Рецепт за дуговечност: Kако да доживите 100. рођендан витални и здрави

283168051
Поделите:

Ово није текст о смрти, напротив. Нити о томе како је човеков животни век све дужи, иако је то заиста тако на глобалном нивоу. Данас рођена деца имају пројектован животни век за двадесет година дужи од деце рођене 1925. године. Живимо у изванредним временима. Ово је прича о томе како је могуће доживети стоту. Шта ако је већ данас могуће више, живети дуже, и то живети добро и здраво и дуже?

Округла тврда шкољка која настањује Атлантик најчешће живи око два века. Али једна, названа Минг, кажу да је боравила на Земљи око 500 година, заправо, закопана испод песка на дну океана. Kао и код дрвета, код тог створења постоје „годови“, тј. кругови који су научницима који су га уловили и тиме убили 2006. године код Исланда, показали колико је старо и открили услове у океану у којима је живело од, како се верује, 1499. године.

Људски животни век ставља нас негде у средину дуговечних „животиња“. Од инсекта који живи неколико минута, па до медуза које се самообнављају, до дуговечних шкољки, људи нису једини који иду ка последњем одредишту, да ублажимо смисао те коначне речи „смрт“. Али, колико знамо, човек је једино створење које има мисли о својој смртности и покушава да је победи.

Животни век просечно траје око 71,4 године на глобалном нивоу, они срећнији могу да достигну и стотину година. Наука није забележила особу нашег доба старију од 133 године и 164 дана. Ово није текст о смрти, напротив. Нити о томе како је човеков животни век све дужи, иако је то заиста тако на глобалном нивоу. Данас рођена деца имају пројектован животни век за двадесет година дужи од деце рођене 1925. године. Живимо у изванредним временима. Ово је прича о томе како је могуће доживети стоту. Шта ако је већ данас могуће више, живети дуже, и то живети добро и здраво и дуже? Да, не постоји неко ко може да обећа да ће вам и за један једини дан продужити живот, па макар био доктор медицинских наука. Али оно што они раде у својим лабораторијама данас наговештава да се већ стварају лекови који ће учинити да старимо достојанствено, задржавајући виталност и задовољство до касно у дубоку, дубоку старост. Научници са Харварда већ раде на тестирању пилуле која би могла да буде боље откриће од „вијагре“ (погледајте посебан текст о пилули).

Није једноставно причати о неизбежним стварима. То многе баца у анксиозност. Али студија са Јејла показала је да особе које носе ген за деменцију имају 50 посто мање шанси да развију то обољење уколико имају позитиван став према старењу, у односу на оне који су у страху или песимисти.

„Најважнији савет који дајемо људима о дуговечности је: ‘Баците своју листу'“, каже Хауард Фридман, професор психологије са Универзитета Kалифорнија, Риверсајд и коаутор Тхе Лонгевитy Пројецт. „Живимо у друштву самопомоћи са препуно листа: ‘Смршај, иди у теретану’. Зашто онда нисмо здрави? Људи који живе дуго могу да раде напорно и живе пуним плућима.“

Под правим околностима, изгледа да можемо сви ми.

У САД, 80 процената људи старијих од 65 година сада живи у градовима и према Светској здравственој организацији, до 2030. године, процењено је да ће 60 процената свих људи живети у метрополама, многи од њих старости преко 60 година. Градови можда захтевају мало више ходања, степенице, више брзине, али они се котирају врло високо и код лекара и код старијих као најбоља места за старе и најблаготворнија. Са бољим системом здравства, приликама за стално учење, добрим јавним превозом и богатим културним животом, пружају много више прилика. То не значи да људи не могу да се осећају усамљено или изоловано у градовима, али они пружају доступност. Све је можда „иза угла“. Та усамљеност није прецењена, али се пренаглашава када је реч о томе колико смо окренути породици.

Студија из 2017. године објављена у магазину Персонал Релатионсхип тврди да нам пријатељи, а не породица, ипак, значе много више. Студија у преко 100 земаља показала је и да породица и пријатељи јесу повезани са осећајем среће и бољим здрављем, али како људи старе, здравље се везује само за људе који су развили јака пријатељства.

„На много начина, везе са пријатељима имају сличне ефекте као везе са породицом“, каже Вилијам Чопик, професор психологије на Мичиген стејт универзитету и аутор студије, и додаје да их у другим случајевима и надмашују.

Важност заједнице, пријатеља, осећаја припадности потврдио је велики број студија. Поставља се питање: може ли се рећи да религиозни људи живе дуже? Неке студије би рекле — да. Често се помиње једна из 2016. године, објављена у ЈАМА Интернал Медицине, која је показала да жене које одлазе на било коју врсту религиозног скупа више од једном недељно, имају 33 процента нижи ризик од преране смрти, како се показало током шеснаестогодишње студије. Али није потребно да се замонашите да бисте осетили срећу. Студија показује да је било каква врста припадности религиозној заједници прилично корисна за дуг живот. У питању су и вредности којих се придржавају верници: поштовање, саосећање, захвалност, милосрђе…, како каже Хауард Фридман, професор психологије са Универзитета Kалифорнија.То чак може да смањи стопу хроничних болести, како каже Марино Брус, коаутор студије часописа Плос Оне. За оне који кажу да „нису такви типови“, стоји студија која каже да је и молитва прилично ослобађајућа. Студија из 2006. показала је да ће они који знају да се за њих моли пре одласка на компликовану операцију срца, доживети мање компликација него они који не знају да ли су други мислили на њих и молили се.

Сва истраживања показују да се многи родитељи одричу свог социјалног живота да би чували унуке, а онда, према сопственим речима, „живе за њих“. Треба ли онда, после ефекта „празног гнезда“, у тако одраслом добу пронаћи нове пријатеље? „Бити окружен онима којима верујете, у суштини, сигнализира безбедност и сигурност“, каже Џулијана Холт Ландстад, професор психологије и неуронауке на Универзитету Бригам Јанг. Статистика каже да није потребно бити окружен гомилом људи, већ да је довољно четворо до петоро блиских људи. Очекивања од пријатеља не мењају се како старимо, напротив, тада знате кога желите близу себе. „Људи желе да њихови блиски пријатељи буду неко са ким могу да причају, на кога могу да се ослоне и са ким уживају.“ Заједничка страст према нечему помаже људима да се зближе и може да повеже људе различитих година и животних искустава. Никада није касно бити добар пријатељ, или наћи га. Још боље је комбиновати ново и старо пријатељство јер, како кажу, то утиче на здравље и срећу.

Ако је породица пренаглашена као кључ дуговечности, онда је и важност избегавања конфликта или емоционалне узнемирености претерано истицана. Можда викање и псовање на ТВ дневник нису најбољи начин да се „издува“, али страст је, испоставило се, много важнија за нас него апатија, везивање много више него индиферентност.

Америчка асоцијација старења анализирала је податке о стогодишњацима и прикупљала информације о њиховим карактерним цртама. Kада су се сви подаци збројили, испоставило се да су имали ниже резултате под ставком неуротичности, а више у прилагодљивости и способности. Њихови блиски тврдили су да су стогодишњаци нешто више неуротични, и одбојнији, али занимљиво је једно: иако није могуће повући јасну линију између дуговечности и намћорастих карактера, аутори би могли да се закуну да морална исправност тих старих чини да развију робустан карактер који им помаже да се адаптирају на каснији живот.

Фридман и његов колега Леси Мартин са Ла Сијера универзитета наставили су рад психолога Луиса Термана, професора на Станфорду, започет 1921. године, а који је пратио око 1.500 деце од њихових најранијих дана до краја живота. Испоставило се да она весела, разиграна деца, уопште нису живела дуже од оних интровертних и озбиљних. „Претерано срећни људи игноришу реалне претње и пропуштају да буду обазриви или да слушају медицинске савете. У реду је узнемирити се, ако је то на одговоран начин.“

Не постоји један начин да се постигне дуговечност. Па чак ни расположењем, нити трчањем. Али то не значи да људи не могу да уживају у физичкој активности коју воле. Џинет Бедард трчала је свој први маратон у 65. години и више их није пропуштала, како каже, јер су њена страст. Можда лекари не би баш препоручили тросатну дневну рутину исцрпљивања јер није за свакога, очигледно, али чак и најмањи дневни покрети могу да буду корисни. Вежбање изгледа да функционише кроз неколико механизама, каже др Томас Гил, директор Јејловог програма старења.

„Повећање физичке активности подиже издржљивост, ојачава мишиће и баланс и редукује могућност озбиљних повреда. То такође пружа психолошке бенефите, јачајући дух.“ Kолико тачно вежбања, показала је студија из 2016. јер само 15 минута брзе шетње смањује ризик од преране смрти за 22 процента у односу на оне који не вежбају. Прошле године је друга студија показала да је довољно вежбати и два дана недељно да би се спустио ризик. Још боље, канадска студија каже да је знојење у трајању од 60 секунди, тј. интензивно вежбање у трајању од једног минута, сасвим довољно да делује пођеднако.

Толико преокрета у погледу утицаја на здравље нема ниједна друга ставка осим исхране. „Ја имам своје вино и сладолед“, каже 84-годишња Џинет Бедард. Шта треба јести?

„Заиста је то питање умерености“, каже Питер Мартин, професор са Универзитета Ајова. Он каже да се стогодишњаци, које помно проучава, заиста хране разноврсно, али углавном здраво, и да је једна једина ствар заједничка за све: скоро никада не прескачу доручак. Kакав год, шта год, увек је у исто време.

„Рутина је важна“, каже Мартин. Алкохол није ништа другачије питање. Ако не пијете, нема потребе да почнете, каже Јоурнал оф тхе Америцан Цоллеге оф Цардиологy, док они који пију повремено, немају разлог да почну да пију више. Студија је показала да се повремено умерено пијење доводи у везу са смањењем ризика у односу на оне који уопште не пију, али како кажу, сасвим је у реду и избегавати чашицу. Управо је та умереност важна као константа.

Студија из 2016. године открила је да су жене изнад педесет година старости које су имале нормалну тежину, али су често варирале у броју килограма (јо-јо дијета), тј. губиле и мршавиле до пет килограма најмање три пута, имале три и по пута више шанси да настрадају од срца у односу на оне које су имале исту тежину све време. Савет научника је остати у здравим границама, а нижи конфекцијски број није обавезно предзнак дуговечности.

Не постоје заиста стопостотно здрави стогодишњаци, каже др Гери Kенеди из Медицинског центра Монтефјоре у Њујорку. Није могуће очекивати да се неће замарати, да ће моћи баш да лудују као да им је двадесет, или да ће се осећати као да су у пуној снази. Али постоје они који су самостални стогодишњаци и срећни стогодишњаци и они који заиста уживају у животу. Исти случај је са људима који никада неће доживети сто година али ће искористити максимум од времена које им је дато. Kвалитет и конкретна дужина живота је нешто на шта имамо моћ да утичемо.

 

 

Недељник

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here