Ричард Гирагосјан: Уочи судара регионалних титана

Поделите:

Нове борбе за Нагорно-Карабах призвале су повратак надметања регионалних сила – Русије, Турске и Ирана. Сваки од ова три регионална играча има велики утицај на Јужни Кавказ
Војна офанзива Азербејџана против енклаве Нагорно-Карабах, која је под контролом Јерменије, прети да се брзо претвори у шири регионални конфликт у којем би Русија и Турска биле увучене у запаљиво надметање преко посредника. Како је сваки од моћних регионалних актера позициониран на супротној сукобљеној страни, дубље надметање између Москве и Анкаре може да покрене оно што неки аналитичари виде као монументални „судар титана“.

Како офанзива Азербејџана улази у трећи дан, карабашке јерменске снаге улажу интензвине напоре да одбране територију и спрече било какав пробој азербејџанске стране. Јерменија је саопштила да је више од 80 њених војника погинуло, док Азербејџан тек треба да обелодани црни биланс својих трупа. Дипломате су рекле за AFP да се Савет безбедности УН састао у уторак, иза затворених врата, ради хитне дискусије о Карабаху.

Портпарол Кремља Дмитриј Песков рекао је да Русија пажљиво прати ситуацију и да је тренутни приоритет „зауставити насиље, а не утврдити ко је у праву, а ко у криву“. Техеран је изјавио да је спреман да „примени све своје капацитете како би био постигнут прекид ватре и отпочели преговори између две стране“, при чему је портпарол министарства спољних послова Сајид Хатибзадех позвао на „моментално окончање сукоба“.

Међутим турски председник Реџеп Тајип Ердоган захтевао је да Јерменија оконча своју „окупацију“ Карабаха, чије је јерменско становништво прогласило отцепљену републику након рата за аутономију из 1991. године. „Дошло је време да се заврши криза у овом региону, која је отпочела окупацијом Нагорно-Карабаха“, рекао је Ердоган. „Сада Азербејџан мора да преузме ствар у своје руке“.

Усред овако динамичне ситуације, позорница је спремна за усијано надметање регионалних ривала.

КАРАБАШКИ ТРОУГАО

Јужни Кавказ је дуго био регион сукобљавања, са предисторијом потчињености јачим силама. Кроз векове су се Персијанци, Османлије и Руси сукобљавали зарад контроле над овом области. У протеклим данима је поново огољена та врста географске рањивости, пошто су обновљене борбе за Карабах призвале повратак надметања регионалних сила. Савремено издање овог геополитичког надметања води се између Русије и Турске, док је Иран важна али потцењена трећа страна. Сваки од ова три регионална играча има важне интересе и драгоцен утицај на Јужни Кавказ.

Али са овим последњим распламсавањем озбиљних борби, ризик од отвореног рата вероватно је изоштрио њихову пажњу. Из ове перспективе „карабашког троугла“, геометрија долазећег сукоба открива сложену и претећу борбу за доминацију. У овом тренутку, Русија, Турска и Иран су на опрезу и тесно прате како се догађаји одвијају на бојиштима. Међутим, у наведеној тројци, Турска је најактивнија. Подршка Турске свом азербејџанском савезнику драстично се увећала пре неколико месеци.

Убрзање турских активности претежно је мотивисано жељом да се поврати некадашња улога главног војног патрона Азербејџана, што је циљ који је недавно добио на значају услед фрустрација Турске тиме што су је Русија и Израел престигли у обиму испорука наоружања Азербејџану. Пружањем војних обука и опреме Азербејџану, Турска је ову земљу охрабрила да се према Јерменији постави самоувереније, па чак и агресивније.

Скорашње војне вежбе под турским туторством изазвале довеле су до раста самоуверености унутар азербејџанског официрског кора, што је последично изазвало сразмеран степен претераног самопоуздања код војника. Али услед недовољне и неадекватне кохезије јединица, као и мањкавости дисциплине и основне обуке, укупна борбена готовост обичних војних снага Азербејџана је ниска. Иронија је што је војска таквог профила пожељан партнер са турске тачке гледишта, јер се тако продубљује зависност Азербејџана од помоћи и усмеравања Анкаре.

Шире посматрано, Турска је такође имала користи од привременог вакуума, пошто је руско војно отварање ка Азербејџану било стриктно ограничено на велике и скупе испоруке наоружања, односно на набавку модерних офанзивних борбених система. Иако је ово у одређеној мери последњих година било пропраћено руским настојањима да се култивишу везе са командним кадровима, недостатак веза на нижим нивоима, са команданатима јединица и официра средњег ранга, омогућио је турским војним саветницима и инструкторима јасну предност.

РУСКИ УГАО

Други угао овог карабашког троугла, тј. Русија, поседује изразите предности које надмашују турски утицај. Упркос стрепњама о руским амбицијама у региону, Азербејџан сада види Русију као кључног играча у сукобу око Нагорно-Карабаха. Оваква перцепција је последица неколицине фактора. Прво, Азербејџан је свестан да је Москва преузела дипломатску иницијативу поводом карабашког мировног процеса, као и да су придружени медијатори – Француска и САД – невољно уступили дипломатско вођство Русији.

Друга предност Русије лежи у томе што не само да за Јерменију не постоји реална безбедносна алтернатива Русији, него веће тензије и озбиљнија опасност од борби чини Јерменију још зависнијом од безбедносних обећања Русије. Упркос константном и конзистентном руском притиску на јерменску владу, природа јерменских односа са Русијом је трансакциона, а Јереван је принуђен да се ценка са Москвом, најчешће са позиција слабијег преговарача.

Треће, како је у ранијим рундама сукоба већ демонстрирано, а нарочито априла 2016. године, једино је Русија на обновљање непријатељских дејстава одговорила брзо и ефикасно. То показује и чињеница да су једини споразуми о обустави ватре у Карабаху постигнути уз руско учешће.

Дугорочно гледано, Русија ће бити од есенцијалног значаја за било које евентуално испреговарано решење карабашког конфликта. Штавише, Русија ће по свему судећи бити једини регионални актер способан да наметне мир и омогући одрживост било ког потенцијалног мировног споразума.

ПЕРСИЈСКА МОЋ

На дуги рок, са оне стране пројекција турске моћи и руских стратешких предности, ту је и Иран као пренебрегнути трећи елемент карабашког троугла. Не само да је погрешно потценити Иран као правог регионалног играча и ривала, него је и опасно.

Прецизније речено, након неуспеха иранског преокрета у односима са Западом услед пропасти нуклеарног споразума, Техеран се припрема за повратак у регион Јужног Кавказа. Али у случају Јужног Кавказа, а за разлику од примера Ирака и Сирије, тензије са Западом овде неће бити главна покретачка мотивација за Иран, као што је то био случај у Ираку и Сирији.

Уместо тога, промаљајући повратак Ирана као регионалног актера на Јужном Кавказу мотивисан је жељом Техерана да сузбије два главна ривала која доживљава као регионалне уљезе: Русију и Турску. Ова стратегија ће играти на карту шиитског ислама, којим би се Азербејџан истовремено привлачио и присиљавао да буде савезничка шиитска земља.

Међутим, Техеран ће такође пазити да се директно не конфронтира ни са Анкаром ни са Москвом, него ће вероватно постепено и субверзивно подривати позиције својих ривала. У том смислу, Иран ће употребити своје већ изграђене односе са јединим стабилним и пријатељским суседом – Јерменијом, будући да ће као водећа држава-заступник шиита и једина теократска шиитска држава имати снаге да се одупре захтевима Азербејџана.

Са овако распоређеним фигурама, следећа партија борбе за Карабах вероватно ће довести до новог и још мање предвидивог периода нестабилности и небезбедности, што неки у својим предвиђањима виде као долазећи судар регионалних титана.

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Kirill Kudryavtsev/EPA

Извор Asia Times

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here