Предраг Гага Антонијевић: Потребан нам је нови патриотизам

Поделите:

Редитељ Предраг Гага Антонијевић у интервјуу за “Новости”: Српском народу неопходне су промене, да поврати веру у себе. Почаст је што ће “Заспанка” бити приказана на државној прослави

ВЕЛИКА је част и задовољство за све нас који смо радили филм “Заспанка за војнике” што ће ова прича о огромном страдању и херојству српског народа премијерно бити приказана 1. новембра, у оквиру програма централне прославе којом наша држава обележава сто година од завршетка Великог рата. Ми смо “Заспанку” од срца снимили, многи од нас из екипе нису узели никакав хонорар, она је наша донација, јер смо сматрали да једна тако велика епопеја о нашем народу треба да буде забележена филмским сведочанством. Њена премијера на званичној свечаности утолико је већа сатисфакција и радост за све нас, и на неки начин то је валоризација нашег напора да направимо овај филм.

Ово, у интервјуу за “Новости”, каже редитељ Предраг Гага Антонијевић, који дуже од две деценије живи и ради у Америци.

“Заспанка за војнике” снимљена је по мотивима “Српске трилогије” Стевана Јаковљевића, Антонијевић потписује сценарио заједно са Наташом Дракулић, и то је његов први играни филм у Србији после 20 година.

* За повратак у српску кинематографију изабрали сте ратну причу. Шта је био лични мотив да се бавите Великим ратом?

– Одавно имам афинитет према историји, а поготово ме тема Првог светског рата одувек занимала. Чини ми се да од “Марша на Дрину” нисмо имали јак филм на ту тему, што је био разлог да са Наташом Дракулић напишем сценарио за филм, не знајући да ли ћу уопште успети да га снимим. Две године касније, кад је наш сценарио већ био “спакован”, Филмски центар Србије објавио је конкурс и тако је кренула реализација. Имам још један лични разлог – изазовно је говорити о догађају око кога и после сто година историчари на Западу још “ломе копља”.

* Да ли то значи да историја мора стално да се пише изнова?

– Већ дуги низ година примећујем у разним америчким емисијама да се интерпретација Првог светског рата полако мења, и то кроз дневнополитичку глобалну стратегију овога времена. Видео сам да нам се не пише баш добро, и то ми је била додатна мотивација да посегнем за аутентичним материјалом из “Српске трилогије”. На тај начин се ова накнадна тумачења и политичка памет могу избећи, јер овде идемо за оним изворним – шта је заиста било, и како је било.

 Када ми говоримо о Великом рату, онда је то херојство Срба. Шта стоји иза тога, можда једнако важно?

– Стоји некадашња честитост наших људи, чистота у храбрости, у емоцији, у патриотизму, стоји једно друштво које је имало моралну вертикалу и систем вредности, и то је оно што је мени лично најузбудљивије када говоримо о Великом рату. И “Заспанку за војнике” смо тако направили – ту су неки лепши, бољи, уреднији, искренији и племенитији људи у сваком смислу, него што смо ми данас. То је филм без блата, у којем су тадашња честитост и достојанство оних обичних, малих људи, сељака, мало издигнути, да бисмо показали одакле, заправо, произлази та спремност да се без поговора и питања крене у одбрану отаџбине.

* После свих обмана које смо преживели, колико у Србији данас постоји аутентични патриотизам?

– Прича о српском националном идентитету и његовој трагичној величини, о чему између осталог говори овај филм, често се искоришћавала и за патетичну шовинистичку логику. И ти несрећни ратови у бившој Југославији су, наравно, доста замутили воду и емоције, осећање правде и правичности, и тога шта је патриотизам, шта је домовина, шта су њени интереси, шта човек треба да уради да је заштити… Били смо сведоци и ратног и антиратног профитерства, онда и транзиционог, а за неке људе је патриотизам остао “привредна грана”. За све то време обичан, мали човек, бивао је све сиромашнији, и све се више затварао у сопствени живот. Зато се поставља питање како самом појму патриотизма вратити изворно значење, а посебно, како промовисати нови патриотизам.

 

* Шта је потребно да би тај дух новог патриотизма добио место у систему вредности у нашем друштву?

– Кроз све ове деценије дошло је до лутања, и моралног и идеолошког, у српском народу, и потребне су огромне, суштинске промене, најпре у нашој свести. Ми сада, заправо, са огромним напором морамо да покушамо да вратимо веру нацији у саму себе, да поверујемо да смо довољно способни да будемо на нивоу најнапреднијих европских држава, да имамо снаге да створимо друштво једнаких шанси за све, да поверујемо у правну државу, у будућност и младост ове земље.

Фото П. Милошевић

* Да ли је борба са деградираним моралом и најтежа?

– Враћам се опет на тезу новог патриотизма – мора се приповедати идеологија, јер без ње нема напретка друштва. Јер, у сваком човеку мора да постоји вера у нешто – у Бога, у дрво, или у шта год, јер без вере престајемо да бивамо духовна бића, претварамо се у неки анимални продукт човека који иде за најпримитивнијим начином задовољавања својих нагона. Мислим да нас чека тежак пут ако желимо да дође до било какве суштинске обнове друштва, и враћања Србије на пиједестал међу народима, који јој по много чему припада.

* Шта Србија данас може да очекује од Запада, посебно од Америке?

– Немам лепу реч за многе наше бивше савезнике. Америку волим, та земља је била добра према мени, много волим и тај народ, али сам и дубоко био ужаснут америчком политиком према Србији, њеном хипокризијом и лицемерством. Енглеску да и не помињем. Бојим се да те велике земље функционишу само на нивоу њихових интереса. Оне су склоне да направе свој план и да те гурају у том правцу, а да у старту чак и не знаш шта су зацртали. Кад сазнаш, већ је касно. И то раде врло упорно, безочно, паре су код њих, и све полуге власти и силе. Али ми морамо да кажемо шта су наши интереси, да се окупимо и удружимо око њих, морамо вредно да радимо и да не одустајемо.

КОРУПЦИЈА СЕ УВУКЛА У ГЕНЕТСКИ КОД

У чему видите наш највећи проблем?

– Паре су проблем број један, кад нема пара, онда све друге појаве излазе на површину – непотизам, корупција, негативна селекција… Нама се, нажалост, корупција увукла у генетски код, и то би највише требало да нас брине. Нешто се десило с нашим народом, деградација морала, и то није везано за питање саме политике. За разлику од Првог рата, у ових сто година претворили смо се у неке себичњаке, и за све оно вредно што смо урушили у овом друштву, увек тражимо неки изговор.

Новости

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here