опасно по живот и да су Јапанци врло радо и са нескривеном суровошћу овај закон примењивали. Сви хришћански симболи били су уништавани, а животи хришћана угрожени.

Замишљам сиромашног Ивана Димитријевича, који је касније узео име јеромонах Николај, из сеоцета Берјоз у Смоленској области у европском делу Русије, неких осам хиљада километара удаљеној од Јапана, који није могао много да знао о Јапану када се у њега упутио у својој двадесет и петој години. Био је на светачком путу, али сумњам да је то осетио.

На највеће острво на северу земље Руси стигли пре Јапанаца!

На острво Хокаидо Руси су стигли пре Јапанаца! Највеће острво на северу Јапана у тој мери је саставни део ове државе да нико не би могао другачије ни да помисли. А пре само две стотина година ово велико острво било је самостално! На њему су живели аутохтони народи који се нису никоме покоравали. Kако је Русија релативно близу – преко мора, онда не чуди што су управо руски морепловци у XВИИИ веку били први који су се овде искрцали…

Хакодате се налази на крајњем југу овог острва и данас је то мали лучки град, тек нешто већи од Новог Сада. Нама се то можда чини великим, али град који нема ни триста хиљада становника у земљи у чијој престоници јури кроз своје животе више од девет милиона људи, заправо је сеоце. Ту живот и данас протиче мирно, има се времена за све, а улице одишу мирноћом и морском рибом. Могу да замислим како је мали овај град био пре стотину годиница, колико су се у њему сви познавали а комшије биле упућене у душе, мисли и дешавања својих сустановника.
Пришао је Николају са мачем у рукама, одлучан да га скрати за главу

Један шинтоистички свештеник, Ронин Савабе Такума, подучавао је руског конзула јапанској вештини мачевања. Ниједном Јапанцу тог времена православни свештеник не би измамио осмех на лицу, већ једино самурајски мач у рукама. Такво је било време, а да људи тако мисле и осећају побринуло се и образовање и државна администрација. Зато, ко би могао да окриви силовитог Јапанца за то што је једног сунчаног дана 1865. године, како је остало забележено, пришао Николају са мачем у рукама, одлучан да га скрати за главу?

Дошао сам у Хакодате вођен причом о Светом Николају. Пред очима видим његову мудру главу са свештеничком брадом, као да пред собом видим и љутитог Јапанца како на ту главу потеже мач…

Николај се није бранио, тврдили су његови савременици. Такума је, неким чудом, одлучио да ипак прво чује шта се то налази у глави коју планира да одсече и какво ће то срце ускоро да распори у комаде. Убрзо су га Николајева вера и карактер разоружали. Спустио је оружје и одлучио да пређе у православље! Постао је нераздвојни Николајев пријатељ и његова десна рука. Умало убица, постао је верник и много допринео настанку и организовању Јапанске православне цркве.

Свети Николај тад још није знао јапански језик, тако да скоро није излазио из руског конзулата. На службе и литургије долазили су једино Руси, што запослени у конзулату, што неколико породица које су живеле у граду и бавиле се трговином.

На почетку рата, отишли су сви Руси – осим једног

Дошли су страшни дани Руско-јапанског рата 1905. године. Руси најближи Јапану тонули су у мору, страдавши у тешким биткама. На самом почетку рата сви су отишли. Осим једног. Једног јединог – Светог Николаја. Упркос свима и упркос свему. Знао је колико су мале шансе да преживи, али је знао и да његов мисионарски рад вероватно неће преживети ако напусти своју цркву и јапанску паству. А шансе, ма колико мале, уколико су од Бога, веће су од сваке статистике. Kако су међу паством и свештенством већином били Јапанци, тражили су од Николаја да се у цркви моле за победу јапанског оружја. Он је то дозволио али, наравно, у молитвама није хтео да сам учествује. Убрзо су се у Јапану појавили руски ратни заробљеници, а бригу о њима преузела је Јапанска православна црква.

Са Николајем у Јапан стигла и руска књижевност

Отац Николај начинио је прве преводе православне Библије, катихизиса, молитвеник и житија светих на јапанских језик. Али са Николајем у Јапан је стигла и руска књижевност. Убрзо су се појавили и први преводи Горког, Чехова, Достојевскох и Лава Толстоја.

Британски конзулат данас је важан музеј у градићу Хакодате, а стара зграда руског конзулата коју је Свети Николај походио од 1908. када је отворена, замандаљена, чека нека боља времена.

И после више од сто година, чудо које је учинио Николај снажно живи и преноси се у колективном сећању мештана, па је таксиста брзо разумео које то место желим да посетим. Са црвенкастим циглама и белим прозорима, зграда је изграђена 1860. године, а као конзулат коришћена је до 1944. године. Пројекат немачког архитекте, зграда делује као залутала Алиса у јапанску земљу чуда: јасан европски стил са тек понеком примесом јапанског украса на улазу подсећа на збуњену Алису којој се на глави ниоткуда нашла јапанска капица! Шармантну зграду откупио је град Хакодате још давно, а већ двадесетак година чами затворена, мада солидно одржавана.

Нешто даље, на врху једног брдашцета, угњжђена међу црквама других вероисповести, лежерно, у пространом дворишту са дрворедима, башкари се православна црква завршена 1912. године, исте године када је Свети Николај преминуо. На том месту налазио се стари руски конзулат у којем је Свети Николај живео и служио већи део свог живота, а који је ватра, заједно са енглеским конзулатом, сажегла до темеља, да ослободи простор за ову светињу.

Нешто даље, на врху једног брдашцета, угнежђена међу црквама других вероисповести, лежерно, у пространом дворишту са дрворедима, башкари се православна црква завршена 1912. године, исте године када је Свети Николај преминуо. На том месту налазио се стари руски конзулат у којем је Свети Николај живео и служио већи део свог живота, а који је ватра, заједно са енглеским конзулатом, сажегла до темеља, да ослободи простор за ову светињу.

Цео овај део града изгледа као мала Европа

Руска црква није велика и у свом стилу носи понешто од дамске елеганције Москве и Санкт Петербурга деветнаестог века. Велика је срећа да је њено двориште пространо и да је уздигнута на брежуљак, па је удаљена од уличне граје и од околних цркава. Kатоличка црква, у непосредној близини, бледа је копија хладних ватиканских храмова. Модерне протестантске цркве дела су модерне уметности па изгледају као спејсшатлови који само што не полете ка Богу са све запрепашћеном паством која се затекне унутра (под условом да на необичној грађевини пронађу врата), него као објекти у које се може ући и молити Богу. Цео овај део града изгледа као мала Европа и веома је популаран међу туристима. Само ме чуди, зашто би туристи из Европе долазили у далеки Јапан да гледају бледу копију онога што има свака европска варошица?

Православље и ова црква постали су симбол јапанског града

Изолована, чисто бела, малена, чини се као да је руска црква на себе обукла свечану белу одору чекајући Исуса. Док ветар брије кожу, ова жива црква подсећа на младу девојку која носи у себи мудрост прошлости. Изглед младости даје јој беспрекоран стас, лепота и чистота фасаде и пејзажа, а дах старине дају јој облици торња и украса и дрвеће сасушено од зиме. На њеном врху стоји православни крст, онакав на каквом је Исус разапет, са поставком за ноге и горњим држачем за опис злочина који је починио. Застају поред ње Kинези, Европљани, Американци, туристи са свих страна.

Тачно испод улаза у њено двориште, испод брдашцета на којем се уздигла, налази се улица на којој машу многобројни водичи својим заставицима, дефилују радозналци из свих крајева планете слушајући причу о необичној цркви на необичном месту, о Светом Николају који је стварао чуда. Православље и ова црква постали су симбол јапанског града, незаобилазна станица сваком путнику намернику, незаобилазна страница историје коју добро познају и поштују Јапанци.

Отац Николај отворио прву институцију високог образовања коју су могле да похађају и жене у Јапану

Још је зима, а на крајњем северу Јапана зиме су дуже и хладне, са много снега. Тада су радње и цркве пођеднако затворене и отварају се само одређеним данима и поводима. Пољубио сам затворена црквена врата, као што бих пољубио чело Светог Николаја, обишао око ње три пута, помолио се, прекрстио и наставио свој пут, убеђен да ћу јој скуте још некад у животу походити.

Читам о Светом Николају, па се сазнања нижу: када се 1872. преселио у Токио, отворио је свети отац богословију и школу за девојке, прву институцију високог образовања коју су могле да похађају и жене у Јапану.

У његово време Црква у Јапану је порасла на више од 35.000 чланова, са 32 свештеника, 7 ђакона, 15 хоровођа, 121 лаичким проповедником, саборним храмом, 96 цркава и 265 параклиса.

Мој први (и једини) Божић у Јапану

Свануло је православно божићно јутро изнад јапанских облакодера, изнад манги и самурајских храмова, изнад источног излазећег сунца, изнад православних верника у Токију.

Свети Николај изградио је велелепни православни храм у Токију, дуго година једну од највиших зграда у овом граду. Овај храм са поштовањем, а са висине, данас надгледа десетине небодера. Врат ми се криви, мишићи у њему хватају грч, покушавајући да учине да поглед досегне врхове тих огромних стаклено-бетонских коцки, правоугаоника и повремено лудачки модерних елипси и засеклина.

Усред града будућности, двадесет и петог или чак тридесетог века, угнежђен спокојно седи храм завршен 1891. године у византијском стилу неких давнашњих векова.

Бела фасада са византијским украсима изгледа као одежда цара Kонстантина или Јустинијана а њени украси одсликавају се на стаклу суседних облакодера на подневном сунцу.

Унутра су ме дочекале љубазне Јапанке

Спољашњост, као и унутрашњост храма, препознатљиво су православни, али чим се у храм уђе, унутра су ме дочекале љубазне Јапанке, а по пролазу предворја наилази се на траку иза које није могуће ући. У молитвени простор старих јапанских храмова улазе само верници, па су такво правило применили и на православне цркве!

Тек када љубазним женицама које ту раде кажете да сте православац, помера се трака и док сви други остају удаљени, мени се указује могућност да приђем, пољубим иконе, да се помолим и разменим топлоту душе са свецима чије очи мирно и живо посматрају са зидова. Прија срцу да буде повлашћено на другом крају планете, па ипак, у дубини душе нешто се буни против оваквих обичаја. Верујем да цркве свих религија треба да буду доступне сваком заитнересованом да их походи.

Нису ме изненадили јапански натписи поред светаца, нити служба на јапанском језику, али ме је (пријатно) изненадило то што је у цркви током божићног богослужења било поређано више десетина столица. Сјатили се православци из свих крајева Токија, а богами и из других делова Јапана да у овој цркви обележе најсрећнији православни празник. Али – седећи!

Искон блиске вере прадедова, суштаствено исте од Јерусалима до Јапана, повезује нас

На божићно јутро још једанпут сам походио овај свети храм. Заједно са пријатељицом, Српкињом која живи у Токију, дошао сам на службу. Свештенство је искључиво јапанско, служба је на њиховом језику.

Не разумемо ни речи, али је осећамо душом. Искон блиске вере прадедова, суштаствено исте од Јерусалима до Јапана, повезује нас, и суматрански блиско осећа се повезаност свих делова планете.

Можда је јапанска православна заједница мала, али је ова црква на Божић пуна

Међу верницима има Украјинаца, има и Руса. У даљини од дома, не потежу се политичка питања. Ту су Јапанци и Kорејци, ту су деца руских тајкуна, ту су испошћене аскете и сиромаси. Неколико младих руских лепотица седи у ћошковима. Да ли би Свети Николај замерио ако бих им пришао? Можда је јапанска православна заједница мала, али је ова црква на Божић пуна – скоро стотинак људи дошло је овде да се поклони Исусу 7. јануара.

Лако је на овом месту пасти у замку братске повезаности, чак патетике, јер такво осећање постоји. Упознао сам чак Индонежане који су у Џакарти прешли у православље, зато што су се у Јапану сусрели са нашом вером и њоме били опчињени. Дакле, утицај ове далекоисточне аутономне цркве, која се и данас налази под окриљем Руске православне цркве, превазилази Јапан.

Засметала ми је затвореност свештенско-монашке заједнице

Али, да ли је то разлог да се добронамерна критика прећути? Можда моја опажања нису сасвим тачна, али затвореност свештенско-монашке заједнице ми је засметала. Пошто су свештеници углавном Јапанци, док је већи део пастве, барем ове коју сам ја видео, словенског порекла, уз покојег Јермена и Грузијца, може се разумети да разлике у култури и језику отежавају комуникацију, уз типичну јапанску затвореност, која се може приметити и у њиховом православљу. Желео сам да разговарам са свештеницима, да понешто сазнам, што за моју душу и знатижељу, што за овај текст. Настојања да са њима комуницирам завршила су се јалово – важнији свештеници били су исувише важни да би са мном разговарали, тражили су ми писмени допис и онда писменим путем одговорили да за разговор нису заинтересовани, а они које сам срео у цркви нису знали ни речи било ког другог језика сем јапанског. Чак ни свезнајући преводилац Гугла ту нам није много помогао.

Недостаје топлине и срдачности – све је испрограмирано у милисекунд: “афтер” траје само 10 минута

Десет минута пре почетка службе јапански свештеници стоје мирно на својим местима у цркви. Служба почиње у секунд када је заказана, траје у милисекунд онолико колико је најављено да ће трајати, а после ње дозвољава се задржавање у цркви још десет минута. Све је уређено по правилима, али недостаје топлине, недостаје срдачности. У далеком свету, када већ месец дана нисам проговорио реч свога језика, био сам жељан контакта са својом вером, са сличним људима. Тако је и са мојом пријатељицом и са многим другим словенским живљем који овде живи, жељним братске речи и топлине. Десет минута времена после службе брзо је прошло и једва да сам стигао да разменим неколико речи са неколицином Руса, светла храма су се већ угасила, дајући нам на знање да је дошло време – фајронта. Дошао сам у тај храм као у свој дом, а на крају смо из њега изашли са осећајем недовршености, неспремности да из цркве тако лако, док нам се душе још нису довољно напојиле православља и братства, изађемо. Секунда бола коју осетих преовладала је разум: ми смо, ипак, у Јапану, у коме су ред и време све и свја.

Јапанско православље егзотично је целом свету и поседује своје чари, необичност и лепоту, али ћу следећи Божић ипак славити у Српској православној цркви, а Светом Николају Јапанском запалићу свећу у Београду на дан када његове подвиге обележава Српска црква, 6. децембра по старом календару.

Удаљена не само од Јерусалима и Москве, него од целог света, Јапанска православна црква један је од доказа да постоје чуда.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here