Radoslav Dokmanović: Osvrt na zbunjujući intervju Vladike Maksima NIN-u

Podelite:

 

Prethodnih meseci u srpskoj javnosti primetna je medijska smutnja u vezi sa dešavanjima unutar Srpske Pravoslavne Crkve. Listovi Blic i Danas objavili su više tekstova koji se bave crkvenim pitanjima, a prošle sedmice imali smo intervju Vladike Maskima NIN-u i gostovanje Vladike Grigorija i o. Vukašina Milićevića na Novoj S (N1). Da se navedeni mediji u ovome ne odnose nepristrasno i etički, nego navijački i manipulativno, pokazuje tendenciozan izbor sagovornika, uvek ista meta napada, a kao plastičan dokaz treba navesti i slučaj odbijanja jednog polemičkog teksta od strane lista Danas (ovde), iako je prethodno u tom listu autor teksta direktno napadanut i omalovažavan. U ovom osvrtu na intervju Preosvećenog Vladike Maksima NIN-u cilj nam je da ukažemo na nekoliko mesta koja bi nedovoljno upućeni čitalac mogao shvatiti pogrešno: neke reči Vladike Maksima mogu istovremeno da predstavljaju i njegov čisto subjektivan osećaj i izraz objektivnog stanja stvari, a, uz to, postoji i niz neizrečenih podataka, što, sve zajedno, može da zbuni čitaoca i dovede do pogrešnih zaključaka.

1) Jesenji Sabor. Vladika Maksim kaže da je sa „mnogobrojnim“ drugim arhijerejima tražio jesenji Sabor. U pitanju je bilo njih 14 vladika od 42, što je jedna trećina. Tačno je da 14 nije malo i da se upotreba reči mnogobrojno time može opravdati kao lični utisak, ali to je u realnosti samo jedna trećina episkopa. Oni su svi bili tu i njih 28, dakle, taj zahtev nije htelo da potpiše, što je dvostruko više. Kako bismo izbegli svaku potencijalnu manipulaciju činjenicama, najbolje bi bilo da kažemo: Nas 14 je htelo, njih 28 nije htelo. Nedovoljno obavešteni čitalac ovako može da stekne utisak da neki (malobrojni) Sinod zloupotrebljava svoju poziciju i uzurpira izraz slobodnog glasa većine vladika.

2) Tekstovi Vladike Davida. Vladika Maksim kaže da oni koji ga smenjuju sa profesorske katedre treba da čuju i drugu stranu. Tako neupućeni čitalac može steći utisak da članovi Sinoda uopšte neće da čuju odbranu Vladike Maksima, a možda čak insinuira njihovu zlonamernost, autoritarnost, strah od kontraargumenata, nedostatak upravo onoga što Crkva svim svojim bićem treba da svedoči – a to je otvorenost za dijalog i slobodno mišljenje. Čitajući ovaj intervju čitalac uopšte i ne pomišlja da se u maju ove godine vodila ozbiljna i opširna rasprava upravo o problemima koje Vladika Maksim pominje i ne pominje. Kako bismo izbegli svaki potencijalni nesporazum sa čitaocem intervjua, najbolje bi bilo jasno reći: Na Saboru u maju dosta se razgovaralo o tome i zaključili smo da ja nisam u pravu, ali ja sada imam nešto novo da kažem, što tada nisam, a oni neće da me saslušaju. To novo je ono što bi, ako postoji, trebalo izneti i slobodno objasniti u intervjuu. Ovde, međutim, nije izostavljeno samo pominjanje saborske rasprave u maju, nego i pominjanje nekoliko opširnih i javnih tekstova jednog od članova Sinoda, Vladike Davida, koji se podrobno bave upravo ovom problematikom, što znači da predstavljaju i slušanje i ozbiljno razmatranje druge strane, odnosno stavova Vladike Maksima. Ti tekstovi su dostupni na sajtu Eparhije Kruševačke (ovde). Vladika Maksim nijednom ne pominje niti ime, niti stavove, nite relevantne tekstove Vladike Davida. To je pogrešno, jer tekstovi Vladike Davida su nedovoljno poznati javnosti kojoj se u intervjuu obraća Vladika Maksim i dolazak do njih bi samo bio od koristi za istinu.

3) Kritika i pokajanje na Saboru. Vladika Maksim u intervjuu ne pominje svoje pokajanje na Saboru u maju, a koje je vezano za odnos prema Svetom Savi i njegovom kanonskom, odnosno nekanonskom (što znači i prevarantskom) izdejstvovanju autokefalnosti. Kako bismo izbegli svaki potencijalni nesporazum sa čitaocem, najbolje bi bilo upravo ovako da kažemo: Pogrešno sam shvatio i doživeo Svetoga Savu, pokajao sam se pred Saborom i Sabor je moje pokajanje uvažio. O tome da je Sveti Sava potpuno kanonski izdejstvovao autokefalnost Srpske Crkve pisao je nakon Sabora i Vladika Atanasije Jevtić, duhovni otac Vladike Maksima. Uz to, ukazano nam je tada, u vreme oko Sabora, i na probleme u vezi sa odnosom Vladike Maksima prema Vaseljenskoj Patrijaršiji i Ukrajini, kao i na njegovo potpisivanje na Saboru na Kritu, koje nije u skladu sa Ustavom SPC, a jeste sa javnim pretenzijama Carigradske Patrijaršije da pod svoju jurisdikciju prisvoji sve pravoslavne eparhije u Americi, dakle i onu čiji je on Episkop. Uz ove neizrečene podatke, čitaocu treba saopštiti i Patrijarhovu rečenicu u pismu Vladici Atanasiju Jevtiću, koja kaže da Vladika Maksim nakon pokajanja „i dalje srlja istim putem“. (ovde)

4) Smena sa fakulteta. Vladika Maksim kaže da rukovodstvo Univerziteta najbolje zna čime se poštuje a čime krši njegov Statut. To je, naravno, jasno samo po sebi. Ali, notorna je činjenica i to da Pravoslavni bogoslovski fakultet ima, zakonski regulisan, specijalni status u okviru Beogradskog univerziteta, to jest da on u prvom redu pripada Crkvi. To je potrebno reći čitaocu jer on onda može da sazna da se pravni status neke profesure na PBF ne samerava isključivo prema sekularnim univerzitetskim pravilima, jer rukovodstvo BU nema ništa sa odgovarajućim, pravoslavnim učenjem na PBF, koje nadgleda za to od Sabora delegirani Sinod, kao što nema ni sa blagoslovom Patrijarha, bez kojeg nijedan profesor tamo ne može da predaje. Da nije tako, neki ateista, taoista ili raskolnik bi mogao da predaje na pravoslavnom fakultetu. – Vladika Maksim to ovde govori pozivajući se na obrazloženje odluke Sinoda koja se „pretežno“ povezuje sa Statutom Univerziteta. Javnosti nije dostupan tekst odluke, pa ne možemo ništa preciznije reći o tome. Ali, svi koji pročitaju relevantne tekstove Vladike Davida, naći će apsolutnu pretežnost na strani učenja i delanja Vladike Maksima, a isto sledi i iz već pomenutog Patrijarhovog pisma.

5) Teorija evolucije. Govoreći o odnosu Crkve prema teoriji evolucije, Vladika Maksim kaže da bi bio „nebivali presedan u istoriji Pravoslavlja“ da Crkva „za suprotnu hrišćanskom učenju proglasi jednu naučnu teoriju“. Prvo, ovde se implicira neko proglašavanje od strane Crkve, o čemu dosada nigde nije bilo reči, niti bilo kakvih najava.

Drugo. Vladika Maksim neoprezno poistovećuje teoriju evolucije sa naukom, pa zaključuje da Pravoslavlje ne treba da ulazi u sukob sa naukom. Međutim, nauka i teorija evolucije nisu jedno. To nas uče i naučnici najvišega reda, između ostalih hrišćanin Džon Lenoks, profesor matematike na Oksfordu.

Treće. To da li bi negativan odnos Crkve prema nekoj naučnoj teoriji, u smislu ukazivanja na izvesne suprotnosti i nespojivosti hrišćanskog Predanja i neke naučne teorije, bio nebivali presedan u istoriji Pravoslavlja, treba sagledavati upravo sa aspekta istorije Crkve. Crkva se uvek bavila aktuelnim izazovima – odnos prema ikoni (dakle, slikarstvu), prema etnofiletizmu, itd. Neko je pre 1300 godina mogao reći: pa ovo je nebivali presedan da se Crkva bavi pitanjem slikarstva!

Četvrto. Jedno je teorija o temperaturi jezgra Sunca, a drugo teorija o evolutivnom nastanku čoveka. Jer, prva teorija nema nikakve implikacije po veru Crkve, a druga ima, i to najradikalnije. Teorija evolucije je nespojiva sa pravoslavnim Predanjem. Ima više aspekata te nespojivosti i o tome je Vladika David podrobno pisao. Uz to treba pomenuti i da su zastupnici teorije evolucije najradikalniji poricatelji hrišćanskog Predanja, te da sami oni dokazuju kako teorija evolucije nužno isključuje veru u Hrista. Profesor evolucionizma na Oksfordu, Ričard Dokins, jedan je od najglasnijih. Stav Vladike Maskima, i ostalih potpisnika tog Stava, da je teorija evolucije trenutno jedina „plauzibilna“ naučna teorija, dakle da je ona verovatna i najviše uveravajuća, previđa nužne i svedotičuće implikacije takve verovatnoće na život čoveka, na ljubav i sva praktična pitanja u životu. Čitaoca možemo podsetiti na Fridriha Ničea, koji je, polazeći od teorije evolucije kao istinite, pošteno i jasno zaključio da je pojam kulture, pojam prava, pojam morala, pojam slobodne volje kao takav onda besmislen i postoji samo kao proizvod naše zablude. Niče je imao teške i podsmešljive reči za one koji kombinuju teoriju evolucije i hrišćanstvo. Jedan hrišćanin, koji drži teoriju evolucije za plauzibilnu, morao bi – kako bi izbegao podsmeh savremenih ateista, a ujedno i njihovu, time proizvedenu ili osnaženu, logičnu sumnjičavost i odstojanje prema Crkvi – biti sposoban da odgovori takvim argumentima kao što su, na primer, Ničeovi, sa istim poštenjem i istom snagom.

Peto. Vladika Maksim ne pominje sopstveni pokušaj utelovljenja postulata teorije evolucije u svetootačko Predanje, to da su još Sveti Oci i Učitelji čoveka određivali kao životinju. Dakle, ne radi se samo o odnosu prema jednoj naučnoj teoriji i njenoj plauzibilnosti, nego i o tome da se u samom pravoslavnom Predanju nalaze istine do kojih kasnije dolazi nauka o evoluciji – a to je da je čovek, zapravo, životinja. Da se tu radi ne samo o pogrešnom nego i o krivotvorećem tumačenju nekih mesta kod Svetih Otaca, ukazuje Vladika David u jednom od poslednjih tekstova (ovde).

6) Taoizam. Vladika Maksim kaže da mu je prigovoreno i „blagonaklono viđenje prema taoizmu“ u jednom njegovom tekstu (ovde). U samom prigovoru, međutim, primedba sadrži oštrije reči od „blagonaklonog viđenja“. Tu svoju ideju, u intervjuu, Vladika Maksim relativizuje rečima da je citirao nekoga drugog. Taj citat, međutim, nalazi se na kraju teksta, dolazi kao zaključak i smisaono težište teksta je na njemu. Uklopljenost smisla citata sa smislom celog teksta pokazuje da to nije citat koji podrazumeva distancu autora teksta od citata, nego priklanjanje citatu kao svom izrazu.

7) Transparentnost Crkve. Govoreći o Saboru i Sinodu, Vladika Maksim kaže da rad Crkve uopšte treba da bude transparentniji. Nije jasno zašto je onda baš on, Vladika Maksim, tražio da se iz majskog saborskog saopštenja za javnost izbaci sledeće:

„Episkop zapadnoamerički Maksim je izrazio žaljenje zbog svoje nesmotrene i neprimerene izjave u jednom intervjuu da je Sveti Sava na nekanonski način izdejstvovao autokefaliju Srpske Crkve. Ta izjava je mnoge sablaznila. Izjavio je pred Saborom da prihvata da je Sveti Sava postupio besprekorno, po svetim kanonima, prilikom sticanja autokefalije i, najzad, zatražio i dobio oproštaj od Sabora.“

O napadu Blica na Vladiku Irineja zbog ovih rečenica, kao i samo pokajno pismo Vladike Maksima, čitalac može da pročita ovde. Oprezan čitalac može da vidi da ovaj tekst iz Saopštenja sadrži jedan ubedljiviji izraz pokajanja nego samo pismo Vladike Maksima.

8) Mir. Vladika Maksim upućuje kritike Sinodu što je proslava 800 godina autokefalnosti SPC prošla bez gostiju iz drugih Crkava. Da je bilo je planirano da svi pravoslavni patrijarsi dođu na proslavu, te mnogi predstavnici drugih verskih zajednica, znamo iz perioda pre nastupanja problema vezanih za dodeljivanje autokefalnosti Ukrajini. Međutim, kako otad Moskva i Carigrad ne saslužuju, to je bilo nemoguće. Nama je, valjda, cilj mir, a ne da dolivamo ulje na vatru. To je prvo potrebno objasniti čitaocu, a onda objasniti i svoj evenutalni predlog proslave na kojoj bi zajedno bili i moskovski i carigradski patrijarsi i episkopi.

9) Ukrajinsko pitanje. Odgovarajući na pitanje o dodeljivanju autokefalnosti „makedonskoj, crnogorskoj i ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi“, Vladika Maksim kaže da se tu ne mogu povući „jasne paralele“ i da je „svaka od pomenutih oblasti slučaj za sebe“. Čitaoca bi ovde trebalo podsetiti na geopolitički kontekst, te da je to bar jedna jasna i više nego očigledna paralela. A tu je, isto tako, i etnofiletizam kao očigledan i od ovih strana javno izražen motiv. Odmah zatim, nakon rečenice da pomenute zajednice ne ispunjavaju kanonske uslove za autokefaliju, Vladika Maksim dodaje – logički nemotivisano prethodnom rečenicom – da je Mitropolit Onufrije nekada sam bio potpisnik zahteva za ukrajinsku autokefaliju. Nakon toga sledi uopšten zaključak da je fenomen autokefalije danas u krizi i da ga je potrebno rešiti na Svepravoslavnom Saboru. Potrebno je obavestiti čitaoca ovde o tome da je Vladika Maksim u jednom januarskom intervjuu za Teologija.net, dakle pre pokajanja u maju, autokefaliju koju je izdejstvovao Sveti Sava pisao pod navodnicima, pokušavajući relativizacijom srpske autokefalije da opravda davanje autokefalije Ukrajini. Nakon oštre reakcije opreznih čitalaca, uredništvo sajta je tekst intervjua unekoliko, ali suštinski bitno, izmenilo, dakle krivotvorilo, pa sada dostupni tekst ne predstavlja autentični intervju. Na te neetičke izmene prvobitnog teksta Vladika Maksim, kako bi zaštitio svoje originalno i slobodno mišljenje, nije javno reagovao. Ove informacije svakako mogu da utiču na bolje razumevanje izrečenih stavova i u ovom, NIN-ovom intervjuu.

Čitaocu bi, u svakom slučaju, trebalo reći i to da Onufrije kao Mitropolit u Ukrajini nije tražio autokefaliju, te da stoga autokefalija ne može ni da bude data, bez obzira što je on nekad, pre postajanja poglavarom, bio potpisnik takvog zahteva. To što je on nekad to potpisao eventualno govori o njegovoj ličnoj nesigurnosti, promeni mišljenja, drugačijem kontekstu, možda o dvoličnosti, šta god, ali on je sada kanonski poglavar u Kijevu i on uvek naglašava da, kao jedini kanonski poglavar, nije tražio autokefaliju. Dalje, ovde je bitno uvideti i to da dok se pominje nekadašnji potpis sadašnjeg kanonskog i od svih priznatog Mitropolita, istovremeno se ne pominje i sadašnje i nekadašanje nepripadanje Crkvi onih kojima je Carigrad dao autokefaliju: oni su ili izbačeni iz Crkve, kao npr. Miraš Dedeić, ili nisu nikad ni bili kršteni u Pravoslavnoj Crkvi. Kako je, dakle, moguće da oni koji nisu članovi Pravoslavne Crkve, bez svete tajne krštenja odnosno bez svete tajne pokajanja, uopšte budu tretirani kao članovi Crkve, a kamoli još da dobiju autokefalnost? Nepominjanje jedne tako važne činjenice, a pominjanje nekadašnjeg potpisa Mitropolita Onufrija, može samo da zbuni čitaoca i navede na pogrešne zaključke. Tako, izostavljanjem bitnih konkretnih činjenica, Vladika Maksim na kraju uopštava problem u jednu nejasnu i opštu pojavu: fenomen krize. Bez objašnjenog razloga fokus sa postojećeg i lako vidljivog pojedinačnog prebacuje se na nepostojeći opšti plan. Ako jedan jedini patrijarh sa svojim episkopatom odluči da da autokefaliju – protiv kanona (što za NIN kaže i sam Vladika Maksim) i protiv zdravog razuma (jer, bio je mnogo puta sa raznih strana upozoren kuda to vodi, što Vladika Maksim ne kaže, nego je, naprotiv, u pomenutom krivotvorenom intervjuu rekao da će taj čin možda biti „kvasac nekog dubljeg jedinstva“) – onda to ne može predstavljati neki opšti crkveni fenomen. Da ove zbunjive reči ne bi pogrešno uticale na čitaoca, najbolje je uputiti ga na jasni zvanični stav Srpske Pravoslavne Crkve po tom pitanju (ovde).

10) Rektorka Popović. Posebno čuđenje kod čitaoca može da izazove zadivljenost Vladike Maksima pred reagovanjem rektorke Popović – pred njenom podrškom studentima i time otporom aktuelnom režimu. Ako strogo uzmemo reči u okviru ovog intervjua, ispada da rektorka Popović predstavlja primer slobodnog stava i uzornog akademskog ponašanja, „hrabrosti i integriteta“, nju je ,,utešno videti“, ona „brani žive ljude“, dok članove Sinoda – Patrijarha Irineja, Mitropolita Porfirija, Mitropolita Hrizostoma, Vladiku Irineja Bulovića i Vladiku Davida – implicitno ne krase takve pohvale, nego: neprirodnost i izbegavanje dijaloga, neumeće u razumevanju fakultetskih pravila, nerazumevanje tekstova Vladike Maksima, nesvest o značaju proslave autokefalnosti i neodgovornost i lenjost povodom njenog organizovanja, kao i „suprotnost duhu i zaveštanju Svetog Save“.

Nepomenuta činjenica je, međutim, da se retkorka Popović prvih dana opirala studentima, a tek onda odlučila da stane na njihovu stranu. Šta je razlog te promene strane, na čitaocu je da prosudi sam. Rektor koji svoju dužnost obavlja po pravu i po vrlini ne bi ni dopustio da dođe do situacije u kojoj studenti protestuju zbog nečega što je izvan njihove nadležnosti, kao što su lažni doktorati. U svetu „druge Srbije“, koja danas gotovo apsolutno kontroliše javnost u Srbiji, pritom, odmah postaje junak onaj koji kaže nešto što se kosi sa režimskom politikom i kriminalom, osim – a to je bitno napomenuti – ako ta kritika ne dolazi sa stajališta odbrane srpskih interesa i hrišćanskih vrednosti. Rektorka je baš tih dana svoje hrabre odbrane živih ljudi uručila počasni doktorat Džudit Batler, koja je filozof-propagator najekstremnijeg vida poricanja pojmova muško i žensko, otac i majka, sin i ćerka itd. Po Džudit Batler, Vladika Maksim nije muškarac, nego je njegovo mišljenje da je muškarac projektovanje njegove agresivne volje za moći na sebe i svet oko sebe. Izmišljanje svih mogućih pseudoseksualnih identiteta, koji bujaju na Zapadu i probujavaju i kod nas, zasnovano je upravo na filozofiji Džudit Batler. Taj čin davanja časti je u najdubljoj saglasnosti sa politikom koju na tom polju vodi Vlada Srbije i koju simbolizuje njena predsednica. Rektorka na akademskom i institucionalnom univerzitetskom nivou utemeljuje ono što aktuelni režim korak po korak sprovodi u praksi. Koliko je njen čin podrške studentima hrabar treba sameravati i sa tog aspekta: ona je aktivan činilac borbe protiv hrišćanskih vrednosti, pa je, iz ugla kolonijalnih interesa, kojima služi i aktuelni režim, njena rektorska pozicija, zapravo, neugroziva.

11) Borba. Vladika Maksim primećuje paradoksalnost dodeljivanja Ordena Svetoga Save Vučiću, koji javno propagira podelu Kosova i Metohije, odnosno „razgraničenje“ – dakle kršenje Ustava i krajnji čin predaje srpske zemlje i tamošnjih Srba na milost i nemilost Arbanasima – što Crkva jednoglasno ocenjuje kao izdaju. U redu. Ali, Vladika Maksim ne primećuje paradoksalnost u tome što njega intervjuišu upravo oni koji se po tom pitanju ne razlikuju od Vučića. Ne primećuje da ga intervjuišu oni koji inače nemaju veze sa Crkvom i na nju gledaju titoističkim očima. Kako bismo izbegli svaki etički nesporazum sa čitaocem, najbolje bi bilo primetiti i taj paradoks da mediji koji propagiraju priznavanje terorističke države na Kosovu i Metohiji – NIN, Danas, Blic, Nova S (N1) – zauzimaju stranu u unutarcrkvenim pitanjima i očigledno favorizuju određene vladike, među kojima je upravo on, Vladika Maksim, koji smatra da Orden Svetog Save pripada Srbima na Kosovu i Metohiji. Pominjanje i problematizovanje i tog paradoksa bilo bi od pomoći, jer bi čitaocu to bio poziv na poverenje. Ovako, u suočavanju sa ovim očiglednim paradoksima, možemo zaključiti da se tu radi samo o spoljašnjim paradoksima, a o unutrašnjoj, ne lako uočljivoj, logičnosti.

12) Slobodno mišljenje Vladike Grigorija. Vladika Grigorije i o. Vukašin Milićević – gostovali su u Utisku nedelje kao branioci slobodnog mišljenja i u tom kontekstu su govorili i o njemu, Vladici Maksimu. Vladika Grigorije, koji je prethodno izjavio da je profesor Milo Lompar zaslužio da dobije Orden Svetog Save, nije, međutim, kao zastupnik slobodnog mišljenja upitao voditeljku emisije kako to da nikad nije pozvala tog tako zaslužnog profesora da i on iskaže svoje slobodno mišljenje. Tako se Vladika Grigorije pridružuje glavnom uredniku NIN-a, koji ne pominje profesora Lompara kada Vladici Maksimu postavlja pitanje o odbijanju učešća na svečanosti i pominje samo Matiju Bećkovića. To je čin istovetan prećutkivanju imena ovog profesora i na RTS prilikom izveštaja o dobijanju nagrade za knjigu o Milošu Crnjanskom. Vidimo, dakle, da su po pitanju slobodnog mišenja RTS, NIN i Nova S (N1) usaglašeni.

Pored profesora Lompara, u Utisku nedelje nećemo čuti ni profesora Miloša Kovića, niti druge javne pregaoce za opstanak srpske kulture i časti. Niti će ikad jedan od utisaka biti uskraćivanje slobode ili neka od svakonedeljnih nevolja koje Srbi uporno trpe na Kosovu i Metohiji. Neće to biti ni život Srba u orahovačkom getu, niti obnova srpske škole u Kosovskoj Kamenici trudom Arnoa Gujona, niti uopšte toliki srpski život u okupiranoj pokrajini. Zar ne bi bio pravi izraz slobode, recimo, da se u samoj emisiji pomene odnos te televizijske kuće prema Arnou Gujonu (ovde), ili odnos same voditeljke prema Srbima sa Kosova i Metohije, kada je, u strahu od njihove slobode, napravila presedan i pozvala pomoćnika da bude „gost-voditelj“ i zajedno sa njom ubeđuje goste da je za njih najbolje da pristanu na Tačijevu državu i povinuju se sili i bezalternativnoj politici Borisa Tadića (ovde)? Ili, u kontekstu aktuelne tematike, ne bi li kao podrška slobodnom mišljenju bio uverljiv predlog Vladike Grigorija da se u sledeću emisiju pozove neko od članova Sinoda, recimo Vladika Irinej ili Vladika David? Jer, zastupanje slobodnog mišljenja podrazumeva želju da se čuju oni koji se kritikuju.

Ovaj kratki prilog lakšem razumevanju aktuelnih crkvenih pitanja u medijima završavamo našim ličnim utiskom nedelje. Pored svega navedenog što nismo pročitali ili čuli, nismo čuli ni sledeće: ni najmanju, slobodnu, spontanu dijalošku reakciju dva pravoslvana pastira, a kamoli propovedničku i poučiteljsku reakciju na reči trećeg gosta da podržava usvajanje dece od strane homoseksualnih parova, sve uz objašnjenje da su muškarci agresivniji od žena i „da je to u heteroseksualnim brakovima potpuni haos“, hoteći time da kaže da su ženoložnički parovi prikladniji za odgajanje deteta od normalnih brakova. On podržava premijerkino pseudoroditeljsko činjenje, ali nije u redu da i druge ženoložnice, koje nisu bliske vlasti, nemaju to pravo kao i ona. Na to Vladika Grigorije ćuteći klima glavom, kao da se slaže. Da li je za čuđenje onda to što se zbunjeni gledaoci, neki oduševljeni a neki sablažnjeni, slažu u tome da bi ovaj branilac slobodnog mišljenja i Vladike Maksima bio idealan patrijarh ateista i druge Srbije?

Radoslav Dokmanović

Pouke.org

Podelite:

2 Komentari

  1. I vladika Grigorije i vladika Maksim su unijati! Pola vladika u nasoj Pravoslavnoj crkvi su unijati i izdajnici svetosavlja. vladika Grigorije je prebacen u Nemacku jer je proneverio 12 miliona eura, i umesto da ga Sinod kazni i rascini, prebacili su ga u Nemacku! Inace su njih dvojica i dobri prijatelji. Katolicka crkva, odnosno Vatikan je razbio i nasu crkvu. Vatikan je nas vekovni krvavi neprijatelj koji vekovima radi da nas unisti!

  2. Fanarioti Grci su najvernije sluge Zapada i najveći razbijači Hrišćanstva u istoriji!! Zlotvori neviđeni i krvni neprijatelji Svetog Save i Srba.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here