Први пут у историји одбили да финансирају филм јер је антисрпски. Војнов се буни

Поделите:

Ново отворено писмо директору и Управном одбору Филмског центра Србије –

Поштовани господине Јевтићу,

Поштовани чланови Управног одбора Филмског центра Србије,

Обраћам вам се отвореним писмом јер сматрам да ова иницијатива заслужује непосредну пажњу јавности.

Наиме, пре читавих десет година, Филмски центар Србије издао је књигу Богдана Тирнанића Црни талас. Она је описивала разне случајеве репресије над филмским ауторима у СФРЈ, и створила врло јасну слику о томе на које су све начине непоћудни аутори и филмови сакривани од јавности. Kада је та књига изашла, с правом се сматрало да је са таквом праксом завршено и да ће евентуалне нове књиге о томе само додатно разрађивати већ постојеће случајеве, примењујући нову методологију.

Нажалост, Богдан Тирнанић више није међу нама па за друго издање ове књиге не може да опише најновији случај забране филма на простору бивше Југославије, а то је Мезимица Немање Чипранића. Стога, желим да понудим Филмском центру Србије да напишем то додатно поглавље и да оно буде укључено у друго допуњено издање Црног таласа.

На сву срећу, ја сам сценариста филма Мезимица тако да располажем целокупном сценаристичком грађом тог филма. Kако је тај филм подржан на конкурсу Филмског центра Србије у мају 2017. године, и како је та одлука достигла правоснажност, сигуран сам да располажете записницима Kомисија и тадашњег Управног одбора о Мезимици и њеним квалитетима који су јој обезбедили подршку, те да ћете ми радо уступити ту документацију. Додуше, не располажем свим оним верзијама сценарија које је Немања Ћипранић израдио сам под притиском људи из власти или еснафа, или и једног и другог. Услед тога, ја сам одлучио да се потпишем псеудонимом, и располажем читавом документацијом о том процесу одузимања мог ауторства у коме је учествовао и сам Филмски центар Србије. У међувремену сам ступио са Ћипранићем у комуникацију и сматрам да ћу доћи до сценаристичке грађе на којој је и он радио, а и до детаљнијих информација о томе ко му је и на који начин тражио измене сценарија.

Ако имамо у виду да је филм Мезимица дошао на недељу дана од почетка снимања, око тог пројекта окупљена је и глумачка екипа коју су предводили Никола Kојо, Милош Биковић и Аглаја Тарасова. Покушаћу да урадим разговоре и са глумцима, а нарочито ме занима разговор са Аглајом Тарасовом која долази из Русије и вероватно је изненађена нашим обичајем да у 2018. години забрањујемо филмове, премда наравно и тамо уметници понекад имају невоље. Сигуран сам да ће она свему томе дати један дубок увид који ће занимати нашу најширу публику имајући у виду да је глумила у филму Лед Олега Трофима који је видело 125 000 људи у Србији што је за наше услове заиста огроман резултат.

На сву срећу, део СМС порука у којима ми је прећено и сугерисано како да мењам сценарио имам у својој евиденцији, па ће евентуални есеј у књизи Црни талас садржати и ту врсту ексклузивности. О садржају тих порука сам својевремено упознао и директора Филмског центра Србије Бобана Јевтића па вам он може посведочити о њиховој атрактивности.

Kад је реч о мојој комуникацији са Филмским центром Србије, о томе имам уредну документацију, укључујући и Анекс уговора у коме пристајем да се потпишем псеудонимом, а који је написао ваш правни саветник Александар Поповић. И тим папиром који је написан, па чак и потписан под окриљем Филмског центра Србије, пошто ми га је на врата донео ваш курир, сматрао сам да је питање снимања филма Мезимица решено.

Текст о овом случају ће отуд бити као прави трилер – пројекат је прво подржан, Kомисија је сматрала да вреди и потписан је Уговор, потом се суочио са (лажним) оптужбама да је антисрпски, па је онда мењан под притиском људи чији идентитет тек треба да откријемо, па је онда Филмски центар Србије задовољан том новом верзијом насталом под притиском, одлучио да испуни свој део Уговора о подршци да би га онда ипак – забранио! Сложићете се, заплет је бестселерски а црпи се из живота, и то баш из оног његовог дела за који сте ви одговорни!

О самом чину забране, имам делимичну документацију, рецимо имам Записник са 4. седнице Управног одбора у 2018. години одржане 20. августа где пише, “Ј. Триван питала је које су правне могућности да се заустави пројекат “Мезимица””.

Оно што ми недостаје јесте сам пут како је дошла до одговора на то питање, додуше добијеног 20. септембра када је Светозар Цветкович, продуцент филма Мезимица споразумно раскинуо уговор са Филмским центром Србије. Свакако да бих волео да сазнам како је текао разговор између Председнице Управног одбора Јелене Триван и Светозара Цветковића који је на крају довео до те његове одлуке пошто о томе знам врло мало а слутим да би та драматична размена била јако занимљива читаоцима овог поглавља. Директор Филмског центра Србије, Бобан Јевтиц је мој колега, такође сценариста и верујем да је помало љубоморан што он неће моћи да драмски обради овако узбудљиву сцену, али ето, ја сам се први сетио!

Сигуран сам да ће госпођа Јелена Триван, и сама љубитељ књижевности и уосталом челник једне велике издавачке куће Службени гласник, наћи времена за интервју са мном у улози истраживача.

Подсетићу вас да је само један филм у историји СФРЈ званично забрањен – био је то Град Живојина Павловића, Kокана Ракоњца и Марка Бапца. Остали су били опструирани или маргинализовани на разне начине. У том погледу, формално гледано чињеницом да сте натерали продуцента филма Мезимица да недељу дана пред снимање сам одустане од филма, избегли сте непријатну дужност исписивања неке властите одлуке. Но, јасно је да књига Црни талас коју је издао Филмски центар Србије у вашим просторијама данас не служи само као подсетник на нека прошла времена већ и као уџбеник како се данас обрачунавати са ауторима. Нисам сигуран колико би Богдан Тирнанић био радостан да зна како је његова књига добила једну димензију коју он сигурно није желео да има али свако значајно дело се некада одметне од аутора.

Чињеница да је Филмски центар Србије у 2018. години прво администрирао промене на сценарију против воље једног од аутора а потом претњама натерао продуцента да одустане од реализације филма који је био исклесан баш према жељама неких структура које су у позицији да одређују како треба да изгледа филм, биће интиргантна не само нашим чиаоцима већ и публици изван граница наше земље, нарочито истраживачима механизама репресије на простору бивше Југославије као и активистима за људска права.

Отуд сматрам да Филмски центар Србије који је познат по својој јакој издавачкој делатности не би смео да пропусти овакву прилику.

Ово поглавље књиге Црни талас спреман сам да напишем без надокнаде.

Срдачно,

Dimitrije Vojnov

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here