Ритуал Душка Радовића пред “Београде, добро јутро”: “Свима је куповао доручак у пекари и градским превозом долазио на Студио Б”

Поделите:

Ујутру углавном није имао спремно шта ће изговорити и због тога је био помало несрећан, па је умео да дође први и оним ходницима шета, укруг, идући све брже и брже, погнут напред…

Једнога јулског понедељка 1975. родило се ‘Београде, добро јутро’.”

Чувени оснивач и први директор Студија Б Драган Марковић је писао и да се емисија спремала још од пет ујутру, када је полазио из свог стана код Лиона и на Булевару револуције улазио у трамвај ослушкујући разговоре раноранилаца. “Kод Маркове цркве излазио је из трамваја и понекад упијао цвркуте преосталих птица на београдском асфалту. Затим пешице до Београђанке, па до њеног врха и његове собице. Предавао се онда лаганом размишљању уз кафу и цигарету. Негде после шест почињао би да пише. Улазио би у студио тромо и намргођено.”

Kњижевник и новинар Петар Петровић Марш, један од оснивача Студија Б, каже да је то јутарње припремање за емисију једна од две ствари по којима га посебно памти. “Ујутру углавном није имао спремно шта ће изговорити и због тога је био помало несрећан, па је умео да дође први и оним ходницима шета, укруг, идући све брже и брже, погнут напред. Није било добро тада му се наћи на путу јер би викао да му се сви склоне. Онда би у седам сео за машину и тих неколико минута као фурија написао оно што ће рећи.”

“Свака реч је била садржајна, а за неке и тешка. Никада нисам томе присуствовао, али чуо сам да је умео да буде врло непријатан према ономе ко би му блатио пријатеље или Студио Б, и то високо котираним људима. И изузетно је поштовао жене”, додаје Поповић.

Петар Петровић Марш се сећа да, док су били постављени да предводе Студио Б у једном периоду, Душко је дошао на идеју да не прихвате те веће плате које припадају руководиоцима. “Ми смо тада све делили. Душко је предложио да останемо на старим зарадама а да новац, јер нам не треба, поделимо на запослене. И тако је било око десет месеци.” То се уклапа са оним што је рекао његов брат, а то је да је волео обичне људе и да им помаже.

“Није га занимао новац, волео је да купује слике и да поклања ствари, па и новац, да би помогао људима који су у тежој ситуацији од њега, увек је то радио.” Радовић се присећа и да је њему стално нешто нудио, али да Брана није хтео да узме, па тако и неке златне манжетне. “Kада сам одбио, рекао ми је: ‘Ти си изгледа гори од мене.'”

“Kада би дошао ујутру на посао, обавезно би свима који су ту купио доручак у пекари. Био је доброћудан и добар човек”, каже Поповић. Углавном је ишао аутобусом, трамвајем или пешке. Али се ужасно бојао паса, који су га и нападали”.

О феномену великог писца и великог Београђанина за Недељник су, 35 година после његовог одласка, говорили они који га најбоље знају.

Nedeljnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here