Pravoslavna liturgija na japanskom zvuči neobično: Sveštenstvo čine samo Japanci

Podelite:

Viktor Lazić izvestio nas je o specifičnostima Japanske pravoslavne crkve: Služba počinje u sekund kada je zakazana, traje u milisekund onoliko koliko je najavljeno da će trajati.

Kada je 1861. godine sveštenik Ivan Dimitrijevič Kasatkin stigao u Japan, svoje pravoslavlje mogao je da glavom plati, što i nije smatrao tako visokom cenom za mučenički oreol.

Pričali su mi ruski sveštenici kako su u vreme dolaska ovog skromnog Rusa u Japanu bili ubeđeni da su sa hrišćanstvom odavno raskrstili. I to spektakularno: 1597. godine dvadeset i šest hrišćana javno je obešeno u Nagasakiju. Pošto je država hrišćanstvo zabranila, od trista hiljada japanskih hrišćana broj je uskoro toliko opaoda teško da je vredan pomena. Tako barem pričaju istorijski izvori, mada mi se čini da je upravo taj mali broj preostalih mučenika – jedino vredan pomena.

“Hvala” treba reći Ivanu Dimitrijeviču Kasatkinu, koji je kasnije uzeo ime jeromonah Nikolaj

Japanci su odmah mladog Rusa upoznali sa činjenicom da je još na snazi zakon iz 1614. godine koji zabranjuje propovedanje hrišćanstva. Možda su od zabrane prošli vekovi, ali nije prošla činjenica da je biti hrišćanin u Japanu ostalo opasno po život i da su Japanci vrlo rado i sa neskrivenom surovošću ovaj zakon primenjivali. Svi hrišćanski simboli bili su uništavani, a životi hrišćana ugroženi.

Zamišljam siromašnog Ivana Dimitrijeviča, koji je kasnije uzeo ime jeromonah Nikolaj, iz seoceta Berjoz u Smolenskoj oblasti u evropskom delu Rusije, nekih osam hiljada kilometara udaljenoj od Japana, koji nije mogao mnogo da znao o Japanu kada se u njega uputio u svojoj dvadeset i petoj godini. Bio je na svetačkom putu, ali sumnjam da je to osetio.

Na najveće ostrvo na severu zemlje Rusi stigli pre Japanaca!

Na ostrvo Hokaido Rusi su stigli pre Japanaca! Najveće ostrvo na severu Japana u toj meri je sastavni deo ove države da niko ne bi mogao drugačije ni da pomisli. A pre samo dve stotina godina ovo veliko ostrvo bilo je samostalno! Na njemu su živeli autohtoni narodi koji se nisu nikome pokoravali. Kako je Rusija relativno blizu – preko mora, onda ne čudi što su upravo ruski moreplovci u XVIII veku bili prvi koji su se ovde iskrcali…

Hakodate se nalazi na krajnjem jugu ovog ostrva i danas je to mali lučki grad, tek nešto veći od Novog Sada. Nama se to možda čini velikim, ali grad koji nema ni trista hiljada stanovnika u zemlji u čijoj prestonici juri kroz svoje živote više od devet miliona ljudi, zapravo je seoce. Tu život i danas protiče mirno, ima se vremena za sve, a ulice odišu mirnoćom i morskom ribom. Mogu da zamislim kako je mali ovaj grad bio pre stotinu godinica, koliko su se u njemu svi poznavali a komšije bile upućene u duše, misli i dešavanja svojih sustanovnika.
Prišao je Nikolaju sa mačem u rukama, odlučan da ga skrati za glavu

Jedan šintoistički sveštenik, Ronin Savabe Takuma, podučavao je ruskog konzula japanskoj veštini mačevanja. Nijednom Japancu tog vremena pravoslavni sveštenik ne bi izmamio osmeh na licu, već jedino samurajski mač u rukama. Takvo je bilo vreme, a da ljudi tako misle i osećaju pobrinulo se i obrazovanje i državna administracija. Zato, ko bi mogao da okrivi silovitog Japanca za to što je jednog sunčanog dana 1865. godine, kako je ostalo zabeleženo, prišao Nikolaju sa mačem u rukama, odlučan da ga skrati za glavu?

Došao sam u Hakodate vođen pričom o Svetom Nikolaju. Pred očima vidim njegovu mudru glavu sa svešteničkom bradom, kao da pred sobom vidim i ljutitog Japanca kako na tu glavu poteže mač…

Nikolaj se nije branio, tvrdili su njegovi savremenici. Takuma je, nekim čudom, odlučio da ipak prvo čuje šta se to nalazi u glavi koju planira da odseče i kakvo će to srce uskoro da raspori u komade. Ubrzo su ga Nikolajeva vera i karakter razoružali. Spustio je oružje i odlučio da pređe u pravoslavlje! Postao je nerazdvojni Nikolajev prijatelj i njegova desna ruka. Umalo ubica, postao je vernik i mnogo doprineo nastanku i organizovanju Japanske pravoslavne crkve.

Sveti Nikolaj tad još nije znao japanski jezik, tako da skoro nije izlazio iz ruskog konzulata. Na službe i liturgije dolazili su jedino Rusi, što zaposleni u konzulatu, što nekoliko porodica koje su živele u gradu i bavile se trgovinom.

Na početku rata, otišli su svi Rusi – osim jednog

Došli su strašni dani Rusko-japanskog rata 1905. godine. Rusi najbliži Japanu tonuli su u moru, stradavši u teškim bitkama. Na samom početku rata svi su otišli. Osim jednog. Jednog jedinog – Svetog Nikolaja. Uprkos svima i uprkos svemu. Znao je koliko su male šanse da preživi, ali je znao i da njegov misionarski rad verovatno neće preživeti ako napusti svoju crkvu i japansku pastvu. A šanse, ma koliko male, ukoliko su od Boga, veće su od svake statistike. Kako su među pastvom i sveštenstvom većinom bili Japanci, tražili su od Nikolaja da se u crkvi mole za pobedu japanskog oružja. On je to dozvolio ali, naravno, u molitvama nije hteo da sam učestvuje. Ubrzo su se u Japanu pojavili ruski ratni zarobljenici, a brigu o njima preuzela je Japanska pravoslavna crkva.

Sa Nikolajem u Japan stigla i ruska književnost

Otac Nikolaj načinio je prve prevode pravoslavne Biblije, katihizisa, molitvenik i žitija svetih na japanskih jezik. Ali sa Nikolajem u Japan je stigla i ruska književnost. Ubrzo su se pojavili i prvi prevodi Gorkog, Čehova, Dostojevskoh i Lava Tolstoja.

Britanski konzulat danas je važan muzej u gradiću Hakodate, a stara zgrada ruskog konzulata koju je Sveti Nikolaj pohodio od 1908. kada je otvorena, zamandaljena, čeka neka bolja vremena.

I posle više od sto godina, čudo koje je učinio Nikolaj snažno živi i prenosi se u kolektivnom sećanju meštana, pa je taksista brzo razumeo koje to mesto želim da posetim. Sa crvenkastim ciglama i belim prozorima, zgrada je izgrađena 1860. godine, a kao konzulat korišćena je do 1944. godine. Projekat nemačkog arhitekte, zgrada deluje kao zalutala Alisa u japansku zemlju čuda: jasan evropski stil sa tek ponekom primesom japanskog ukrasa na ulazu podseća na zbunjenu Alisu kojoj se na glavi niotkuda našla japanska kapica! Šarmantnu zgradu otkupio je grad Hakodate još davno, a već dvadesetak godina čami zatvorena, mada solidno održavana.

Nešto dalje, na vrhu jednog brdašceta, ugnjžđena među crkvama drugih veroispovesti, ležerno, u prostranom dvorištu sa drvoredima, baškari se pravoslavna crkva završena 1912. godine, iste godine kada je Sveti Nikolaj preminuo. Na tom mestu nalazio se stari ruski konzulat u kojem je Sveti Nikolaj živeo i služio veći deo svog života, a koji je vatra, zajedno sa engleskim konzulatom, sažegla do temelja, da oslobodi prostor za ovu svetinju.

Nešto dalje, na vrhu jednog brdašceta, ugnežđena među crkvama drugih veroispovesti, ležerno, u prostranom dvorištu sa drvoredima, baškari se pravoslavna crkva završena 1912. godine, iste godine kada je Sveti Nikolaj preminuo. Na tom mestu nalazio se stari ruski konzulat u kojem je Sveti Nikolaj živeo i služio veći deo svog života, a koji je vatra, zajedno sa engleskim konzulatom, sažegla do temelja, da oslobodi prostor za ovu svetinju.

Ceo ovaj deo grada izgleda kao mala Evropa

Ruska crkva nije velika i u svom stilu nosi ponešto od damske elegancije Moskve i Sankt Peterburga devetnaestog veka. Velika je sreća da je njeno dvorište prostrano i da je uzdignuta na brežuljak, pa je udaljena od ulične graje i od okolnih crkava. Katolička crkva, u neposrednoj blizini, bleda je kopija hladnih vatikanskih hramova. Moderne protestantske crkve dela su moderne umetnosti pa izgledaju kao spejsšatlovi koji samo što ne polete ka Bogu sa sve zaprepašćenom pastvom koja se zatekne unutra (pod uslovom da na neobičnoj građevini pronađu vrata), nego kao objekti u koje se može ući i moliti Bogu. Ceo ovaj deo grada izgleda kao mala Evropa i veoma je popularan među turistima. Samo me čudi, zašto bi turisti iz Evrope dolazili u daleki Japan da gledaju bledu kopiju onoga što ima svaka evropska varošica?

Pravoslavlje i ova crkva postali su simbol japanskog grada

Izolovana, čisto bela, malena, čini se kao da je ruska crkva na sebe obukla svečanu belu odoru čekajući Isusa. Dok vetar brije kožu, ova živa crkva podseća na mladu devojku koja nosi u sebi mudrost prošlosti. Izgled mladosti daje joj besprekoran stas, lepota i čistota fasade i pejzaža, a dah starine daju joj oblici tornja i ukrasa i drveće sasušeno od zime. Na njenom vrhu stoji pravoslavni krst, onakav na kakvom je Isus razapet, sa postavkom za noge i gornjim držačem za opis zločina koji je počinio. Zastaju pored nje Kinezi, Evropljani, Amerikanci, turisti sa svih strana.

Tačno ispod ulaza u njeno dvorište, ispod brdašceta na kojem se uzdigla, nalazi se ulica na kojoj mašu mnogobrojni vodiči svojim zastavicima, defiluju radoznalci iz svih krajeva planete slušajući priču o neobičnoj crkvi na neobičnom mestu, o Svetom Nikolaju koji je stvarao čuda. Pravoslavlje i ova crkva postali su simbol japanskog grada, nezaobilazna stanica svakom putniku namerniku, nezaobilazna stranica istorije koju dobro poznaju i poštuju Japanci.

Otac Nikolaj otvorio prvu instituciju visokog obrazovanja koju su mogle da pohađaju i žene u Japanu

Još je zima, a na krajnjem severu Japana zime su duže i hladne, sa mnogo snega. Tada su radnje i crkve pođednako zatvorene i otvaraju se samo određenim danima i povodima. Poljubio sam zatvorena crkvena vrata, kao što bih poljubio čelo Svetog Nikolaja, obišao oko nje tri puta, pomolio se, prekrstio i nastavio svoj put, ubeđen da ću joj skute još nekad u životu pohoditi.

Čitam o Svetom Nikolaju, pa se saznanja nižu: kada se 1872. preselio u Tokio, otvorio je sveti otac bogosloviju i školu za devojke, prvu instituciju visokog obrazovanja koju su mogle da pohađaju i žene u Japanu.

U njegovo vreme Crkva u Japanu je porasla na više od 35.000 članova, sa 32 sveštenika, 7 đakona, 15 horovođa, 121 laičkim propovednikom, sabornim hramom, 96 crkava i 265 paraklisa.

Moj prvi (i jedini) Božić u Japanu

Svanulo je pravoslavno božićno jutro iznad japanskih oblakodera, iznad mangi i samurajskih hramova, iznad istočnog izlazećeg sunca, iznad pravoslavnih vernika u Tokiju.

Sveti Nikolaj izgradio je velelepni pravoslavni hram u Tokiju, dugo godina jednu od najviših zgrada u ovom gradu. Ovaj hram sa poštovanjem, a sa visine, danas nadgleda desetine nebodera. Vrat mi se krivi, mišići u njemu hvataju grč, pokušavajući da učine da pogled dosegne vrhove tih ogromnih stakleno-betonskih kocki, pravougaonika i povremeno ludački modernih elipsi i zaseklina.

Usred grada budućnosti, dvadeset i petog ili čak tridesetog veka, ugnežđen spokojno sedi hram završen 1891. godine u vizantijskom stilu nekih davnašnjih vekova.

Bela fasada sa vizantijskim ukrasima izgleda kao odežda cara Konstantina ili Justinijana a njeni ukrasi odslikavaju se na staklu susednih oblakodera na podnevnom suncu.

Unutra su me dočekale ljubazne Japanke

Spoljašnjost, kao i unutrašnjost hrama, prepoznatljivo su pravoslavni, ali čim se u hram uđe, unutra su me dočekale ljubazne Japanke, a po prolazu predvorja nailazi se na traku iza koje nije moguće ući. U molitveni prostor starih japanskih hramova ulaze samo vernici, pa su takvo pravilo primenili i na pravoslavne crkve!

Tek kada ljubaznim ženicama koje tu rade kažete da ste pravoslavac, pomera se traka i dok svi drugi ostaju udaljeni, meni se ukazuje mogućnost da priđem, poljubim ikone, da se pomolim i razmenim toplotu duše sa svecima čije oči mirno i živo posmatraju sa zidova. Prija srcu da bude povlašćeno na drugom kraju planete, pa ipak, u dubini duše nešto se buni protiv ovakvih običaja. Verujem da crkve svih religija treba da budu dostupne svakom zaitneresovanom da ih pohodi.

Nisu me iznenadili japanski natpisi pored svetaca, niti služba na japanskom jeziku, ali me je (prijatno) iznenadilo to što je u crkvi tokom božićnog bogosluženja bilo poređano više desetina stolica. Sjatili se pravoslavci iz svih krajeva Tokija, a bogami i iz drugih delova Japana da u ovoj crkvi obeleže najsrećniji pravoslavni praznik. Ali – sedeći!

Iskon bliske vere pradedova, suštastveno iste od Jerusalima do Japana, povezuje nas

Na božićno jutro još jedanput sam pohodio ovaj sveti hram. Zajedno sa prijateljicom, Srpkinjom koja živi u Tokiju, došao sam na službu. Sveštenstvo je isključivo japansko, služba je na njihovom jeziku.

Ne razumemo ni reči, ali je osećamo dušom. Iskon bliske vere pradedova, suštastveno iste od Jerusalima do Japana, povezuje nas, i sumatranski blisko oseća se povezanost svih delova planete.

Možda je japanska pravoslavna zajednica mala, ali je ova crkva na Božić puna

Među vernicima ima Ukrajinaca, ima i Rusa. U daljini od doma, ne potežu se politička pitanja. Tu su Japanci i Korejci, tu su deca ruskih tajkuna, tu su ispošćene askete i siromasi. Nekoliko mladih ruskih lepotica sedi u ćoškovima. Da li bi Sveti Nikolaj zamerio ako bih im prišao? Možda je japanska pravoslavna zajednica mala, ali je ova crkva na Božić puna – skoro stotinak ljudi došlo je ovde da se pokloni Isusu 7. januara.

Lako je na ovom mestu pasti u zamku bratske povezanosti, čak patetike, jer takvo osećanje postoji. Upoznao sam čak Indonežane koji su u Džakarti prešli u pravoslavlje, zato što su se u Japanu susreli sa našom verom i njome bili opčinjeni. Dakle, uticaj ove dalekoistočne autonomne crkve, koja se i danas nalazi pod okriljem Ruske pravoslavne crkve, prevazilazi Japan.

Zasmetala mi je zatvorenost sveštensko-monaške zajednice

Ali, da li je to razlog da se dobronamerna kritika prećuti? Možda moja opažanja nisu sasvim tačna, ali zatvorenost sveštensko-monaške zajednice mi je zasmetala. Pošto su sveštenici uglavnom Japanci, dok je veći deo pastve, barem ove koju sam ja video, slovenskog porekla, uz pokojeg Jermena i Gruzijca, može se razumeti da razlike u kulturi i jeziku otežavaju komunikaciju, uz tipičnu japansku zatvorenost, koja se može primetiti i u njihovom pravoslavlju. Želeo sam da razgovaram sa sveštenicima, da ponešto saznam, što za moju dušu i znatiželju, što za ovaj tekst. Nastojanja da sa njima komuniciram završila su se jalovo – važniji sveštenici bili su isuviše važni da bi sa mnom razgovarali, tražili su mi pismeni dopis i onda pismenim putem odgovorili da za razgovor nisu zainteresovani, a oni koje sam sreo u crkvi nisu znali ni reči bilo kog drugog jezika sem japanskog. Čak ni sveznajući prevodilac Gugla tu nam nije mnogo pomogao.

Nedostaje topline i srdačnosti – sve je isprogramirano u milisekund: “after” traje samo 10 minuta

Deset minuta pre početka službe japanski sveštenici stoje mirno na svojim mestima u crkvi. Služba počinje u sekund kada je zakazana, traje u milisekund onoliko koliko je najavljeno da će trajati, a posle nje dozvoljava se zadržavanje u crkvi još deset minuta. Sve je uređeno po pravilima, ali nedostaje topline, nedostaje srdačnosti. U dalekom svetu, kada već mesec dana nisam progovorio reč svoga jezika, bio sam željan kontakta sa svojom verom, sa sličnim ljudima. Tako je i sa mojom prijateljicom i sa mnogim drugim slovenskim življem koji ovde živi, željnim bratske reči i topline. Deset minuta vremena posle službe brzo je prošlo i jedva da sam stigao da razmenim nekoliko reči sa nekolicinom Rusa, svetla hrama su se već ugasila, dajući nam na znanje da je došlo vreme – fajronta. Došao sam u taj hram kao u svoj dom, a na kraju smo iz njega izašli sa osećajem nedovršenosti, nespremnosti da iz crkve tako lako, dok nam se duše još nisu dovoljno napojile pravoslavlja i bratstva, izađemo. Sekunda bola koju osetih preovladala je razum: mi smo, ipak, u Japanu, u kome su red i vreme sve i svja.

Japansko pravoslavlje egzotično je celom svetu i poseduje svoje čari, neobičnost i lepotu, ali ću sledeći Božić ipak slaviti u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a Svetom Nikolaju Japanskom zapaliću sveću u Beogradu na dan kada njegove podvige obeležava Srpska crkva, 6. decembra po starom kalendaru.

Udaljena ne samo od Jerusalima i Moskve, nego od celog sveta, Japanska pravoslavna crkva jedan je od dokaza da postoje čuda.

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here