Проблеми Српске православне цркве

Поделите:

Распадом СФРЈ и стварањем нових држава Српска православна црква се „преселила” у иностранство и данас има 27 епархија у свету, а само 13 у Србији, по чему је постала загранична црква. Прети опасност да јој у дијаспори храмови и верници буду отети

Током септембра у Немачкој ће за епископа Епархије франкфуртске и све Немачке бити рукоположен владика Григорије (Дурић) који на том положају мења суспендованог владику Сергеја, јер се овај није показао као добар стерешина. Истовремено СПЦ је за првог српског епископа у Јужној Америци поставила владику Кирила (Бојовића), који ће водити Епархију буеносаиреску и централно-јужноамеричку. Обојица, и Григорије и Кирил, добили су од Светог архијерејског сабора задатак да „среде стање у Српској православној цркви у иностранству“. Посао владике Григорија биће да уједини и ојача СПЦ у Немачкој и подигне њен статус у овој земљи, а владике Кирила да спасе СПЦ од отимања које врши нелегална Црногорска православна црква на тлу Јужне Америке.

– Ово су само неки од проблема са којим се суочава СПЦ од како се после распада СФРЈ и стварања нових држава и фактички преселила у иностранство. Стварањем држава БиХ, Хрватске, Македоније и Црне Горе у ове земље „преселило“ се тринаест митрополија и епархија СПЦ. Ситуација је таква да СПЦ данас има више својих епархија у туђини него у отаџбини те је тако постала загранична црква – каже Градимир Марковић, верник из Чикага. Може се лако пребројати да Српска православна црква данас има 27 митрополија и епархија у свету, а само 13 у Србији. Отуда јој прети велика опасност да у иностранству храмови и верници буду отети и приписани другим црквама и државама. Да подсетимо да Румунска православна црква буквално отима српске православце у земљама Бенелукса и уписује их као своје вернике.

Срби су примили хришћанство у седмом веку и потпадали су под јурисдикцију Охридске православне архиепископије. Свети Сава је 1219. године рукоположен од стране цариградског патријарха Манојла Првог за „архиепископа српских и приморских земаља“, када Српска црква добија аутокефалност. – Тамо куда се селио српски народ уз њега је била и жива српска Црква. Чланови династије Немањића подизали су цркве и манастире у Светој Гори, Палестини, Бугарској, Румунији и Мађарској. Први храмови и парохије на Старом континенту стварани су у средњем веку на просторима Руског царства (Москва), Римског царства (Трст), Аустријско-угарске царевине (Беч, Комарно, Трнава). СПЦ је имала јурисдикцију над црквама у Чешкој и Словачкој, Далмацији, Италији до Барија и у Грчкој до Солуна. Истовремено, СПЦ се под јурисдикцијом Руске православне цркве развија у Северној Америци и потом шири до Аустралије и Новог Зеланда – тврди др Владимир Гречић, историчар дијаспоре.

Свуда где је оснивана Српска православна црква, то је чињено уз сагласност домицилних држава, чиме је СПЦ добијала статус националног заштитника српског народа и православаца, али и државотворности Србије. После Другог светског рата оснивају се црквене општине СПЦ у Средњој и Западној Европи. Српски заробљеници и интернирци формирају парохије у Немачкој (Оснабрик) и Аустрији (Салцбург). Већ 1945. године основане су од стране српских емиграната и избеглица црквене заједнице и општине у Паризу, Лондону, Лестеру и у избегликим зонама Немачке, Аустрије и Италије, као и при избегличким логорима.
– Известан број српских епископа, свештеника и богослова (патријарх Гаврило Дожић, епископ Николај Велимировић, епископ Иринеј Ђорђевић и преко педесет српских свештеника, свештеномонаха и ђакона) почетком 20. века деловали су на тлу Америке, а потом се нашли у немачким логорима широм Западне Европе. Многи од њих одлучили су да се не врате у отаџбину, те су преузели духовну бригу о своме народу у земљама ослобођене Европе. Ти простори нису били укључени ни у једну тада постојећу епархију СПЦ – каже др Гречић.

Због комунистичког режима који је тада владао у Југославији, Српској патријаршији било је забрањено одржавање веза са дијаспором. Тада је у Западној Европи постојало дванаест српских парохија. На оснивачкој скупштини Свештеничког братства 1948. године у Лондону, прочитано је писмо Патријарха Гаврила где између осталог пише: “црквене општине у иностранству које већ постоје или које се буду образовале, стоје под непосредном јурисдикцијом Српског патријарха”. Да би се превазишао изазов оваквих историјских околности 1969. је донета је одлука о оснивању нове епархије под називом Српска Првославна Епархија западноевропска и аустралијска са седиштем у Лондону. Током година, осниване су и нове епархије у Европи: средњоевропска, британско-скандинавска, западноевропска, аустријско-швајцарска, франкфуртско-немачка… У развијеним земљама Европе СПЦ данас има 15 епархија и епархијских центара, Подворје СПЦ у Русији и 16 манастира. Најновија парохија основана је 2016. у Португалији, са седиштем у Лисабону. Српско православље на тлу САД започето је 1864. у Сан Франциску када је неколико православних хришћана основало Грчко-руску-славонску православну источну цркву као добротворно друштво, у коме су Срби чинили већину, са циљем да оснују православну цркву у граду.

Илустрована Политика

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here