Прича коју нећете наћи у уџбеницима историје, а због које ће вас бити СРАМОТА

Поделите:

О српским војницима из Првог светског рата писане су књиге и певане песме. Њихово јунаштво слављено је широм света али, иронично, у Србији су након Великог рата дочекали страшну судбину – заборав!

Показало се да српској држави војници требају само да за њу, када је душманин пред вратима, умру. Када је требало живети, отаџбина је била много мање брижна.

О томе најбоље сведочи судбина војних инвалида након Првог светског рата.

Велику победу у овом сукобу Србија је скупо платила – током рата изгубила је, процењује се, између 1.100.000 и 1.300.000 становника што је чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60% мушке популације!

Ипак, и оне који су преживели дочекала је страшна судбина. О српским војницима из Првог светског рата писане су књиге и певане песме. Њихово јунаштво слављено је широм света али, иронично, у Србији су након Великог рата дочекали страшну судбину – заборав!

Србија никада није имала адекватан пограм помоћи војним инвалидима. Неспособни за рад, људи који су своје здравље поклонили отаџбини, након рата нису могли да издражавају своје породице. Већина је завршила просећи по улицама, тужни старци са натписима: „Ратни инвалид, помозите“ или продајући своја крвљу плаћена одликовања.

Вероватно најлустративнији пример односа државе према ратним херојима је судбина Милунке Савић. Српска хероина Балканских и Првог светског рата коју су због њене неизмерне храбрости Французи прозвали „српска Јованка Орлеанка“ завршила је, и то тек после интервенције њених сабораца, као чистачица директора у Хипотекарној банци у Београду. Најодликованија жена у историји ратовања у Србији је пензију стекла радећи.

Арчибалд Рајс, швајцарски форензичар, публициста, криминолог и један од највећих пријатеља српског народа из најтежих дана и те како је знао за страшну судбину српских војника након рата. Својим очима је гледао како јунаци постају просјаци и на то је покушао да укаже.

Вративши се у отаџбину после победе, у којој нису учествовали, ваши интелектуалци су тежили да управљају свим пословима. Сељаци њима нису ништа значили иако су чинили огромну већину у Србији, а војници, творци победе, за њих су били „простаци“, добри да млате непријатеља и гину, и ни за шта друго… Уместо да делује позитивно ваша интелигенција је деловала негативно. Уместо да гради, она је разграђивала. Она је жариште трулежи и искварености, од чега толико трпите. Ако јој допустите да настави, земља вам је изгубљена – записао је Рајс у својој књизи-манифесту и „дијагнози“ српског народа – „Чујте Срби, чувајте се себе“.

Његове речи није имао ко да чује. Ускоро је постао само „један Немац“ чије критике на рачун новог друштва нису добродошле.

Разочаран и сам, Рајс је умро у својој вили на Топчидеру 1929. године, али ту се није завршила његова жеља да помогне српском народу. Тестаментом који је оставио његова кућа требало је да припадне српским ратницима-инвалидима који су се након рата нашли у невољи и сиромаштву.

Дневно.рс

Поделите:

2 Коментари

  1. Па српска подела испала је камен у ципели савезницима: једини којима је требала – Руси су били у ужасу грађанског рата, а Французи се до данас нису опоравили. Енглезима ниједног часа није требала, а Американци се баш нису ни разумели.

    У међуратно време Југославија је остала окружена непријатељима из 1.рата: Италија, Аустрија, Мађарска, Бугарска, Албанија, а и унутрашњи пријатељи брзо ску збацили маску и показали се као рушитељи. Ничијим ушима у Европи, осим рањене Француске, није пријала нека српска доминација и радили су свим силама против ње.

    Један од начина да јој се стане за врат био је – понизити носиоце ослобођења: борце и инвалиде, понизити сав пострадали народ. Југославија између 2 рата била је служинче страног капитала и масона, тако да је српски интерес био последња ставка, непожељан, баш као и данас.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here