Protojerej Aleksandar Šmeman: TOMINA NEDELJA – ANTIPASHA

Podelite:

„Dok ne budem video, neću poverovati…“ – to je bio odgovor apostola Tome, jednog od dvanaest učenika Hristovih, na radosne priče onih koji su videli svog raspetog i umrlog Učitelja kao vaskrslog.

I posle osam dana – kako kaže Jevanđelje – kada su učenici opet bili zajedno, javio se Hristos i rekao Tomi: „Pruži prst svoj amo i vidi ruke moje, i iruži ruku svoju i metni u rebra moja, i ne bude neveran nego veran“ (Jn. 21, 27). I apostol Toma je uskliknuo: „Gospod moj i Bog moj!“. I tada mu je Hristos rekao: „Pošto si me video, poverovao si, blaženi koji ne videše a verovaše…“ (Jn. 21, 29).

Milioni ljudi razmišljaju i govore kao što je govorio Toma i smatraju da je takav pristup sasvim pravilan i čoveka sasvim dostojan: „Dok ne budem video, neću verovati…“. Ako bismo govorili na savremenom jeziku, taj i takav pristup bi smomogli nazvati „naučnim“ pristupom.

Hristos govori: „Blaženi oni koji ne videše, a verovaše…“. To znači da postoji i da je uvek postojao i jedan drugi pristup, druga vera, druga mogućnost za čoveka. Da, odgovaraju nam na ovo, ali taj pristup je naivan, neracionalan i, jednom rečju, nenaučan. Taj pristup nije za nas. Mi smo savremeni ljudi i zato govorimo: „Dok ne budemo videli, nećemo verovati…“.

Živimo u vremenu velikog uprošćavanja i, stoga, velikog osiromašenja. „Naučno“, „nenaučno“. Ljudi ponavljaju ove reči kao da se tu radi o nečem što je samoočigledno i što se samo po sebi razume. Oni papagajski ponavljaju te reči zato što i svi drugi ljudi oko njih, takođe, papagajski i bez trunke razmišljanja ponavljaju iste reči. Oni, u stvari, slepo i uprošćeno veruju u te reči. Zato im se i čini da je svaki drugi pristup neozbiljan i da zbog toga ne zaslužuje nikakvu pažnju. Pitanje je rešeno. No, da li je baš tako?

Već sam rekao da živimo u svetu velikog osiromašenja. I, zaista, ako je čovek na kraju svog beskrajno dugog razvoja došao do stava – „Dok ne budem video, neću verovati“ i ako taj stav predstavlja vrhunac čovekove mudrosti i najveće dostignuće njegovog razuma, onda je naš svet stvarno jedan bedni, plitki i, što je glavno, neizmerno dosadni svet. Ako znam samo to što vidim, što mogu da dodirnem, izmerim i analiziram, kako ja onda malo toga znam! Pre svega, u tom slučaju otpada čitav svet ljudskoga duha i mišljenja, onog dubljeg znanja koje proističe ne iz „vidim“ ili „dodirujem“, već iz „mislim“ i, što je glavno, „umom sagledavam“. Otpada sve ono znanje koje je vekovima bilo ukorenjeno ne u spoljašnjem i empirijskom iskustvu, već u jednoj drugoj zadivljujućoj i, zaista, neobjasnivoj čovekovoj sposobnosti, kojom se čovek razlikuje od svega drugog u svetu, koja ga čini zaista jedinstvenim bićem. Dodirnuti, izmeriti, dati tačne podatke, pa čak i dati predviđanje – to danas znamo – može ne samo čovek, već i robot, mašina i kompjuter. Šta više, kompjuter – znamo i to – može da meri, upoređuje i daje neuporedivo tačnije i „naučnije“ podatke od čoveka. Ali, ono što nikada i ni pod kojim uslovima nikakav kompjuter neće biti sposoban jeste da se ushiti, da se začudi, da pojmi, da bude ganut, da se obraduje, da shvati ono što nije moguće shvatiti nikakvim merenjem, niti analizom. Nikakav kompjuter ne može da čuje one nečujne zvuke iz kojih se rađaju muzika i poezija. Nikakav kompjuter nikada neće ni nad čim zaplakati, niti u bilo šta poverovati. Ali, zar naš svet – ostavši bez svega toga – ne postaje onda jedan beživotan, dosadan, i – rekao bih – nepotreban svet? O, da – avioni i kosmički brodovi će leteti još dalje i još brže. Ali, kuda i zašto? O, da – laboratorije će davati još tačnije analize. Ali, radi čega? Kažu nam: „Za dobro čovečanstva“. Mi im odgovaramo: svetom će hodati zdravi, siti i samozadovoljni ljudi, ali toliko slepi i toliko gluvi da više neće ni biti svesni svog slepila i gluvoće.

„Dok ne budem video, neću poverovati“. Ali, empirijsko iskustvo jeste samo jedno od ljudskih iskustava, i – pri tom – onaj najelementarniji i, stoga, najniži vid znanja. Empirijsko iskustvo je korisno i neophodno, ali svoditi svekoliko ljudsko znanje isključivo na empirijsko iskustvo, to je isto kao pokušati shvatiti lepotu umetničke slike pomoću hemijske analize boja upotrebljenih na slici. I ono što nazivamo verom jeste ustvari onaj drugi i viši nivo ljudskoga znanja. Može se reći da čovek bez tog višeg znanja, bez vere ne bi mogao da živi ni jedan jedini dan. Svaki čovek veruje u nešto i veruje nekome. Pitanje je samo u tome čija je vera, čije je viđenje i poznanje sveta pravilnije, punije i adekvatnije bogatstvu i složenosti ljudskoga života.

Kažu: Vaskrsenje Hristovo je izmišljotina, jer mrtvi ne vaskrsavaju. Da, ali samo ako nema Boga. Međutim, ako Boga ima, onda i smrt mora biti pobeđena, jer Bog ne može biti Bog raspada i smrti. No, oni nastavljaju: ali, Boga nema – nema Ga, jer Ga niko nije nikada video. Ali, šta znači onda – pitamo ih mi – svo to iskustvo miliona ljudi koji radosno tvrde da su videli Boga, ali ne fizičkim, već unutarnjim, dubljim i pouzdanijim vidom? Prošlo je dve hiljade godina, a svetom i dalje kao odgovor na nebeski pozdrav „Hristos vaskrse!“ odjekuje taj sveradosni otpozdrav „Vaistinu vaskrse!“. Zar ne vidite, zar ne čujete? Zar u dubini vaše svesti – sa onu stranu svih analiza, merenja i provera – ne vidite, ne osećate tu besmrtnu i bleštavu svetlost, zar ne čujete taj večni glas koji govori: „Ja sam Put, Istina i Život…“? Zar ne shvatate da u dubinama duše Hristos neprestano odgovara Nevernom Tomi u nama, u meni, u tebi:

„Blaženi oni koji ne videše, a poverovaše“.

http://manastirvavedenje.org

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here