Rade Janković: Pravoslavni jezuit kao ikona zveri

Podelite:

 „I vidjeh drugu zvjer gdje izlazi iz zemlje,

i imaše dva roga kao u jagnjeta; i govoraše

kao aždaha.“

Sv.Jovan Bogoslov   

1.

Sada već sasvim izvesno možemo da govorimo o pravoslavnoj dekadenciji, što je više od krize, budući da kriza po definiciji vodi ka razrešenju, a put kojim se sada krećemo vodi nas u entropiju – u tiho raspadanje, truljenje i nestajanje u neredu i postupnom hlađenju. S tim u vezi vidimo i kako jedan, istorijski sasvim novi lik, koji pospešuje ovu dekadenciju, čvrsto stupa na scenu – pravoslavni jezuit.

Vidimo ga kao izraslinu, kao bubuljicu na obrazu, recimo, oko koje se širi mali cerveni krug, što ukazuje da se ispod smežurane kože naše duhovne tradicije odigrava neki gadan proces, upala koja može biti samo mali benigni mitiser ali i zloćudni tumor. Neki bi lekar ipak morao da se ozbiljno pozabavi ovom izraslinom ali ja nisam taj, od Boga nemam takvo poslanje. Ali Bog mi ipak dade, hvala Gospodu, bistro oko i gipku ruku da uočim detalj i naslikam, što se upravo spremam da uradim.

Namera mi je, dakle, da sa par oštrih poteza izobrazim lik pravoslavanog jezuite u onih nekoliko, naročito izraženih poza koje nam se trenutno ukazuju. Time se nikako ne iscrpljuju svi pojavni oblici ovog lika nego se samo crte uočene na njegovoj fizionomiji naglašavaju, kako bi čitalac i u njegovim budućim metamorfozama bio kadar da prepozna onu crtu koja je nepromenljiva. No, kao što je red, treba najpre da načinimo ram na koji ćemo potom da namaknemo platno.

2.

Godine 1946. na Istraživačkom institutu Stanford (SRI) započeo je tajni projekat pod nazivom Promenljive slike čoveka. Izradom ovog projekta bavilo se veće od 23 ‘kontrolora’, uključujući Margaret Mid, B.F.Skinera i člana Britanske obaveštajne službe, ser Džefrija Vajkersa.[1] Ideja je bila da se istraži kako na savremenog čoveka utiču novostvoreni društveni fenomeni, između ostalih: misticizam, hedonizam i nova duhovnost Novog doba (New age). Cilj projekta, kaže Danijel Estulin, bio je „promjena stremljenja čovječanstva: od onoga za industrijskim napretkom do onoga koji će prigrliti ‘duhovnost’…“[2]  Ali kakva je ta duhovnost koju treba da prigli čovek Novog doba?

U Hakslijevom Vrlom novom svetu vidimo ostatke drevnih religija, nakon što je iščezlo „nešto što se zvalo hrišćanstvo“[3]: ritual koji se održava svake druge nedelje – „Misa solidarnosti“; iščekivanje „Najvišeg Bića“ i padanje u trans kad se na stepenicama začuju „Koraci Najvišeg Bića“. Sve je posvećeno čulima u toj „Misi solidarnosti“, ali tako da se više oseća pleksusom nego što se čuje ušima. Vrhunac zadovoljstva predstavljaju „posvećene tablete some“ kojima se pričešćuju vernici „Najvišeg Bića“. Sam čin pričešća Haksli opisuje ovako: „Putir prijateljstva sa somom u sladoledu od maline, pođe od ruke do ruke, i, uz obredne reči „pijem za svoje uništenje“, svih dvanaest vernika otpi po gutljaj.“ [4]

Ali šta ako ovo nije samo puka slika, utopistička maštarija profetski nadarenog pisca; ako je iščezavanje hrišćanstva i njegova zamena ritualom „koji se održava svake druge nedelje“ deo jednog široko zamišljenog plana koji se već ostvaruje? Evo kako izgleda jedna ekumenistička „Misa solidarnosti“. Prostrana sala hrama Sv.Hristifora u Kamberi je u polutami; drvene skamije postavljene u dve paralelne kolone ispunjene su do poslednjeg mesta; na prostranom podijumu postavljeno je nešto što liči na žrtvenik, ali bez ikakvih oznaka i relikvija; ispod njega tri devojke, domorotkinje, zelenim grančicama metu po podu – vrše „obred očišćenja“; devojke su oskudno odevene u svojoj tradicionalnoj domorodačkoj nošnji, lica su im namazana i išarana u živim bojama.

Kroz široki prolaz između skamija ulaze dva mladića, domorodci, gotovo nagi, samo sa pregačom preko bedara; hodaju polako, korakom oponašaju kretanje divlje zveri; iz pozadine dopire jeziva psihodelična muzika koja imitira zvuke džungle, čuju se krici ptica. Mladići su namazani i išarani u živim bojama po licu i čitavom telu; unose veliku metalnu posudu iz koje se vije oblak dima – to je „obred kađenja“. Kad oni završe sa „kađenjem“ ulazi procesija sastavljena od predstavnika trinaest konfesija koju predvodi papski arhibiskup Kambere, gospodin Frensis Kerol. Među njima su i predstavnici Rumunske, Antiohijske i Vaseljenske patrijaršije – oni predstavljaju pravoslavne. Reč uzima papski arhibiskup, sve prisutne pozdravlja rečima: „Draga braćo i sestre u Hristu!“…[5]        Bio je to ritual koji je obavljen 03. jula 1994.god. prilikom osnivanja Nacionalnog saveta crkava u Australiji. Nedostajao je samo „putir prijateljstva sa somom u sladoledu od maline“.

3.

Dugo se trčalo da bi se doskočilo do ovde, do ove crte iza koje sledi samo„putir prijateljstva sa somom u sladoledu od maline“. Snažan zamah tom zaletu dao je bihejviorizam – nauka ili njena zloupotreba? Bihejviorizam pretpostavlja da se čovekov mentalni i duhovni sklop može izmeniti jednostavnom manipulacijom podsticajima. Radikalna implikacija ove pretpostavke jeste ideja da se pažljivo izabranim podsticajima čovek može mentalno i duhovno rasklopiti i ponovo sastaviti – da nasleđeni mentalni i duhovni sadtržaji mogu da se izbrišu do nivoa tabula rasa, nakon čega se na tako izbeljenoj površini svesti mogu nanovo ispisati sasvim drugačiji duhovni sdaržaji.

Na podlozi takvog shavatnja čoveka nastala je teorija propagande Edvarda Bernajsa i tehnologija udarnih jedinica Džona Risa. On je u govoru američkim vojnim psihijatrima koji je održao 1945. god. rekao sledeće: „Ratovi se ne dobivaju ubijanjem naših neprijatelja već podrivanjem ili uništavanjem njegovog morala te istodobnog očuvanja našeg vlastitog. /…/ Ako već nudimo da izađemo na vjetrometinu i uhvatimo se ukoštac s društvenim i nacionalnim problemima našeg vremena tada moramo imati udarne jedinice, a njih ne može osigurati psihijatrija temeljena isključivo na psihijatrijskim ustanovama. Moramo imati pokretne timove psihijatara s mogućnošću da slobodno izlaze na teren i upoznaju se s lokalnom situacijom u njihovom konkretnom području.“[6]  U sličnom tonu, sa više akademske učtivosti doduše, govorio je i B. F. Skiner: „Etička kontrola može da preživi u manjim grupama, ali kontrola stanovništva u njegovoj kompleksnosti mora biti predata specijalistima: policiji, popovima, vlasnicima, učiteljima, terapeutima i tako dalje.“[7] Popovima!?

Tako je religija je postala bojno polje Novog svetskog poretka. Donošenjem Strategije nacionalne bezbednosti – 2015, Sjedinjene Američke Države su to i otvoreno priznale: bihejvioralne manipulacije sa verskim uverenjima ljudi postele su jedna od sedam prioritetnih oblasti konfrontacije.[1] „Od prošle godine – kaže se u jednoj sažetoj ali brižljivo sačinjenoj analizi – u SAD je organizovan niz subjekata kojima je poverena analiza, koordinacija i praktične smernice oko razvoja inovativno-kognitivnih, bihejvioralnih, edukativnih i drugih humanitarnih tehnologija, nazvane high hum – hajhjum (humanitarne tehnologije). Za razliku od visoke tehnologije, kojom se otvoreno bavi DARPA, hajhjum programi se finansiraju kroz zatvorenu strukturu IARPA, potčinjenu direktoru Nacionalne obaveštajne službe.“[8]

Tako je težište savremenog rata izmešteno iz materijalne u duhovnu sferu, u podnebesje – među duhovima zlobe. „Centrom za razvoj humanitarno-kognitivno-bihejvioralnih tehnika – navodi se dalje u ovoj analizi – upravlja jezuitski red, delujući sinhrono sa relevantnim američkim obaveštajnim agencijama ./…/ Sa dolaskom jezuite Bergolja na vlast (mart 2013.god.) – zaključuje autor – označen je prelazak Vatikana na sofisticiranije metode upravljanja kroz programiranje svesti za postepenu koncentraciju moći, čiji je glavni cilj – Ruska Pravoslavna Crkva.“[9] Da li samo ruska? Izmešetenotežište rata menja i objekat napada. Sada je napadnuto Čoveštvo, duhovni identitet, živa duhovna tradicija – pravoslavno predanje u celini, a ne ova ili ona pomesna crkva. To je podloga ove slike.

4.

Na ovu podlogu nanosimo pozadinu. Po definiciji, jezuit je pripadnik katoličkog reda Družba Isusova koju je osnovao Ignacio Lojola za borbu protiv šizmatika, pre svega protestanata i pravoslavnih hrišćana, koga osim fanatizma odlikuju: dvoličnost, licemerije, pritvornost. Po toj definiciji, pravoslavni jezuit bi bio neko ko javno ispoveda pravoslavlje, a istovremeno prihvata i širi doktrine koje su suprotne pravoslavnom predanju.

On se, dakle, ponaša upravo onako kako propisuje jezuitski katihizis: „među reformatorima da budeš reformator, među hugenotima hugenot, među kalvinistima kalvinist, među protestantima da budeš protestant i stekneš njihovo poverenje. – …siđi čak toliko nisko da postaneš Jevrejin među Jevrejima; …da se pretvaraš kako si tobože na njihovoj strani, a zapravo nisi.“[10]

Pravoslavni jezuit se ponaša kao da nije svestan da protvreči pravoslavnom identitetu, time umiruje svoju savest; ali istovremeno ne krije da je potpuno svestan uloge koju igra, time pokazuje da je ovladao veštinom pretvaranja. Finesa je u tome što će već u sledećem koraku ponovo dovesti sebe u nesvesno stanje, time briše sećanje na svoju „malu podvalu“.

Ali manimo se definicija i njihovih finesa, pogledajmo kako pravoslavni jezuit izgleda izbliza. Među Srbima, on je „najveći Srbin“; među papistima, on je samo „smerni sluga Božji“. U Jasenovcu drži pomen žrtvama ustaškog terora; u Zagrebu ćaska sa biskupima o „unapređenju međukonfesionalnog dijaloga“; u Dubrovniku se moli zajedno sa njima, izgovara Simvol vere sa dodatkom filioque i javno, pred kamerama izjavljuje: „Ja sam pravoslavni biskup!“ To je, da tako kažemo, standardni model pravoslavnog jezute. Postoje i drugi modeli, to ćemo videti, ali svima je zajedničko ono što Orvel naziva dvomisao. „Dvomisao – kaže Orvel – znači umeće da se u svesti istovremeno drže dva protivurečna verovanja i da se prihvate oba.“[11] Pravoslavni jezuit, recimo, načelno veruje „u jednu svetu, sabornu i apostolsku Crkvu“ ali, istovremeno, zvanično ispoveda da postoje „dve hrišćanske Crkve“ koje su ravnopravne; on nikada javno ne pobija 45. i 65. pravilo Svetih apostola ali, istovremeno, javno se moli sa papistima na njihovim misama i u sinagogi, na menori, pali sveće zajedno sa Jevrejima.[12]

Ali kako uspeva da nokautira sebe i održi se na nogama, istovremeno?

Orvel nam daje naznake mogućeg odgovora: „Ovaj proces mora biti svestan, inače se ne može izvesti s dovoljnom preciznošću, ali isto tako mora biti i nesvestan, inače bi sa sobom nosio osećaj lažljivosti, dakle i krivice.“[13] Biti svestan i nesvestan, istovremeno „znati i ne znati“, to je „vrhunska finesa“ dvomišljenja po Orvelu: „svesno se dovesti u stanje nesvesnosti, a onda postati nesvestan upravo izvršenog čina samohipnoze“ – „istom postupku podvrgnuti i sam taj postupak“ svesnog dovođenja sebe u nesvesno stanje.[14] Čitavi timovi stručnjaka, danas, danonoćno rade na održavanju mehanizma koji proizvodi dvomišljenje. Hiljade ruku pakuje i šalje simbolične predstave, poruke i senzacije preko kojih se ostvaruje ova masovna samohipnoza savremenog čovečanstva.

 

5.

Neobično je, problematično ali i izazovno: široko rasprostranjena dvomisao danas, obrnuto je srazmerna stepenu pažnje koji joj se posvećuje u našem javnom diskursu. Da li je to posledica veštog prikrivanja ili intelektualne otupelosti? Olako se prelazi preko toga. Sama pojava se potiskuje, sa njenim iščezavanjem gubi se i potreba za objašnjenjem. Niko ne govori o tome, kao da ne postiji dvomišljenje i lik koji ga upražnjava. Ovde ga prepoznajemo kao prenosioca virusa koji izaziva onu, na početku pomenutu, zlokobno sumnjivu izraslinu na telu pravoslavne duhovne tradicije.

To je čovek spretan, lukav, sofisticiran; sposoban da se služi „logikom protiv logike“, da istovremeno ima dva mišljenja koja se međusobno isključuju „a ipak verujući u oba“, da zaboravi „sve što je trebalo zaboraviti, a onda to ponovo vratiti u pamćenje u potrebnom trenutku, pa ga zatim smesta ponovo zaboraviti“.[15] On je već osvojio periferiju društvenog života: z(a)gadio politiku, mutantom zvanim multikultura, od kulture napravio sprdnju, razorio istinsku nauku protivrečnim teorijama i objašnjenjima a sada se upravo sprema da uđe i u Središte, u prostor Svetog, tajanstvenog i nedokučivog – da i duhovni život savremenog čoveka okadi tom čudovišnom tehnikom „dijalektičkog jedinstva protivrečnosti“.

Kanimo, dakle, da se suočimo sa tim likom ali tako da njegove crte i obrise izvučemo iz tamne pozadine koju smo oslikali, kao Rembrant koji iz mrke pozadine izvlači isturene površine lica ozračene prigušenim svetlom fenjera, nijansiranjem od zagasitog do zlatnožutog okera. Pri tom držimo stalno u glavi i onaj širi prostor, okruženje, u kojem će ova slika, kad jednom bude dovršena, da bude smeštena, da obitava u njemu i razmenjuje poruke sa tim širim okruženjem. Povremeno se udaljujemo od slike, začkiljimo očima da odbacimo detalje i bolje uočimo celinu. Tada nam se učini od nekud poznat ovaj lik. Nije li nam već ukazano na njega u viziji tajnovica sa Patmosa? Nije li nam već projavljeno to biće, prefrigano i izveštačeno?

Zagonetna „zvijer iz zemlje“ shvatljiva je ako se zna da je „zemlja“ temelj Neba, neba kao večne kuće Spasenja. Ta kuća stoji na ispravnom predanju – to je „sô zemlje“. Ali šta kad „sô obljutavi“? Kad nastane smutnja u predanju? Tada izlazi Kvaritelj koji će raskopati temelje Neba – „zvijer iz zemlje“ – duhovno čudovište koje ima izgled jagnjeta ali „govoraše kao aždaha“.[16] Čak i kao telesno biće aždaja je oblikovana kao dvomisao. Ona je biće dualne forme: i leti i puzi; zmija i ptica istovremeno – čudovišni spoj protivrečnosti. Cvrkuće kao ptica a ima račvast jezik kao zmija – zato i jste trovač ljudskog roda. Kvaritelj! To još nije Antihrist. Ali priprema put Antihristu.               

Kvaritelj, to je duh obmane i samoobmane – samohipnoze; onaj koji varajući, vara isebe.[17] „Njemu je data vlast da čini znamenja i čuda kako bi, idući ispred antihrista, pripremio njegov put propasti.“[18] Njemu je dopušteno da nas iskušava kvareći predanje; njemu će biti dato da u poslednjem vremenu iskvari i silazak Blagodatnog Ognja sa neba – „i učini da i oganj silazi s neba na zemlju pred ljudima.“[19] I upravo to „silaženje ognja s neba“, taj vidljivi znak Božje naklonosti, navodi nas na pomisao: Kvaritelj i može da se pojavi jedino u okrilju pravoslavlja, tamo gde još ima šta da iskvari. Tamo gde je sve već iskvareno, on nema šta da traži.

6.

Budući najavljen kao sasvim nova istorijska pojava, u sklopu naznake o „nekoliko oštrih poteza“, postavlja se pitanje: kako, na koji način osenčiti ovaj lik a da izbegnemo cenzorski ton, ne upadnemo u ulogu strogog inkvizitora? A opet, s druge strane, u bljutavost malke kritike koja više zabašuruje nego što razotkriva. I što se više trudimo da se provučemo između ove Scile i Haribde, slika sve više ličila na karikaturu, ali ne običnu, laku, vodviljsku, nego jednu od onih gorkih karikatura Milanka Kaličanina, meni tako bliskih i dragih kao i njihov autor uostalom. To su prizori koji vam zagolicaju razum u trenutku kad se spremate da prsnete od smeha, pa umesto toga samo se kiselo nasmešite, zbunjeni i postiđeni svojom nepromišljenom reakcijom.

To je ono što bih, ako je dopušteno, nazvao Servantesov paradoks, a što su bolji i umniji od mene, kao Unamuno i naš besmrtni Vladimir Vujić, nazvali kihotizam.[20] Paradoks je u tome što kihotizam sada živi u piscu, čitalac se više ne podsmeva glavnom junaku, pravoslavnom jezuiti, nego se glavni junak podsmeva čitaocu nudeći mu pervrziju umesto svarnosti. To je naša realnost.

On bi hteo sve da promeni, zato je sve ispreturao. Promenio je kroj i boju mantije. Pa šta, kaže, zar boja određuje suštinu? Ne, naravno, ali ostavlja prostor za pitanje: zašto? Zašto to radite? Sve češće ga susrećemo u mantiji golubije boje, ispod koje diskretno viri beli okovratnik. Ne, nije protestantski pastor! Samo liči. Mnogo liči! Uostalom zašto da ne, on je svetski čovek – prati svetske trendove. Evo skratio je bradu, i kosu – skratiće i post, i liturgiju, i mantiju ako treba. Skratiće i Bog vreme, zna li on to? Naravno da zna! Ali se pravi da ne zna. Jer tada bi morao da se zapita: koliko sam svojim odstupništvom doprineo ubrzanju poslednjih vremena?

On je vešt, obrazovan, gibak u ophođenju. Njegove reči su umiljate, njegovo držanje uprepodobljeno. Sve je na njemu fino, ispeglano, pedantno. Takve su mu i misli – sterilne. Govori o ljubavi a skriva svoja osećanja da ne bi razotkrio svoju nečistu savest. Ne! – kaže – ne izdaje on predanje, on Istinu samo prilagođava trenutku – duhu vremena. Kad ga uhvate sa prstima u pekmezu, on isturi kakav zgodan sofizam: ne, nije to bila audijencija kod Pape, bila je to privatna poseta; kad ga pritisnu, on odskoči u stranu: ne, nije bila tajna poseta, samo je saopštenje malo zakasnilo.

Zato zaboravlja sve što treba zaboraviti. Pre svega, da postoji nešto takvo kao što je odstupništvo. Kakvo odstupništvo! – odmahuje rukom – stvarnost je dinamična, u neprekidnom kretanju – „sve teče, sve se menja“; slika čoveka nije konačna, nije dovršena – Bog stalno nešto dodaje, poneki detalj, neku nijansu, crticu. Ono što smo bili juče više nismo danas, ono što smo danas nećemo biti sutra – slika čoveka, dakle, promenljiva je. Zna li on da je to ideja Instituta Tavistok? Naravno da ne zna! Jer ne veruje u teorije zavere. Jer je odlučio da ne veruje u teorije zavere. Samohipnozom dovodi sebe u nesvesno stanje, taj vrli đak Vrlog novog sveta.

7.

Jednoga dana on više neće biti đak. Završiće visoke škole, doktoriraće, postaće profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Sada je učen čovek koji poučava druge. Čemu ih uči? Da je Bog stvorio nebo i zemlju i sve vidljivo i nevidljivo za šest dana; da je šestog dana stvorio i čoveka od praha zemaljskoga i ženu od rebra čovečijeg…

I sve bi bilo kako treba da se jednoga dana nisu pojavili nakakvi nadobudni drznici, sa zahtevom da se preispita evolucionistička teorija i darvinistički pogled na nastanak ljudske vrste. I pravoslavni jezuit se smatra pozvanim da reaguje. Mislite na strani onih drznika? Ne! On brani evolucionističku teoriju i darvinizam: „konstatujemo – kaže – da je teorija evolucije jedina trenutno naučno prihvaćena teorija koja objašnjava razvoj života na zemlji.“[21] A šta je ono što predaje studentima? E, to je samo „biblijska naracija o stvaranju“.[22]

Bog ga je konačno izveo na čistinu. On više ne može da manevriše u mišijoj rupi svoje katedre i da skriva svoju dvomisao. Prinuđen je da pokaže svoj jezuitski trag: on bi da bude i religiozni i sekularni mislilac istoveremeno, ako može – a ne može! On svesno laže da iskreno veruje u Boga, kad studentima predaje „biblijsku naraciju o stvaranju“; istovremeno, on svesno iznosi laž o naučno dokazanoj teoriji evolucije, pri čemu iskreno veruje u njenu istinitost.

Zbrka koju proizvodi nije slučajna, ona je delić jednog šireg plana koji se provlači kroz ovaj diskurs.

U osnovi tog plana je masonska ideja koju su prihvatili teozofi Helene Blavacki i okultna društva proistekla iz njene doktrine. Ako postoji evolucija u fizičkom svetu, onda ona nužno postoji i u duhovnom svetu kao „evolucija svesti“.[23] Pravoslavlje je tada samo jedna etapa u duhovnoj evoluciji čovečanstva, jedna „forma svesti“ koja nužno, po definiciji, mora da bude prevaziđena. I ekumenizam tada nije eksces nego viša forma „evolucije svesti“, koja, budući da je dijalektički nužna, mora da bude i prihvaćena.

Tako pravoslavni jezuit ponovo uspostavlja ravnotežu sa stvarnošću: on zna da prihvatanjem evolucionizma izneverava pravoslavlje, ali uz pomoć dvomisli on se uverava da prihvatanjem ekumenizma stvarnost nije povređena.

8.

Virus dvomišljenja stvoren je veštački, u laboratorijama instituta koji se bave promenom ljudske sveti. Prenosilac može to i da ne zna, ali je bitno da iskreno veruje da je zdrav. Na primer: da bude neostaljinist i istovremeno iskreno veruje da time širi „zdravu nauku“. On naravno zna da to nije moguće, u tome i jeste finesa: što iskreno veruje da ovo „čudovišno povezivanje protivrečnosti“ nije posledica magije izazvane samopsihozom nego rezultat njegovog dubokoumnog pronicanja u „ulogu Promisli u istorijskim procesima.“[24]

O Staljinu se do sada među pravoslavnim narodima govorilo rečima koje su bile rezervisane za satanizam i Antihrista. Posle Solženjicina (Arhipelag GULAG), Karla Štajenera (7000 dana u Sibiru), Varlama Šalamova (Priče sa Kolime); posle Nadežde Mandeljštam, Kravčenka, Crne knjige komunizma činilo se da je jednačina zauvek rešena: dva i dva su četiri. Ali desio se obrt u glavi „pravoslavnog publiciste“, kakav se dogodio i već pominjanom Vinstonu Smitu iz Orvelove 1984. On je posle mnogo muka – istinskih muka! – konačno shvatio: dva i dva ne moraju uvek da budu četiri. „Partijski intelektualac – kaže Orvel – zna u kom pravcu treba da menja svoje pamćenje“.[25]

Preko 20.000.000 umoreneh za vreme Staljinove vladavine, od toga: 681.692 streljanih samo u periodu 1937.-38, blizu 150.000 ubijenih sveštenika, monaha i monahinja, miniranje hrama Hrista Spasitelja u Moskvi 1931. – sve to ne mora da bude dokaz Staljinovog bogoodpadništva, za onoga koji je ovlado tehnikom dvomisli. A „pravoslavni publicist“ jeste! Primenom dvomisli ispod njegovog pera izranja novi, retuširani Staljin – „najoklevetaniji čovek XX veka, Promišlju Gospodnjom zalutao u komunizam da bi spasao Rusiju od propasti.“[26]

Ali, kako je moguće da čovek „zaluta“ uz pomoć Božje Promisli? Može, ako Boga zamislite kao nekoga koji pušta čoveka da „zaluta u komunizam“, samo da bi On, Bog, ostvario svoje Veliko delo, spasenje Rusije od propasti, posredsvom onoga koji je „zalutao u komunizam“. Ali kako je onda moguće da i dalje ostanete pravoslavni revnitelj? Može, ako zaboravite da je to u osnovi masonska ideja, gnostička po svojem poreklu, o Bogu kao Velikom arhitekti svemira (Demijurg) koji oblikuje stvarnost preko svojih izabranika (masona) infiltriranih u istorijske tokove, te tako, pomoću njih, oblikuje istorijska događanja – usmerava kretanje istorijskih procesa. Mason, međutim, nikada ne bi rekao za brata masona da je „zalutao“ među Slobodne zidare kako bi doprineo promeni istorijskih tokova, nego će reći da je krenuo „ispravnim putem.“ Masoni su, ipak, intelektualno pošteniji i dosledniji.

 

9.

Sve su to, međutim, samo detalji jedne šire slike uokvirene projektom Promenljive slike čoveka. U početku, slika beše mutna i nerazgovetna. Ali sada je postala prozračna i, čini mi se, jasnija. Iz one pozadine koju smo na početku naneli na platno, malo-pomalo, počeše da se probijaju i da izlaze na površinu duboke skrivene senke – one senke koje izoštravaju detalje, kao što senke na kapcima i u korenu nosa naglašavaju oči i jagodice. Tako nastade ovaj ikonopis pravoslavnog jezuite na kojem ćemo upravo da nanesemo poslednji potez.

Iz prostranih ruskih stepa ponovo duvaju neki hladni vetrovi u raširena jedra Novog svetskog poretka. Ti vetrovi postaju sve snažniji. To potvrđuje i statistika: preko polovine Rusa i Grizijaca veruje da je Staljin bio pozitivna istorijska ličnost.[27] Ali javno mnenje nije biljka koja raste sama od sebe. Javno mnenje se stvara i neguje, a to rade posebno obučeni ljudi – propagandisti. „Glas naroda izražava svest naroda – kaže Edvard Bernajs – a tu svest načinili su grupni predvodnici kojima narod veruje i osobe koje se razumeju u manipulisanje javnim mnjenjem.“[28] Propagandisti vole da se predstavljauju kao „dobri ljudi iz naroda“ ali propagnda se – to treba znati! – nikada ne vodi u korist naroda nego u korist određene politike.

I tako, od pre izvesnog vremena u ruskim hramovima počele su da se pojavljuju „ikone“ sa likom Staljina. Nastojatelj hrama Svete knjeginje Olge u gradu Strelni, u Petrogradskoj oblasti, izvesni otac Jevstatije, izložio je „ikonu“ koja prikazuje u prirodnoj veličini Josifa Visarionoviča Staljina. Tim povodom, otac Jevstatije je izjavio: „Josifa Visarionoviča spominjem na skoro svim svojim službama, gde je to moguće, naročito spominjem i molim se na dan kada je umro, na dan njegovog rođenja i u danima kada je slavio sa nama, dok je bio u životu, sve pobede našeg naroda“.[29]

Preduzimljivost oca Jevstatija pohitali su da podrže i Komunisti Sankt Peterburga, zaničnim zahtevom patrijarhu Ruske pravoslavne crkve – da se Staljin kanonizuje za sveca! Njihov lider, Sergej Malinkovič, izjavljuje: „Neću skrivati činjenicu da su većina naših članova – ateisti, ali postoje i vernici, pravoslavci i mi se trudimo da imamo obzira i prema njihovom verskom raspoloženju. Svi sveštenici sa kojima smo razgovarali o ovoj temi, izrazili su visoko poštovanje prema liku Staljina. Zato sada mi i postajemo zagovornici o njegovoj kanonizaciji i oslikavanju ikona sa njegovim likom.“[30] Staljin svetac!? O sveta jednostavnosti! O tempora, o mores!

10.

Ali i to su detalji jedne još šire slike. Koliko je zapravo široka ta slika? Godine 1974. procurelo je istraživanje Istraživačkog instituta Stanford (SRI) pod kodnim nazivom Zavera Vodolije, iza kojeg se zapravo skrivao projekat Promenljive slike čoveka.[31] U zaključku ovog dokumenta u 14 tačaka sumirani su pravci u kojima će se u budućnosti oblikovati svest čovečanstva. Evo nekih od njih koji zapravo uokviruju našu temu: eksperimentisanje s novim porodičnim strukturama i međuljudskim odnosima, pojava komuna kao drugačijeg načina života, nagli porast zanimanja za istočnjačke religije i filozofske poglede, obnovljeno zanimanje za fundametalističko hrišćanstvo, povećano zanimanje za meditaciju i druge duhovne discipline.[32]

Budućnost će, dakle, biti neka vrsta „veselog GULAG-a“ – „GULAG sa maskom Diznilenda“, kako svojevremeno reče Vladimir Dimitrijević. Komune kao kolhozi u kojima će se upražnjavati istočnjački misticizam, joga i meditacija istovremeno sa fundamentalističkim hrišćanstvom i eksperimentisanjem sa poligamijom, promiskuitetom i jednopolnim brakovima. A umesto grube sile, koristiće se čipovi i soma. „Sedam i po sati lakog rada koji ne iscrpljuje, a posle toga sledovanje some, plus igre, plus neograničeno parenje, plus taktiloskop. /…/ Narod je srećan; imaju sve što žele, a što nemaju neće ni poželeti. Imućni su; bezbedni su; nikad ne boluju; ne boje se smrti; žive u blaženom neznanju o strasti i starosti; ne vise im o vratu ni majke ni očevi; nemaju ni žena, ni dece, ni ljubavnika, dakle nikog prema kome bi gajili jake emocije. /…/ Šta im više treba?“[33]

Kao što vidite, slika je dovoljno široka da obuhvati čitavu jednu epohu, nadolazeće Doba Vodilije. „To je epoha u kojoj se tepisti mešaju sa apostolima, varalice sa idealistima, kriminalci sa svecima. To je vreme haosa.“[34] I u tom haosu, naravno, naći će se mesto i za Josifa Visarionoviča – „Sveca“. Za tog „sveca“ već su napisani, i služba, i akatist, i tropar – „Tropar Josifu Velikom“. Staljin se naziva „Premudri Josif“, a u „kondaku“ se dodaje: „O Sveti Pravedni Veliki Josife, Bogomdani Vožde Bogoizabranoga naroda Ruskog.“[35]

11.

E, tu nastupa obrt – Servantesov paradoks. Ovo više nije smešno, nije šala. Jezuiti se nikada ne šale! A tada: vilice se koče, zubi se stiskaju, osmeh se skuplja u grimasu kao kad hoćete da pljunete – to se kihotizam budi u vama. Odjednom shvatate: katarza nije u karikaturalnom prikazu nego u duhu koji razume mogućnosti jednog takvog prikaza „kao uzvišeni pravac duha.“[36]

Kihotizam nije lek. To je borilačka veština, kao boks – samo se protivnici ne dodiruju. To je borba na daljinu sa nevidljivim neprijateljem – „sa duhovima zlobe u podnebesju“; borba Duha protiv Zloduha, protiv Kvaritelja koji proizvodi kvarenje, protiv svih racionalističkih, pa time i bihejvioralnih, manipulacija sa ljudskom svešću i dušom – protiv „poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta“.[37]

To je borba „protiv nepokretljivosti istorije“, borba „za nemoguć obrt istorijskog toka“, borba „protiv statičnosti, protiv mehaniziranja, protiv smrti, jednom rečju.“[38] U trenutku kad se čitavo brdo pokrenulo uz strašnu buku i tresak, kad opadanje, dekadencija zdravog duhovnog života klizi ka stanju entropije, potpunog raspadanja, tihoj toplotnoj smrti, kihotizam pokušava nemoguće, ludost „po mudrosti ovoga svijeta“ – da svojim plećima, odupirući se samo o tlo tradicije, zaustavi ili makar zadrži ovo golemo i strašno duhovno klizište. A kad kažemo da je vežba, to onda znači: kihotizam se uči, stiče se kroz vežbanje a vežbanje, to znači: zapt, napor, askeza – podvizavanje u telu i u duhu.

________________

[1] Danijel Estulin: Institut Tavistok – Zagreb, 2012, str.103

[2] Danijel Estulin: Institut Tavistok – Zagreb, 2012, str.102-103

[3] „Postojalo je nešto što se zvalo hrišćanstvo.“ – Oldos Haksli: Vrli novi svet – Beograd, 1967, str.37

[4] Isto, str.61-62

[5] Ovo je insert iz ruskog dokumentarnog filma koji može da se pogleda na www.youtube.com, pod naslovom: Ekumenizam – religija antihrista.

[6] Danijel Estulin: Institut Tavistok – Zagreb, 2012, str.2-3

[7] Dragoš Kalajić: Smak sveta – Zagreb, 1979, str.68

[8] www.vaseljenska.com: Sastanak u Havani patrijarha Kirila i Franciska – jezutska kontraobaveštajna operacija

[9] Isto

[10] Alberto Rivera: Vatikanske ubice – Beograd, 2009, str.48 (Deo iz Obreda uvođenja u dužnost i zakletvu jezuita koji izgovara superior budućem jezuiti pre zakletve.)

[11] Džordž Orvel: 1984. – Beograd, 2012, str. str.149

[12] 45. pravilo Svetih apostola glasi: „Ko se moli sa jereticima – da se odluči; a ako ih primi kao sveštenike – da se izvrgne.“ (Tumačenje koje je dato glasi: „Episkop, ili prezviter, ili đakon, ako se samo pomoli sa jereticima, bilo u kući ili u crkvi – da se odluči; a ako im deozvoli da služe u crkvi kao prezviteri ili da kao sveštena lica nešto drugo od sveštenih radnji čine – takav da se izvrgne.“); 65. pravilo Svetih apostola glasi: „Ko se moli sa Židovima, da se odluči.“ (Tumačenje glasi: „Ko ulazi u judejsko zborište, ili u jeretički ili poganski hram i pomoli se s njima, ako je mirjanin – da se odluči, a ako je svešteno lice da se izvrgne, jer razmišlja kao Judeji. A ako se u domu samo pomoli sa jereticima episkop, ili prezviter ili đakon – da se odluči, kako kaže 45. pravilo ovih Apostolskih zapovesti.“) –

[13] Džordž Orvel: 1984. – Beograd, 2012, str.149

[14] Isto, str.29

[15] Isto, str.29

[16] Otkrivenje: 13; 11

[17] Apostol Pavle: „A zli ljudi i opsjenari napredovaće od zla na gore, varajući i varajući se.“ (Timotiju II: 3; 13)… „I zato će im Bog poslati silu obmane, da vjeruju laži.“ (Solunjanima II: 2; 11)

[18] Ahriepiskop Averkije (Taušev): Egzegetička analiza Apokalipse u zborniku Apokalipsa, tumačenje Otkrivenja Jovanovog – Beograd, 2012, str.183

[19] Otkrivenje: 13; 13

[20] Migel de Unamuno: Don Kihot u savremenoj evropskoj tragikomediji (U tragičnom osećanju života – Beograd, 1991, str.261) i Vladimir Vujić: Značaj kihotizma (Sputana i oslobođena misao – Beograd, Beograd, 2006, str.145)

[21] Javni apel profesora Pravoslavnog Bogoslovskog fakulteta – www.borbazaveru.info: Povodom „Peticije za reviziju izučavanja teorije evolucije“ oglasio se i deo profesora Bogoslovskog fakulteta.

[22] Isto

[23] Danas se sav taj spiritualistički galimatijas podvodi pod skupni naziv Novaduhovnost Novog doba.

[24] Ranko Gojković: Velika pobeda je imala i Velikog Vođu – www.fsksrb.ru

[25] Džordž Orvel: 1984.- Beograd, 2012, str.149

[26] Ranko Gojković: Velika pobeda je imala i Velikog Vođu – www.fsksrb.ru

[27] www.facti.org: Više od polovine građana Rusije i Gruzije smatra da je Staljin odigrao pozitivnu ulogu u istoriji: „Itraživanje Pew Resersh na teritoriji Sovjetskog Saveza pokazalo je da se Staljinovo nasleđe danas doživljava kao nešto dobro… Istraživanje je pokazalo da 58% građana Rusije smatra da je Staljin u istoriji odigrao pozitvnu ulogu… Isto misli i 57% stanovnika Gruzije.“

[28] Edvard Bernajs: Propaganda – Beograd, 2014, str.83

[29] Slaviša Lekić: Da li je moguće da Ruska pravoslavna crkva pristupi kanonizaciji Staljina – www.vesti.rs

[30] Isto

[31] Danijel Estulin: Institut Tavistok – Zagreb, 2012, str.102

[32] Isto, str.104

[33] Oldos Haksli: Vrli novi svet – Beograd, 1967, str.169,172

[34] Dragoš Kalajić: Smak sveta – Zagreb, 1979, str.55 (Ovo su zapravo reče izvesnog Voldbena, propagatora Doba Vodolije, koga Dragoš Kalajić citira.)

[35] Slaviša Lekić: Da li je moguće da Ruska pravoslavna crkva pristupi kanonizaciji Staljina – www.vesti.rs

[36] Vladimir Vujić: Sputana i oslobođena misao – Beograd, 2006, str.145

[37] Apostol Pavle: Efescima: 6; 12

[38] Vladimir Vujić: Sputana i oslobođena misao – Beograd, 2006, str.152

Borba za veru

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here