Притисак Загреба на Беч – лош тајминг мајка сваког пораза

Поделите:

Антиисламски атентат на Новом Зеланду има све озбиљније консеквенце на аустријску политику. Канцелар Себастијан Курц оптужује представнике Слободарске партије за близину са аустријском Идентитетском групом. Потпуно игноришући тренутак у коме се Аустрија налази, Хрватски сабор игра пресинг према Бечу, захтевајући да се комеморацији у Блајбургу скине епитет десног екстремизма. Председник Сабора Јандроковић тражи састанак у четири ока са шефом аустријског парламента Волфгангом Соботком. Лош тајминг је мајка сваког пораза.

Непосредно после масовног убиства на Новом Зеланду 15. марта, сазнало се да је атентатор Брентон Тарант давао новчане прилоге француским и аустријским идентитенским групацијама и ћелијама.

Конкретно у случају Аустрије, Тaрaнт је у јануару прошле године на конто Мартина Зелнера, локалног шефа Идентитета, уплатио 1.500 eвра. Помагао је идентитетске покрете и другде, али овде је реч о Аустрији.

Та вест није нова, објавило ју је аустријско министарство полиције само дан након новозеландског масакра.

Оно што је ново је да се тензија у аустријској коалицији конзервативаца и слободара од тада не смирује. Напротив, унутрашњи притисак расте и прети опстанку владе.

Канцелар је љут и резолутан у прозивању коалицијског партнера због “замагљене границе” према правој, тврдој десници коју представља Зелнер.

Сигурно, у прозивкама, опоменама и захтевима које канцелар дневно и у стакату поставља Штрахеовим слободарима има ненамераване комике.

Зар он није знао да слободари имају “замагљену границу” према аутентичној десници? Наравно да је знао.

Наравно да је био свесан тога да је трансформација Слободарске партије из странке носталгичне историјске деснице каква је била пре Хајдера (преузео 1986), преко такозване “нове деснице” под Хајдером (до 2000), заустављена на позицијама десног популизма под Хајнц Кристијаном Штрахеом (од 2005).

Десни популизам је најудаљенија позиција коју је Слободарска партија на свом путу према политичком центру објективно могла и хтела да достигне. Више центра се од њих не може добити. Иначе постају конзервативна партија, оно што је данас Курцовa Аустријска народна партија (ОВП).

Читалац мора знати да се “десни популизам” овде не користи у пејоративном смислу, већ у односу према прокламованим партијским циљевима. Популизам генерално значи да се с те стране обећавају лака решења за компексне, практично нерешиве проблеме.

У техничком смислу се леви и десни популизам не разликују много: десни популисти обећавају да је могуће зауставити миграцију целокупне глобалне сиротиње за Европу, леви популисти обећавају да је могуће интегрисати целокупну глобалну сиротињу у Европу. Или, десни популисти обећавају да је могуће спасити европске културе пред најездом исламске миграције, док су леви популисти уништење националних култура прогласили пожељним етичким циљем.

При томе за популизам било које провенијенције није битно како се партија зове, већ како се односи према ургентним политичким темама. Немачка канцеларка Ангела Меркел је реаговала као леви популиста кад је у касно лето 2015. изговорила историјску реченицу “Ми то можемо!” (смисао “…ми можемо да интегришемо милионе који нас не подносе”). Француски председник Макрон такође, када је у јеку председничке изборне кампање рекао: “Француска култура? Шта је то? Јесте ли икад видели тако нешто? Нема тога, постоји само култура Француске!”

Оно што тренутно влада у Европи је мало једног популизма, мало другог. На делу је несигурни еквилибријум – Европа се пуни исламском миграцијом, брже него што десни популисти то могу да спрече, спорије него што леви популисти то могу да омогуће.

Курц: “Идентитери су одвратни”

Оног тренутка кад је Слободарска партија под Штрахеом кренула на пут према политичком центру, поставило се питање где са оним члановима и симпатизерима којима се то не свиђа.

“Аутентична историјска десница”, еуфемизам за ону модерну десницу која стоји на идеолошким позицијама фашизма и нацизма, јесте у том процесу гурнута ван медијски видљивог, политички социјализованог дела странке.

У горњој реченици се мисли на пример аустријске Слободарске партије – она се полако ослобађала историјског идеолошког баласта, а екстремна мањина је гурнута негде испред и иза порозне границе према идентитетском покрету.

На примеру Хрватске, тај се процес одвијао обрнутим смером – тамо је аутентична историјска десница не само постала медијски видљива, политички социјализована снага, већ као свог таоца преузела читаву државу и њену дипломатију, присвојила школски систем, културну продукцију, и кренула у нову офанзиву застрашивања медија.

Док у Хрватској аутентична десница, будући да је преузела центар, нигде не мора да бежи и тражи идеолошка склоништа, аустријска мора.

Тако је у Аустрији 2012. основано “Друштво за очување и помагање културног идентитета”, укратко “Идентитетски покрет”.

Све је било по Закону о оснивању друштава и удружења. Идентитери су унесени у службени регистар, у програму наравно нема директних референци на нацистичку идеологију, само се позива на културу – што у популистичкој левици већ важи за нацистички код.

Документациони центар аустријског покрета отпора карактерише идентитере као екстремно десне, и то у аутентичном историјском смислу. Од актуелнијих циљева они заступају етноплурализам/културни расизам и отворено проглашавају ислам за непријатеља Европе.

Мартин Зелнер

Мартин Зелнер

Како је то Аустрија могла дозволити? Па тако што се Зелнер и његови држе закона. Они мисле то што мисле, баве се политичким акционизмом, имају своје медије и издаваштво, изводе циљане провокације испред исламских богомоља, исмејавају функционере Партије зелених и слично. Они провоцирају, али никад не прелазе “црвену линију” – а црвена линија је у демократијама употреба или позив на употребу насиља.

Они провоцирају, али не упадају у парламенте, локалне скупштине или телевизијске станице, само код естаблишмента стварају осећај нелагоде.

Зелнерове акције иду до границе где се могу интерпретирати као употреба насиља, али је за тачну дијагнозу потребно правно тумачење. Управо је прошле године један судски процес завршен у њихову корист, кад је степен провокације протумачен као слобода мишљења, дакле остао испод правног радара.

Што се Тарантовог новчаног прилога тиче, и ту је ситуација за Зелнера у правном смислу чиста – проблем би био да је обрнуто, да је он у јануару прошле године уплатио Брентону Таранту на рачун 1.500 eвра…

Основно је да су границе између Слободарске партије и идентитера остале порозне, нејасне, замућене. Што нижи ниво слободара, то веће прожимање.

Унутарпартијском одлуком од пре пет година Слободарска партија је забранила да њени функционери буду истовремено чланови Идентитетског покрета. Забрана се поштује – код оних у партијском врху. Такво ограничење, међутим, не важи на локалним, општинским нивоима, или код обичног чланства. Не важи, јер га је организационо немогуће спровести а да то не угрози слободарско бирачко тело.

Управо то сада Курц тражи од свог вицеканцелара Штрахеа, “кристално јасну дистанцу у сваком погледу према одвратној идентитетској групацији”.

Let’s stay together…

Штрахе у том смислу не може дати више него што је већ дао а да не изгуби партију из руке, као што је својевремено изгубио Хајдер. Курц то зна, али иде даље, одлучан да политичку полугу коју му је Тарантова новчана уплата Зелнеру дала у руке искористи до краја.

Питање је до ког краја? Да ли му је намера да идентитере избаци из војске, полиције, шоу-бизниса и са слободарских балова? Или је заиста почело да му смета што га европска популистичка левица и центар прозивају као “фашисту” јер влада са Штрахеом, Киклом и Кунасеком у тиму?

Једини достижни циљ који Курц као реалиста спроводи је промена Закона о извештавању тајних служби. Оне – Аустрија има три обавештајне службе – подносе извештај министру полиције. То је сада Херберт Кикл, епитом слободара “нејасних граница” према тврдој десници.

Курц сада форсира законску измену по којој би и канцелар добијао исте извештаје као и његов министар унутрашњих послова. Зар их сада не добија? Добија, али мора да тражи; ако би се променио закон, добијао би их аутоматски.

Аустријски медији већ спекулишу са распадом коалиције, на пример ОРФ или Пресе, иако се одмах правдају да је то субјективни утисак. Курц и Штрахе су од почетка наступали у јавности као два најбоља друга из клупе, тако да сад њихова прва свађа делује као коначни раскид.

Читав свет је позорница, а политичари само глумци

Канцелар је очито донео одлуку да је Тарантова новчани прилог Зелнеру повод за “појашњавање” слободарских позиција и “утврђивања чињеничног стања без остатка”.

Тај процес се на овдашњој политичкој сцени одвија као оштра позоришна игра под насловом “ко је, ко је нациста?” уз епилог “лети, лети… фашиста!”.

Позорница је постављена као клопка за десничаре – на њој се сада траже “аутентични” да би се удаљили из јавног живота.

На такву сцену сутра и прекосутра ступа председник Хрватског сабора Гордан Јандроковић да би од Волфганга Соботке, председника аустријског парламента, тражио да Аустрија престане да комеморацију у Блајбургу крсти терминима “нацистичка”, “фашистичка”, “усташка” и сличним негативним епитетима.

Гордан Јандроковић (архивска фотографија)

Гордан Јандроковић (архивска фотографија)

Соботка позива све парламентарне председнике чланица ЕУ на дводневну прославу, радну забаву, професионално дружење, све поводом успешно окончаног аустријског турнуса председавања Европској унији.

Гости би да се мало опусте, поједу и честитају аустријским домаћинима јер су преживели тешки период од шест месеци, успут покупе неки савет кад они дођу на ред. Само би Јандроковић радио, притискао, убеђивао и наређивао.

Јандроковић је тражио разговор у четири ока и тражио га је тајно. До информације о томе су својим каналима дошли већ споменути Документациони центар и Комитиет бивших логораша Маутхаузена.

“Тајно” је наравно прејака реч за оно што тренутно ради службени Загреб у односу на политички топос Блајбурга. Поготову после саопштења хрватског министарства спољних послова од 14. 3, где су аустријски медији опоменути да престану да комеморацију виде као “фашистички дернек” (термин: Index.hr).

“Сви знају да је то скуп пијетета и да су сви убијени на Блајбургу били невини.” Успут, овај други део констатације који се налази на сајту организатора комеморације, Блајбуршког почасног вода, могао би бити и тачан, онако као софизам – на самом Блајбуршком пољу нико и није убијен, већ около.

Купи ми, купи аутобус…

Комеморација је заказана за 18. мај и службени Загреб има намеру да је одржи па куд пукло – и поред забране диоцезе у Клагенфурту за одржавање бискупске концелебриране мисе.

Блајбуршки почасни вод као организатор, Сабор као покровитељ, Хрватска бискупска конференција као пропагандиста, немају намеру да се помире са забраном. Њихов аргумент при томе – забрањена је, неправедно, изненадно и мучки, само бискупска миса, али мису може служити и обичан поп, а бискуп да трепће из позадине.

Забрањене су политичке пароле и усташки симболи, али није забрањен сам скуп, аутобуси пуни посетилаца, достојанствено зурење у историју, морална оптужба Европе да “шутке прелази преко масакра над невинима”. Није забрањено ходочашће на место трагедије.

Пре три године, када су у ствари европски медији почели да у комеморацији на Блабургу препознају “усташки дернек”, Блајбуршки вод је покушао да исправи историјску неправду да на месту спомен-обележја нико није сахрањен.

Да би прошла дефиниција о “ходочашћу”, мора постојати ходочасно место (Wallfahrtsort), црква, гробље с костима мученика. Иначе, скуп потпада под национални Закон о окупљану и може бити забрањен и од стране Беча и од стране локалне власти.

Тада, пре три године, горе споменуте хрватске институције покренуле су кампању за премештање посмртних остатака патриота палих 1945. Не много, у симболичном обиму, тек толико да се људи не окупљају напразно.

Ту акцију “превозимо мртве, производимо реликвије, затварамо историјске недоречености” зауставио је Црни крст, удружење које се брине о војничким гробљима. О свим војничким гробљима на територији Аустрије – домаћим војницима Првог светског рата, заробљеницима, нацистима, вермахтовцима, руским војницима и, наравно, усташама и домобранима.

Нема туристичког промета с мртвима, пресудио је Црни крст – који, успут, никад није одржавао јавне медијске мисе за “пале родољубе”, а падали су у много већем броју него хрватски, и чешће него они били присилно мобилисани.

Од готове ствари пре двадесет и нешто година, тврдоглавост и политичко слепило службеног Загреба су скуп у Блајбургу претворили у вересију.

Сад би Јандроковић молио Соботку… шта? Да се Хрватима, онима који то желе, допусти да буду усташе у Аустрији, иако је самим Аустријанцима то забрањено, иако управо овог тренутка преко аустријске политичке бине брије кампања против модерних представника аутентичне историјске деснице?

Такав лош смисао за политички тајминг су до сада имали само Срби. Сад је прешло на Хрвате, здраво да га носе.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here