Дојче веле: O Лидлу “насушном” и првосрбијанско златно доба

Поделите:

Туча девастираних државица око тога ко ће понудити подмуклији дампинг неће решити проблем сиромаштва. Постјугославију је окупирао лик из стрипа Алан Форд звани Суперхик – он узима од сиромашних и даје богатима.

Баш се враћам из Немачке. У бољој келнској четврти, Зилцу, која би се у слободном преводу могла назвати „Пихтија“, пред Лидлом нема редова. Само бескућник који проси, замашћен и неокупан, махне плавокосој девојчици која, обешена о мајчину руку, одмахује. Њена мајка се осмехује. На бескласну идилу као рефлектор падају сунчеви зраци. Сиромаштво је мање страшно у милости михољског лета. Негде би рекли и бабљег лета, што је од значаја за даљу пређу текста.

Добростојећа сиротиња

Иначе, у Лидловој постојбини Немачкој сиромашан је свако ко месечно има на располагању мање од 781 еврића. Пада ми на памет да би по немачким мерилима скоро цело подручје јужно од Саве и Дунава било у љутом сиромаштву. Не треба поредити јабуке и крушке, рекли би Немци. Ми кажемо – бабе и жабе.

Немачка јабука и српска крушка су заиста неупоредиве јер човек који балансира на немачкој граници сиромаштва зарађује скоро две српске професорске плате.

Формула за израчунавање сиромаштва у Европској унији јесте поприлично логична: ко нема 60 одсто од просечне суме која је на располагању грађанину те земље – сиромашан је. Релативно. Јер је сиромашан у релацији са једном договореном величином.

Само треба имати на уму да је 60 одсто од позамашне своте више него 60 одсто од мизерно мале суме. Тако немачке бабе (клошар пред Лидлом усред келнског бабљег лета) из српске жабље перспективе морају да изгледају као добростојећа европска сиротиња.

Производња пене

То, наравно, не би требало да послужи немачким неолибералима као аргумент да немачкој сиротињи додатно скрешу помоћ, јер, ето, и у Србији се живи. Пре би било нужно да се ‘првосрбијанци’, овако европски уподобљени, а пуни исте мржње према другосрбијанцима, овај пут са европејско-националних позиција, запитају откуд полумилионска љута сиротиња у Србији? Све их створио Ђилас? Откуд толико деце међу њима? Зашто две трећине људи у Србији мисли да су сиромашни? Откуд то да је сваки четврти заиста на прагу сиромаштва, дакле по европским мерилима изложен тешком ризику исклизнућа у беду?

Они који не могу да зараде ни стотињак еврића месечно само су врх леденог брега. Остатак се у Србији лоше види од хипервентилације владајуће елите која крстари ружичастим медијским морем. У Немачкој имају згодну реч за тај тип медијске стратегије владања – шаумшлегер. Човек који непрестаним бућкањем ствара пену. А кроз пену се не види дно. И они на дну.

А те на дну су углавном успели да убеде да су сами криви за своју несрећу. Сиромаштво је, као и болест, нешто што се крије, мада се ни од кога не може стварно сакрити.

Свето тројство – рат, транзиција, глобализација

Понекад добијамо крупну слику беде када телевизијски ријалитији уђу камерама у девастиране домове самохраних мајки и очајне деце, када фокусирају сузе очева који услед болести виде како им најближи тону у беду. Те рушевне куће бивају волшебно оправљене, та напаћена лица сину надом и ганућем. Али то је телевизија. Оних пола милиона изван домета камере, она анонимна четвртина становништва изложена ризику сиромаштва, оне две трећине људи што мимо улепшаних статистика осећају неимаштину као своју тегобу – нико од њих није вест. Они су масовна, банална свакодневница коју је произвело свето тројство рата, транзиције и глобализације.

Kакав је социјални рефлекс такозваних левих партија? Може ли се са те стране очекивати емпатијска политика? Узмемо ли за пример српске социјалисте, онда морамо с жаљењем констатовати да су они нека врста лажно левих националдемагога. Демократска странка би у сваком уређеном друштву била партија десног центра. Само у Србији она може изгледати као либерална левица, пошто су десно од ње скоро сви – од споменутих националних социјалиста преко напредњака, радикала, разих неочетничких групација до љутих љотићеваца, бивших и садашњих. Сви ти ликови се служе паролама социјалног популизма, оптужујући за социјално разграђивање Србије политичке противнике и светску заверу.

Али нико осим можда понека групица ентузијаста да постави једначину социјалне правде као своју фундаменталну програмску формулу. Необразовани су и даље заглибљени у сиромаштво, образовани беже у иностранство. А они између животаре.

Дедиње и Раковица

Нико од политичких лидера суштину своје политике не мери сузбијањем сиромаштва. Осећај социјалне неправде је одавно преусмерен у осећај националног понижења. Отимају нам Kосово. И то ‘ми’, та наводно бескласна заједница теоретски обухвата и оне на Дедињу и оне у Раковици. Вештина владања и медијског спиновања јесте у успешном наговарању оних из Раковице да мрзе далеке ‘Шиптаре’ мислећи да су на неки начин макар у тој мржњи једнаки с ратно-транзиционим профитерима.

У балканском неолибералном социјалном концепту са дугогодишњим закашњењем допустиш да Лидл уђе у Србију. Закашњење је било смишљено да прво монополисти облаче и хране Србију по већим ценама. Онда дође немачки концерн. Људи се покошкају око кокошака, код других самопослуга падају цене и – ето ти социјалног програма. Сиротиња може да купи коју килу пилетине више за оних ни сто еврића. Мало ли је?

Мало је.

Суперхик – српски јунак

Сиромаштво се неће сузбити само инвестицијама, без обзира да ли иза њих стоје ‘браћа Немци’ како је то у заносу отварања још једног производног погона нехотично сатирично рекао председник државе, или “браћа Kинези” који облаче сиротињу, граде мостове, купују расходоване руднике и не постављају незгодна питања. Још уз ‘браћу Русе’ не дају изгубљено Kосово.

Управо Немачка је пример како сјајна привредна ситуација уз запостављање друштвених губитника доводи до веће запослености и – повећања социјалних разлика. А потом и до повећаног национализма.

Неолиберални концепт је одавно описан у стрипу Алан Форд. Тамо је Суперхик – врста первертираног Робин Худа – узима од сиромашних да би давао богатима. Та игра се још увек игра и у Србији и у околини. Суперхик је друго име за ‘добру инвестициону климу’.

Туча малих девастираних постјугословенских држава око тога ко ће понудити подмуклији дампинг – од цене рада до плаћања харача инвеститорима у виду субвенције на плату или поклањања земљишта и инфраструктуре неће решити проблем сиромаштва.

Улагање у образовну инфраструктуру, у здравље становништва, еколошку модернизацију земље – ако треба и масовно описмењавање, класично и рачунарско, могу после деценије или две почети да доносе општу корист.

А до тада?

Макар не препустити само Лидлу да притиском на цене учини до сада највише за сиротињу у Србији. Јер би то – да није трагично – било веома бизарно.

Дојче веле

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here