РУДАН: Хрвати су ГЛУП НАРОД, стално причају да Србе морамо мрзети до судњег дана

Поделите:

Да се не лажемо, и код вас и код нас ова је прослава Првог маја само циркус – каже прослављена хрватска књижевница.

Њене књиге, и оне које је раније писала почев од „Ухо, грло, нож” и ове новије попут „Живот без крпеља”, како истичу књижари, константно плене читалачку пажњу. Текстови на блогу и искази у медијима, такође. Њене се мисли, речи и реченице цитирају, препричавају, препознају као своје… Укратко, осваја искреним, духовитим, а бескомпромисним ставовима. Недавно је кратко боравила у Београду. Како одолети…

Да ли сте „тајно“ у Београду?

-Тајно? Провешћу викенд у Београду без икаквих обавеза. Волим Београд, не волим обавезе, уживам. Нећу давати интервјуе иако ме неколико људи назвало. Нисам бахата, али не волим говорити за медије без повода. Немам нову књигу, планирала сам шетати, дубоко дисати и уживати у београдском сунцу. Онда сам налетела на вас.

Овај разговор радимо за првомајски троброј “Блица”…

– Радује ме што сте рекли – троброј. То значи да се у Србији, макар формално, слави Први мај на озбиљан начин. У Хрватској се Први мај „слави“ само један дан. С једне стране, то држим срамотним, с друге логичним. Хрватској данас Први мај значи мање од неког Светог Марка или Јанка. Да се не лажемо, и код вас и код нас ова је прослава само циркус.

Зашто циркус? Није ли Први мај празник управо зато што су се давно људи изборили за три осмице у току дана; осам сати рада, осам сна и осам слободног времена…

– Какве три осмице? У Хрватској, они који су остали, раде онолико колико им газда каже. Десет сати, двадесет сати, светком, петком, без плаћања прековремених, често без плате, без икаквих људских права. Исто је и у Србији. И у свету је све горе. Синдикати су све немоћнији, корпорације све бешћутније. Живимо у робовласничком друштву новога типа. Некад су робовласници својим робовима осигуравали кров над главом и храну. Данас робова има толико да њихов власник не мора бринути ни о чему. Кад један цркне, на његово место дође други. Предуго памтим па сам на ту тему несретнија од млађих који не знају да може боље и да је некад било боље.

Некад је било боље?

-У Југославији радник није био роб. Имао је, из данашње перспективе, незамислива права. На рад, одмор, годишњи одмор, на топли оброк, на боловање, на лечење, на школовање, на плату. Посао се није лако губио као данас, шефови нису били богови, радници су имали понос. Људи су се данас помирили са статусом роба. Ви у Србији се окупљате и вичете на улици. Хрвати не осећају потребу чак ни да се деру. Додуше, одлазе у хордама, свој су проблем решили на безболнији начин. Са балкона хотела чула и видела ваш скуп опозиције. Одлична музика, досадан говорник. Ваш вођа је одржао огроман скуп подршке самом себи.

Да није трагично, било би грозно. Сећам се ријечких радника из своје младости. Једном је радницима ријечке „Луке“, данас су власници Кинези, плата каснила три дана. Узели су у руке челичне шипке и кроз читав град трчали за директором. Исплатило им је плату. Ових дана се гаси „Трећи мај“, ријечко бродоградилиште у коме је радило 20.000 радника. Ријечке су улице празне, радници који су месецима без плате, као и они из пулског „Уљаника“, одлазе из Хрватске или покуњено чекају да им неко удели неку куну. Певачи за њих организују хуманитарне концерте, а политичари милионери им се ругају. Где су шипке, гдје је понос? Појела демократија. Не знамо да само насиљем можемо доћи до каквог таквог достојанства. Људи рачунају, ако оде Курта, доћи ће Мурта, за идеале гину будале, ајмо ми у Ирску. Па, ајмо.

Зашто циркус? Није ли Први мај празник управо зато што су се давно људи изборили за три осмице у току дана; осам сати рада, осам сна и осам слободног времена…

– Какве три осмице? У Хрватској, они који су остали, раде онолико колико им газда каже. Десет сати, двадесет сати, светком, петком, без плаћања прековремених, често без плате, без икаквих људских права. Исто је и у Србији. И у свету је све горе. Синдикати су све немоћнији, корпорације све бешћутније. Живимо у робовласничком друштву новога типа. Некад су робовласници својим робовима осигуравали кров над главом и храну. Данас робова има толико да њихов власник не мора бринути ни о чему. Кад један цркне, на његово место дође други. Предуго памтим па сам на ту тему несретнија од млађих који не знају да може боље и да је некад било боље.

Некад је било боље?

-У Југославији радник није био роб. Имао је, из данашње перспективе, незамислива права. На рад, одмор, годишњи одмор, на топли оброк, на боловање, на лечење, на школовање, на плату. Посао се није лако губио као данас, шефови нису били богови, радници су имали понос. Људи су се данас помирили са статусом роба. Ви у Србији се окупљате и вичете на улици. Хрвати не осећају потребу чак ни да се деру. Додуше, одлазе у хордама, свој су проблем решили на безболнији начин. Са балкона хотела чула и видела ваш скуп опозиције. Одлична музика, досадан говорник. Ваш вођа је одржао огроман скуп подршке самом себи. Да није трагично, било би грозно.

Сећам се ријечких радника из своје младости. Једном је радницима ријечке „Луке“, данас су власници Кинези, плата каснила три дана. Узели су у руке челичне шипке и кроз читав град трчали за директором. Исплатило им је плату. Ових дана се гаси „Трећи мај“, ријечко бродоградилиште у коме је радило 20.000 радника. Ријечке су улице празне, радници који су месецима без плате, као и они из пулског „Уљаника“, одлазе из Хрватске или покуњено чекају да им неко удели неку куну. Певачи за њих организују хуманитарне концерте, а политичари милионери им се ругају. Где су шипке, гдје је понос? Појела демократија. Не знамо да само насиљем можемо доћи до каквог таквог достојанства. Људи рачунају, ако оде Курта, доћи ће Мурта, за идеале гину будале, ајмо ми у Ирску. Па, ајмо.

Ви нисте сретни што је Хрватска у ЕУ?

– Од старта сам била против да уђемо у тај смрдљиви брлог у коме неколицина заступника интереса корпорација диктира живот свим грађанима Европе. Хрвати, Бугари, Румуни у том су друштву грађани трећег реда. Појели су нас Немци и Аустријанци. Хрвати су глуп народ. Стално пуше причу како су Срби ти које морамо мрзити до судњег дана и малтретирати их кад аутобусима желе проћи кроз Хрватску. Иживљавамо се над „слабијима“, „дивљацима“ који не живе у Европи, а Немцима се не усудимо поставити ниједно питање. Никад нам Срби нису и неће и не могу учинили толико зла колико су нам га учинили Немци. Заборавимо на Други светски рат. Погледајмо што Хрватима чине данас. Зашто је све у њиховим маркетима у Хрватској скупље бар тридесет одсто него у Немачкој? Наши продани политичари су немачким корпорацијама дозволили да нас деру како хоће. Хрватска пољопривреда је намерно уништена, за провизију наши су политичари дозволили ЕУ да нас разори, оглође до кости.

Моја високообразована кћи ради за 500 евра месечно, подстанарска кирија је 300. Сад је Европски парламент донео „револуционарну“ одлуку. Детерџенти и дечја храна у хрватским трговинама (произведена у Европи) мора бити истог квалитета као и у „озбиљним“ европским државама. Тренутно она „нутела“ коју једемо у Хрватској нема везе с оном коју једу Немци. Наводно, то ће се изједначити за две године. У међувремену Хрвати и Хрватице лижу и ћуте. Ви Срби сањате Европу јер вас обећањима о светлој будућности је*у политичари. Што ћете добити? Ништа. Сви који Европи требају, ваши лекари, ваше медицинске сестре, компјутераши, сви и данас могу добити дозволу за рад. Чујем да ће ове године у нашим хотелима радити хиљаде Срба. Како у Хрватској четници преко ноћи могу изгубити шубаре кад нема конобара и собарица на видику.

Рекли сте да ће ваша следећа књига бити аутобиографска?

– Написала сам довољно књига, одлучила сам престати. На прагу сам седамдесете, ако доживим Октобарски сајам књига, тамо ћу је промовисати. Доста ми је писања. Писање је тежак физички посао. Губиш сате, дане, ноћи, живце и још си лоше плаћен. Додуше, “Лагуна“, засад једина, уредно плаћа. Немам више времена, рече једном Десанка Максимовић. Уживаћу, ако будем здрава, у путовањима, унуци, кући, врту, шетњи, читању добрих књига. Уживаћу у деци. У овој сам књизи написала реченицу која је и мене затекла; да сам знала колико ћу волети своју децу, никад их не бих родила. Јесу ли бол и љубав богатство? Или су губитак?

Знам да звучи јако препотентно кад жена каже да пише аутобиографију. Аутобиографије пишу само мушкарци или њихове жене јер су њихове жене. Ја јесам нечија жена, али ме то не одређује, ја сам ја и писаћу о себи. Ипак ћу признати, наговорио ме син. Нисам ја баш тако храбра. Рекла сам му: “Није то добра идеја, нисам ја Мик Џегер.“ „У Хрватској си ти Мик Џегер.“ Па кад ме неко пита зашто су све мајке луде за синовима? Свачији живот је велика прича, проблем је само како је добро испричати, написати. Мучим се, моји ће читаоци подићи палац горе или га окренути према земљи. Баш ме брига. Старост има једну велику предност. Је*е ти се шта ће други о теби рећи или мислити.

ПОДРШКА И НА БАЈЛОНИЈЕВОЈ ПИЈАЦИ

Ваш текст о Нотр Даму побудио је велике реакције, неки вам чак пребацују да вам је драго…

– Људи су глупи. Што рече Његош, стока преголема. Зашто би ми било драго зато јер је изгорела или нагорела прекрасна катедрала? Иде ми на живце што се не говори истина. Богата Француска није могла ни знала како угасити један торањ у пламену зато јер милијарде долара троши на наоружање. Богата Француска је у стању са црном земљом саставити у једном дану читаву државу, побити стотине хиљада људи, гашење торња у пламену њихове најпознатије цркве био им је нерешив проблем.

Зашто? Зато јер се Француској држави живо је*е за културу, француска држава не постоји, корпорације које владају и Француском давно су израчунале да им мртав Гадафи доноси више лове него десет реновираних Нотр Дама. Ја проблем можда видим боље него други, пишем кратко и јасно, зато је мој текст погледан милион пута. Руку на срце, обичан текстуљак од неколико реченица. Добила сам огромну подршку. Зачудило ме то. Чак је и на Бајлонијевој пијаци, добила сам фотку, неко истакао на својој тезги “Булевар Ведране Рудан”. Очито пишем тако да ме цео свет разуме.

 

Блиц

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here