Празници у Србији су се претворили у туче и рањавања

Поделите:

Док је испред Храма Светог Саве окупљене забављао “Лексингтон”, Хитна помоћ је под сиреном превозила два тешко повређена седамнаестогодишњака и забележила 134 интервенције, 27 на јавном месту

Остала ми је у сећању кратка исповест једне старије познанице, пре много година, на улици. Срели смо се за време празника када је, осим снега, провејавала и – океј, то баш звучи отрцано – празнична еуфорија. Та госпођа се, међутим, није тако осећала само тада када смо се срели, него годинама уназад. Говорила ми је како, ето, њен син, тај мангуп, увек, баш увек, сваке године, на сваки празник, направи неку глупост. Потуче се, дође крвав и у модрицама, проведе божићне празнике на полицијским саслушањима, уместо за трпезом, и уместо са поклонима, кући се врати са допуњеним досијеом.

То ми је пало напамет кад сам јутрос, прелиставајући новине и портале, прочитао вест да је синоћ, само у Београду, паралелено са праском новогодишњег ватромета, избило чак 14 туча у којима су учествовале, кажу извештаји, младе особе под дејством алкохола.

И док је испред Храма Светог Саве окупљенима певао “Лексингтон”, кола Хитне помоћи су под сиреном превозила два седамнаестогодишњака, тешко повређена. Један је превезен на реанимацију, а други је задобио прелом бутне кости и повреде главе. Ножем је, у Ломиној улици, убоден и један мигрант.

Биланс је следећи: у новогодишњој ноћи, лекари су имали 134 интервенције, а од тога 27 на јавном месту.

Социолог културе Ратко Божовић каже за Недељник.рс да су празници у нас постали замена за безлично животарење и свакодневицу која је испуњена досадом и сиромаштвом.

“Ритуал је код нас добио форму замене за претходне јаде и претходну неоствареност”, каже Божовић и објашњава да је то последица претходних фрустрација.

“А оне се, на неки начин, несвесно, могу лако претворити у аутоагресију или агресију према другоме. Ми смо изгубили једну господственост слављења карактеристичну за нормално друштво, нормалне околности, један нормалан живот без страха и тескобе, каквог овде нема”.

Професор то даље објашњава питорескним описом човека у транзицији, додајући тој слици његов доживљај славља и празника.

“У ономе што је слављење, такав човек има илузију самопотврде. Њега ветрови транзиције носе као лишће у јесен. Јер, он није господар свог живота, него околности које му одређују живот. То је и човек тескобе, стреса и стотина притисака који му не дају шансу да дише нормално, да се усправи као човек, са кичмом. Ми ускачемо у једно стање ритуала и слављења које није славно, да бисмо испунили празнину свакодневног живота. Слављење се претвара у искључивост, искључиву страст, у нешто што је већ димензија патологије”, каже Божовић и додаје да ће већ сутрашњи, “обичан” дан, тај исти човек дочекати у још већој тескоби.

Али, госпођа с почетка текста ми је рекла, на крају нашег сусрета, исто оно што је и синоћ “Лексингтон” певао на дочеку Српске нове године: “Добро да није неко веће зло”.

Nedeljnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here