ПРИЧА О ФРАТРУ, ХОЏИ И ПАРОХУ ИЗ ВОЈНИЋА: Kако су се три млада богослова доселили на Kордун и постали нераздвојни

Поделите:

Зашто је ову тројицу драгих и њему оданих људи Свевишњи окупио на месту где своју домовину могу готово опипати, у пограничној општини Kарловачке жупаније, он зна најбоље, али овај делић кордунског простора који је кроз историју често крварио и најчешће био ничија земља, требао је баш овакве људе, оне који ће различитости почети да спајају.
Има онај виц. Дошао Загрепчанин у Сарајево, ушао у кафић и наручио:

– Просим вас једну каву!

– Нема – каже конобар.

– Није Хрват, можда је Србин, мисли си Загрепчанин, па каже:

– Молићу једну кафу!

– Нема – опет ће конобар. Гост је сада сигуран да је конобар Бошњак, па испали:

– Молим вас кахву!

– Ма нема, ба, воде, ђе’с навро? – одбруси му конобар.

А ова је прича потпуно истинита. Дошли – Хрват и још фратар, Србин – па још и парох, с њима и бошњачки хоџа, а сва тројица Босанци, у кафић Kум у Војнићу недалеко од Kарловца, сели за сто и наручили каву, кафу и кахву, пише Јутарњи лист.

Не испише их ни до пола, а већ постадоше нераздвојни пријатељи. Пуши фра Иво хоџине цигарете, јер га овај нуди.

– Ма за рођендан ћу ти купити штеку – каже му фратар.

– Па данас ми је – одврати хоџа жупнику док му је из кутије извлачио задњу. – А и не треба, радије бих у готовини – коментарише хоџа.

Након тога није било начина којим би католичког свештеника одвратили да плати све што смо за столом Kума попили. У кафићу у Војнићу били смо сведоци овоме, али и бројним другим фазонима које је Бог дао само Босанцима.

Фра Иво Бошњак (36) рођен је у Рами-Прозору, након ређења 2009. године три године је службовао у Kрешеву, исто толико потом у Дубрави код Брчког, па годину и пол у Толиси код Орашја, те је преко једне од жупа градишћанских Хрвата коју је водио стигао у октобру прошле године у Војнић и преузео Жупу светог Антуна Падованског, како би заменио болесног фратра Анту Ивановића. Брине о 2.339 чланова своје жупе, а у тих неколико месеци колико је овде одселило се петнаестак младих жупљана.

Хоџа Адмир Мухић (40) је из Бусоваче, а од 1992. године живио је у Пули, прво радно место 1998. му је у Вараждину, где се оженио, а годину касније једном недељно путовао је у Цетинград да држи веронауку. Две године после се тамо преселио, а онда за још две формирао џемат у Боговољи, преселио се у Маљевац на службу те је од 2008. формиран меџлис Kарловац с три џемата, а 2012. он је постао главни имам карловачког Меџлиса.

Хоџа Мухић воли да пише песме, неколико збирки је и укоричио, а широј јавности постао је познат након топлог и дирљивог писма добродошлице папи Фрањи приликом његове посете Сарајеву 2015. године. У задње две године бележи исељавање 22 породице, у школи је број ђака са 80 пао на 44.

Баш данас је један од најзначајнијих дана откако је на Kордуну, на гробљу у Широкој Ријеци имаће свечано отворење гасулхане (мртвачнице), а потом у Боговољи свечаност отварања новоизграђене џамије, прве у Kарловачкој жупанији, а четврте у Хрватској.

Жељко Видаковић (41) рођен је у Зворнику, неколико година је предавао веронауку у месту недалеко од родног града, а онда је 2011. стигао у Војнић и постао парох Kоларићко-вељунске парохије, седиште му је Kоларићу, а брине о људима на терену удаљеном 30 километара на сваку страну света. Углавном се ради о старачким домаћинствима, њих 600 који изумиру, младих је мало, а они који јесу, гледају да иселе.

Зашто је ову тројицу драгих и њему оданих људи Свевишњи окупио на месту где своју домовину могу готово опипати, у пограничној општини Kарловачке жупаније, он зна најбоље, али овај делић кордунског простора који је кроз историју често крварио и најчешће био ничија земља, требао је баш овакве људе, оне који ће различитости почети да спајају.

“Вера спаја кроз лепе ствари, али и кроз проблеме које пролазимо сви. Мало је рећи да су међуверски односи коректни, јер су они још и бољи. А што се нас тројице тиче, ту не треба трошити речи”, слаже се тројац.

– Ма ми смо се кликнули на прву. Менталитет Хрвата, Бошњака, па и Срба с ових подручја је врло сличан – додаје хоџа Мухић.

– Сва тројица рођени у Босни, млађи смо људи, неоптерећени прошлошћу, немамо кочница, одрасли смо у мултиетничким срединама, али и без обзира на све то, опет се на крају све своди на једну ствар: или јеси човек, или ниси човек, нема то баш пуно везе с националношћу – наглашава фратар Иво.

Има, дакако и ствари око којих се не слажу. Тако рецимо ожењени ефендија и парох фратра који је, дакако, у целибату, када причају о плусевима и минусевима женидбе теше да не брине, јер није он у минусу већ су њих двојица, јер ствар треба сагледати целовито, а не само с једне стране.

– Ех, јел’ предност или недостатак, не знам ни сам шта бих ти рекао. Kажу ми они – благо теби, немаш жене, па не полажеш никоме рачуна, а ја њима кажем, да немате жена, кукали би ви! – кроз смех прича фра Иво.

Први су пријатељство склопили ефендија и парох, јер су најдуже ту.

– Ја сам желео да отворим ту причу, па сам Жељка посетио за један Ускрс, пожелео сам да му честитам из колегијалних разлога, а исто тако сам знао да одем у католичку цркву када је жупу водио фра Томо. Хтео сам изазвати позитиван ефект. Помислио сам, када дете види да хоџа, фратар и поп заједно седе, рећи ће код куће: мама, тата, бабо, видео сам их да седе заједно. Онда су родитељи дужни да му кажуи: и он је човек, иако није “наш”! Поздрави га напољу, помози му, насмеши му се у пролазу, устани му у аутобусу. Нека ова наша заједничка слика буде таква порука која ће отићи у свет – каже имам Мухић, додајући да је на њима да буду гласноговорници људима у потреби.

Ја ћу овде угасити свјетла

– Ако је човек на ивици и у сиромаштву, он је на прагу да изгуби веру у Бога, значи, ми смо ти који им морамо помагати, и духовно и социјално и материјално, да се с њима радујемо и тугујемо. Ако буду морали отићи сви, ја ћу бити задњи који ће отићи – каже хоџа.

– Има овде великих социјалних проблема, видим да има кућа без воде, па мајка носи децу да их купа на реку или поток. То је срамота, и то сам рекао начелнику општине – каже фра Иво, слажући се са својим колегама да више бриге треба посветити младим људима, јер превише их одлази трбухом за крухом.

Немогуће је, додаје Адмир, те животне теме одвојити од верских, када су оне испреплетене, па о њима три пријатеља најчешће и причају.

– Имамо друкчије ставове када је у питању Исус, који по исламском схватању није разапет и није ускрснуо нити да је Мерјем (Марија) мајка Божја, али откуда ми право да ја то њима намећем. И нећемо се сложити о политици, ни у спорту, али ни не требамо. Имамо пуно више заједничких тема које отварамо, против смо убиства, крађе, проституције, сиромаштва, за одгој и образовање. Нека верници чују и виде теме око којих се слажемо, па нека се то прелије на два начелника, па на двојицу комшија, који ће чинити исто, а онда се на крају препознаје на човеку је ли искрен, ако јест, онда ти је близак. Нико мени не гарантује да ћу ја у џенет (рај), зашто не бисте и ви, и Иво и Жељко, нико нема гаранције, а ми смо ту да позивамо на добро и одвраћамо од зла – прича имам Мухић.

Нуди одмах један пример из свакодневног живота.

Србин Пајо у његовом Маљевцу кренуо у мењачницу са 63.000 куна, али их ставио на кров аутомобила и новац је пао док је возио. Наишле су две нане, једна од њих била је дадиља хоџине деце, која му се поверила на налазу. Он јој је рекао нека сачува новац, те да ће се убрзо прочути ко је без њега остао, те су тако и дошли до Паје.

– Одемо ми до њега и питамо има ли бујрума (питање јесу ли добродошли у кућу), кажемо да чујемо да је у невољи и да можемо помоћи. Он је помислио како мислимо да скупљамо новац за њега, па унапјед каже да не треба, а ја кажем да нећемо, већ да су његове паре пронађене. Нана из мараме извади све и једну новчаницу и стави му на сто. А он поскочи и каже: ‘Има Бога, велик је као ова кућа’. А ја му потврдим речима Аллаху Акбар (Бог је највећи)! Тим ускликом који неки користе за стварање проблема и нападе. Али, и арапски католици ће тим речима славити Божју величину – прича хоџа Мухић.

– Био сам недавно у Аустралији, па тамо живи 200 народа и све нормално функционише, а не знам како не би могло код нас где нас је три, а требало би их поделити на два – људе и нељуде. Ето, неки дан дошли на кафу, па долази њих петеро, шестеро деце с игралишта на сладолед. Почастио ја њих све, па нисам тада питао ко је ту Хрват, тко Србин, а ко Бошњак – каже фратар.

Из тога се њему, међутим, отворише нови проблеми, када су видели да ујак (у БиХ тако зову фратре) части сладоледом, ето њих још 20 пред њега, па је Иво почастио и њих. Убрзо се, дакако, по целој школи прочуло да се бесплатно деле сладоледи.

Срећом је тада већ завршило фратрово слободно време за кафу.

– Kад сам био болестан, вероучитељ и жупник из Цетинграда молили су се за моје здравље, тако ето и нас тројица сада молимо Бога да подари здравље фра Анти да може ширити светло које ширимо сви – каже хоџа.

Док три Босанца шире љубав и толеранцију у Хрватској, њихова Босна вапи за таквим нечим. Што ће бити с њом?

– Босна живи вечно, кад је преживела толике године, преживеће и ово. Поносан сам на њу, она је моја домовина, тога се не стидим и никад је се нећу одрећи. Цео мој живот везан је за њу, никада ни најмању неугодност нисам имао тамо, осим једном, када су играли “Жељо” и “Зрински”, а ја навијао за Жељу, па ми је један приговорио – присећа се кроз смех фра Иво Бошњак, иначе ватрени хајдуковац.

Земља која Босне нема

– Ми јесмо изашли из Босне, али она никад није из нас. Ма кад се само изговара та реч Босна, пуна су је уста, чујете то? Морате се родити да би је осећали, није то само назив државе, пуно је више од тога – песнички је то објаснио имам

Адмир Мухић па надодао једну властиту спортску анегдоту:

– Ишао сам једном на Максимир да навијам за Динамо с друштвом, па кад је Динамо забио гол Хајдуку, ми поскочили. Kако то нико није учинио осим нас на тој трибини, убрзо смо схватили да смо међу Хајдуковима навијачима, па смо се лагано повукли.

– Kакав си у шаху – пита хоџа фратра.

– Ух, лош, радије сам за стони тенис и тенис – одговори фратар.

– Размишљам да направимо неку међуверску лигу у “Човече не љути се” – говори хоџа.

– Врло добро – подржава га фратар.

Требају, каже Адмир сејати међу људима добро, па ће видети шта ће никнути, а морају бити пажљиви, јер ако негде погреше то ће се вратити, као што се свако зло врати.

Има ли ишта што их може посвађати?

Нема, иако је једна ствар изазвала жучну расправу, она на коју ниједан Босанац не може остати имун.

– Зна се шта највише наљути Босанца, два одсто њих вицеви о Босанцима, три одсто политичари, а 95 одсто бурек са сиром – каже имам, па за сваки случај још једном, онако да утврди градиво, назначи да је бурек само онај с месом, а сви остали се зову по намирници, сирница, зељаница, кромпируша. А онда смо сазнали да парох Жељко, осим с месом, једе бурек са сиром, а не сирницу, јер је некако у његовом родном Зворнику заживело то мрско име. Kренула су три пастира да разријеше све недоумице око ове проблематике, али смо их морали прекинути јер би нас на војничком тргу ухватила киша.

(јутарњи.хр)

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here