Realizam, potrebniji nego ikad

Podelite:

Ideja da je svaki kontakt sa Rusijom sumnjiv i nepatriotski čin je opasna. Ne samo za američku demokratiju, nego i za čitav svet

Henri Kisindžer je zapazio da je „Amerika možda jedina zemlja u kojoj termin realista može biti upotrebljen u pežorativnom smislu“. I eto nas opet tu. Centar za nacionalni interes, koga je osnovao Ričard M. Nikson 1994. godine, je na udaru kritika zbog svog prihvatanja principa realizma, uključujući i prilaženje Rusiji zasnovano na kombinaciji političke i vojne snage. Poslednja medijska histerija se dogodila u vezi sa podrškom Centra Trampovom govoru o spoljnoj politici tokom predsedničke kampanje 2016. godine. Sad kada je Malerov izveštaj potvrdio da je Centar čist, kritičari rade prekovremeno ne bi li osmislili nove optužbe, nadajući se da će se neke od njih primiti.

Realizam, koji je dugo bio vezivan za autoritarne evropske državnike kao što su Oto fon Bizmark I Klemens fon Meternih, stalno se prikazivao kao suprotan američkim demokratskim tradicijama. Tokom Hladnog rata, državnici kao što je Zbignjev Bžežinski su opisani kao amoralni ili čak naklonjeniji – u slučaju Bžežinskog – Poljskoj nego Americi. Ali bio on ovakav ili onakav, bez obzira na to šta bi klevetnici tvrdili, realizam je u samoj srži američke spoljne politike. On je pomogao da Amerika iz Drugog svetskog rata i Hladnog rata izađe kao dominantna sila.

Realističan pristup je poslužio kao dvopartijski osnov vašingtonske spoljne politike, obezbeđujući zajednički okvir za uočavanje opasnosti i zaštitu američkih interesa po svetu. Svi od Herija Trumana i Dina Ečisona, preko Ričarda Diksona i Henrija Kisindžera, pa do Džordža V. Buša i Džejmsa Bejkera su prihvatili strateški realizam koji je odigrao odlučujuću ulogu u okončanju Hladnog rata, i to pod Američkim uslovima. Čak i Ronald Regan, koji je govorio o borbi protiv zle imperije, na kraju je potpisao sporazum o kontroli naoružanja sa Kremljom, time poslavši Hladni rat na đubrište istorije. Ovi državnici su doprineli ostvarenju stabilne ravnoteže međunarodne moći koja je sačuvala zapadni prosperitet i slobodu, pri tom dozvolivši mirnu unutrašnju transformaciju sovjetskog bloka.

REALIZAM NA LOŠEM GLASU
Međutim, sa padom Berliskog zida, realizam je dospeo na loš glas. Prevladale su  doktrine koje su se svodile na opciju „staro vino u novim bocama“. SAD su se našle same na vrhu međunarodne piramide i bile su ubeđene da svoju bezbednost mogu zasnovati na preobražaju nezapadnih naroda po američkom modelu. Dva osnovna stanovišta američke spoljne politike koja dominiraju u periodu posle Hladnog rata – neokonzervativizam i liberalni internacionalizam – možda nisu bili u saglasju u vezi sa odgovarajućom mešavinom upotrebe sile i diplomatskog ubeđivanja, ali su bili ujedinjeni u sprovođenju misionarske spoljne politike. Oni su propovedali ono što je Džordž Kenan jednom nazvao „samozadovoljnom kratkovidosti koja prikazuje američku civilizaciju kao konačno rešenje svih svetskih problema, koja preporučuje da naše institucije budu usvojene po celom svetu i koja sa prezirom okreće leđa bilo kakvom ozbiljnom razumevanja institucija onih naroda koji izgledaju manje napredni u materijalnom smislu“.

Ovaj pokušaj je propao. Doveo je do iznurujućih ratova na Bliskom istoku koji su presušili američku blagajnu. Pomogao je da se takmaci pretvore u neprijatelje. Oblasti koje su nekad uživale u dobrobitima ravnoteže snaga su bačene u nered i haos. Svetski poredak koji je prevagnuo 1989. godine danas je raznet na komade.

Američki vojnici u Iraku ispod spomenika „Ruke pobede“, Bagdad, 13. novembar 2019.

Ovde se vraćamo na temu Centra za nacionalni interes. On je konzistentno upozoravao na opasnosti od krstaške spoljne politike. Nikson nije želeo da Centar bude još jedan od vašingtonskih instituta koji će brbljati opšta mesta, već koji će se suprotstavljati uvreženim idejama kad god i gde god bude mogao. U suprotnom, njegov doprinos bilo kojoj debati u vezi spoljne politike će biti ništavan i isprazan od samog starta. U tom duhu, Centar je dosledno dovodio u pitanje liberal-intervencionistički i neokonzervativni obrazac razmišljanja, zalažući se za spoljnu politiku zasnovanu na trezvenoj kombinaciji diplomatije, ekonomske i vojne snage kako bi se zaštitili američki nacionalni interesi.

PODRAZUMEVAJUĆA KRIVICA
Ko je bio u pravu? Odgovor je očigledan. Ali baš u trenutku kada realistične doktrine treba da su u usponu, događa se besna reakcija medija koji direktno napadaju Centar, najviše zato što se zalaže za dijalog sa Rusijom. Zagovaranje bilo čega što prkosi konvencionalnoj mudrosti spoljne politike se prikazuje kao nelegitimna, čak i antipatriotska aktivnost.

Naravno, i ranije su debate o spoljnoj politici, bilo u vezi Vijetnama ili drugog iračkog rata, bile obeležene žestokom zajedljivošću. Ali one su se vodile u dogovorenom okviru sa ciljem traženja načina da se unaprede američki interesi. Danas, takve se debate su pretvorene u plahovite napade na ličnoj osnovi. Ništa od ovog neće odvratiti Centar od svoje misije. U stvari, samo će je pretvoriti u imperativ.

Centar je oduvek bio vodeći glas u diplomatiji drugog koloseka (diplomatija drugog koloseka je praksa nevladinih, neformalnih i nezvaničnih kontakata i aktivnosti između građana ili grupa dve ili više država; prim. prev.) sa raznim zemljama (da, uključujući i Rusiju) verujući da je upuštanje u dijalog sa nekim u nacionalnom interesu. Centar je tragao ne bi li privukao najbolje i najinteligentnije kadrove za svoje dijaloge, od Zalmaj Kalilzada, koji je sada predstavnik Amerike u Avganistanu, do Grejema Alisona, do skora glavnog u Belfer Centru na Harvardu. Ideja da su razgovori sa zemljama kao što je Rusija sumnjivi sami po sebi je u suprotnosti sa realnim svetom. Tokom Hladnog rata takvi razgovori su pomogli da se izbegne nuklearni sukob. U današnje vreme novi detant je možda samo san, ali održavanje trunke razumevanja ostaje imperativ.

To je razlog što šef Centra Dimitri K. Sajms radi kao jedan od voditelja televizijske emisije na Kanalu 1 u Rusiji pod nazivom Velika igra. Informišući odbor Centra o ovoj emisiji, predsednik odbora Čarls Bojd je objasnio svoje mišljenje: „Iako je upotrebljen drugačiji metod od onih koje smo ranije koristili, ovaj projekat na mene ostavlja utisak nečega za šta je ovaj centar i osnovan… To je u ovom trenutku verovatno jedan od najefektnijih kanala za predstavljanje američkog viđenja situacije ruskim građanima, posebno zbog toga što američki mediji imaju slab upliv unutar Rusije, a stiče se utisak da trenutno ima premalo diplomatskog ili nezvaničnog dijaloga.”

ZRNO RAZDORA
Ovaj program prikazuje suprotstavljene stavove. Jedan stav zastupa predsednik odbora Dume Vjačeslav Nikonov dok Sajms objašnjava američki pogled, a to objašnjenje ukuljučuje i veći broj slučajeva kada je rečeno da je bilo ozbiljnog i stvarnog mešanja u američke izbore, što je ponovljeno čak i u direktnom kontaktu sa ruskim ministrom spoljnih poslova Sergejom Lavrovim. Sajms je takođe upozorio Rusiju da bude pažljiva kada se suprotstavlja Americi u Venecueli, a Velika igra je jedina u ruskim medijima objavila intervju sa istaknutim venecuelanskim opozicionarom Huanom Gvaidom. Štaviše, Sajms je pozvao rusku vladu da pokaže više fleksibilnosti u odnosima sa Ukrainom i njenim novim predsednikom Vladimirom Zelenskim.

Najvažnije je da ova emisija omogućava istaknutim bivšim službenicima američke vlade, ekspertima ili novinarima da se obrate destinama miliona Rusa i eliti zemlje, uživo, bez straha da će biti cenzurisani. Ovo takođe pruža otvorenu priliku da se sazna zbog čega i kako reaguju ruske političke elite. Vodeći se logikom kritičara, Nikson nije nikada trebalo da ide u Moskvu i da se upusti u takozvanu Kuhinjsku debatu sa Nikitom Hruščovim 1959. godine.

Ričard Nikson i Nikita Hruščov tokom „Kuhinjske debate“, Moskva, 24. jul 1959.

Mišljenje bivšeg predsednika Saveta za spoljne poslove Leslija Gelba, koji je član odbora Centra i koji je služio u Karterovoj administraciji kao pomoćnik Državnog sekretara, jeste da „Sajms igra ključnu ulogu u tekućoj debati o tome kakva bi trebalo da bude naša politika prema Rusiji. Njegovo poznavanje prilika unutar Kremlja je zadivljujuće. On tamo odlazi često, razgovara sa ljudima, a tokom godina sam shvatio da ono što on saopšti u povratku kasnije bude potvrđeno kad Rusi povuku određene poteze. A to je najbolja ocena da li je neko pouzdan analitičar ili nije.“

Radili to svesno ili ne, naši kritičari često čine goru stvar nego što bi Rusija ikada mogla da uradi uplitanjem u američke izbore. Oni sade zrno razdora oko pitanja šta su to legitimna debata i patriotizam u Americi. U nameri da odbrane demokratiju, oni je podrivaju. Možda bi mogli da se sete saveta Abrahama Linkolna: Ako posustanemo i izgubimo svoju slobodu, biće to jer smo sami sebe uništili. “ Što se nas tiče, mi se zavetujemo da ćemo duplirati napore da je odbranimo.

 

Preveo Zoran Aleksić

Novi standard

Izvor The National Interest

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here