Protojerej-stavrofor Vitalij Tarasjev: Ako hoćeš da porobiš Srbiju ili Rusiju, onda udaraš na crkvu

Podelite:

Svaki zavojevač koji je kroz istoriju hteo da pokori bilo Rusiju bilo Srbiju, na prvom mestu udarao je na veru, kaže protojerej-stavrofor Vitalij Tarasjev, starešina Podvorja Ruske pravoslavne crkve u Beogradu.

Uvek se udaralo na veru i na one koji su je predstavljali, bio to neki moskovski mitropolit, ili vladika Nikolaj Velimirović, koji je bio u koncentracionom logoru, podseća otac Vitalij. Gostujući u vaskršnjem izdanju emisije Svet sa Sputnjikom, Tarasjev upozorava da se to dešava i u poslednjih dvadesetak godina.

„Srpska crkva i dan-danas trpi velike napade i to rade smišljeno oni ljudi koji žele duhovno, pa posledično i na svaki drugi način da porobe Srbiju i srpski narod. Nije to neka politička parola, nego je zaista suština onoga kroz šta mi prolazimo svaki dan — čitamo novine, gledamo televiziju, to je uvek tako. Da li se to radi na malo otvoreniji, banalniji način ili suptilno, to je drugo pitanje, ali da se radi — radi se svakodnevno,“ konstatuje otac Vitalij.

Pritiske na Srbe i srpsku crkvu na Kosovu i Metohiji, pa i u Hrvatskoj gde je, kako kaže, prisutan „raspomamljeni fašizam i ustaštvo“, vidi kao situaciju u kojoj „neko želi fizički da vas uništi“, ali skreće pažnju da pored te pretnje i ugrožavanja pravoslavlja postoje i napadi na pravoslavnu crkvu koji su se događali u poslednjih 18 godina kroz medije u Srbiji.

„To je ta nit da ako hoćeš da porobiš Srbiju ili Rusiju, onda udaraš na crkvu,“ navodi naš sagovornik.

rsz 1djakovica Ako hoćeš da porobiš Srbiju ili Rusiju, prvo udaraš na veru

Prema mišljenju oca Vitalija, postoji sinergija između religiozne pripadnosti i nacije.

„To ne možemo negirati, bez obzira na sve savremene filozofske deklaracije koje možemo da čujemo u naše vreme. Mislim da je pozitivno da se pripadnost naciji identifikuje kroz religiju zato što je religija nešto što je dublje, trajnije i globalnije,“ objašnjava on, napominjući istovremeno da je hrišćanstvo kao i islam globalna religiozna misao i ubeđenje koja ne podrazumeva pripadnost nekoj naciji.

Otac Vitalij za sebe kaže da je Rus, ali „malo, ili malo više Srbin“ jer se ovde rodio i proveo čitav svoj život.

„Sve ono što sam doživeo i kroz šta sam prolazio kao dete, mladić, sve je to bilo ovde u Srbiji. Porodica, na prvom mestu roditelji, zaslužna je što imam veliku dozu nečeg ruskog, to je kućno vaspitanje, to je crkveno vaspitanje. Ali naravno da nisam samo Rus nego imam i nekih srpskih odlika, i u mentalitetu i u načinu razmišljanja,“ kaže naš gost dodajući da se nikada nije neprijatno osetio zbog činjenice da je iz ruske porodice, da je Rus koji se rodio u Srbiji.

Rusko i srpsko pravoslavlje je, dodaje, potpuno jednako i po učenju i po bogosluženju i crkvenom životu, a jedino ih razlikuje folklor, ali to ne može da bude smetnja njihovom jedinstvu.

Otac Vitalij je ispričao i kako se opredelio za sveštenički poziv. Delom je za to zaslužna činjenica da je sedmo koleno u porodici Tarasjev sveštenika po muškoj liniji, delom porodično vaspitanje, a delom ga je životni put spontano doveo do toga.

„Roditelji me nisu držali pod staklenim zvonom, rastao sam u Titovoj Jugoslaviji i prošao vaspitanje u društvu igrajući fudbal sa decom u parku, u školi, kao i svaki drugi Beograđanin. Sa druge strane, bio sam svestan svoje porodične tradicije,“ priseća se on. Upisao je prvo Filološki fakultet, ali, kako je paralelno završio i muzičku školu, sa 14 i po godina postaje horovođa kod oca u crkvi, a kasnije preko muzike ide ka svešteničkom pozivu. Postaje dirigent hora žičkih sveštenika s kojim je i snimao, i učestvovao u proslavama važnih crkvenih događaja kao što su osam vekova Studenice, šest vekova Kosovske bitke…

„Ali to nije bila samo muzika, za mene lično to je bio i boravak u manastiru Žiči i ostalim manastirima. I taj segment mog života je ipak dao neku svoju duhovnu posledicu po mene, tako da sam svakim danom bio sve bliži svešteničkom pozivu,“ otkriva otac Vitalij.

kosmet Ako hoćeš da porobiš Srbiju ili Rusiju, prvo udaraš na veru

Nakon što je jedno vreme predavao teoriju muzike u Karlovačkoj bogosloviji, svetom mestu za svakog Rusa jer je to grad gde je bio mitropolit Antonije Hrapovicki, duhovni predvodnik ruskih u izbeglištvu i Sinod ruske zagranične crkve, Tarasjev je 1990. rukopoložen od strane vladike Stefana žičkog i uz blagoslov ruskog patrijarha u čin đakona.

Otac Vitalij se osvrnuo i na značaj Vaskrsa kao najvećeg hrišćanskog praznika, koji je pobeda ljubavi nad mržnjom i života nad smrću. Tu, po njegovim rečima, poseban značaj ima post, koji treba da bude pre svega duhovni, što podrazumeva odbacivanje grešnih misli, reči i dela, pa time i nekog zlog odnosa, ne samo prema sebi samom nego i prema bližnjima.

To, kako kaže, suštinski menja čoveka koji kad prođe makar jedan delić puta koji je opisan u svim tekstovima i himnama koje čitamo i pevamo za vreme velikog posta doživi lični duhovni preporod.

Naš sagovornik ističe da na izazove s kojima je suočeno hrišćanstvo, pa i pravoslavlje, treba odgovoriti — milosrđem.

„Mi zaista živimo u atmosferi otuđenosti čoveka od čoveka, a u takvoj atmosferi nema ni M od milosrđa, ne zato što je čovek toliko zao nego zato što je nesvesno upao u kolotečinu koja suštinski ne pripada hrišćanskom organizmu. Govoriti o postojanju milosrđa, to su nažalost neke male oaze koje su stvorene na nekim mestima kao što su crkve, manastiri, gde postoje sveštenoslužitelji koji su smogli snage da okupe neki broj vernika. Jedna od posledica jeste da imamo mnogo topliji odnos prema drugom čoveku,“ poručuje otac Vitalij.

Govoreći o ulozi Ruske pravoslavne crkve na Balkanu, Tarasjev ističe da su ruska i srpska pravoslavna crkva, bez obzira na nepovoljne okolnosti u kojima živimo već duže vreme, ne samo sačuvale dubinu i kvalitet svojih veza nego ih čak i razvile.

„Ne radi se samo o dobrotvornom aspektu pomoći, recimo, manastirima na KiM od strane ruskih vernika, RPC i ruske države nego se radi o tome da svedočeći Hrista mi zaista jesmo jedno, kako se kaže u Jevanđelju,“ napominje on, dodajući da kada smo složniji onda smo međusobno u većoj ljubavi i mnogo jači.

To je suština misije RPC svuda pa i na ovim prostorima, kaže i ilustruje primerom ruske duhovne misije u Jerusalimu koja je je uspela da izgradi dobre odnose ne samo sa Jerusalimskom patrijaršijom nego i kao ruska crkva, i kao Rusija i sa državom Izrael, i sa Palestinom.

„Uvek nastupamo sa aspekta Jevanđelja, i naši sagovornici uvek znaju koje su nam namere, da nemamo nikakve sakrivene želje da učinimo nekom zlo ili nekog da prevarimo. Zato i imamo uspeha u tim kontaktima bez obzira što je na Svetoj zemlji i na Bliskom istoku uvek bilo prevruće,“ konstatuje naš sagovornik, a na pitanje kako to izgleda na Balkanu, kratko primećuje:

„Na Balkanu poslednjih 200 godina ništa novo, i nikad nam nije dosadno.“

Preuzeto IN4S

Srpska istorija

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here