Rusko „Carstvo zla“

Podelite:

Šta je to što tera krv u oči Zapadu i Evropi svaki put kada se pomene Rusija?

Još 2016. godine britanska premijerka Tereza Mej optužila je Rusiju da sprovodi „agresiju“ protiv Evrope. „Odvratna ruska agresija“ je tada, prema rečima Mejove, bila u „punom jeku“. U božićnoj poruci od prošle godine, premijerka je pohvalila britanske oružane snage zbog „vitalne uloge u zaštiti naših voda i našeg neba“ – od ruskog agresora. Ministar odbrane Britanije Gevin Vilijamson smatra da Britanija treba da demonstrira svoju „tvrdu moć“ kako bi se suprotstavila agresiji Rusije i Kine (posle ove izjave komentator Gardijana je bio prisiljen da zaključi da je „ministra napustila pamet“). Na Konferenciji o bezbednosti u Minhenu glavna poruka Vilijamsona je glasila: „Jedan stari neprijatelj se vratio“.

Aleksej Čepa, zamenik predsednika Odbora za međunarodne poslove ruske Dume, ocenio je izjave Mejove o ruskoj agresiji kao „apsolutno glupe“. Andrej Klimov, šef Komisije Saveta Federacije za zaštitu državnog suvereniteta, mogao je samo da rezignirano konstatuje: „Nešto nije u redu u Britanskom kraljevstvu. Niko ne napada Britaniju…“Nešto nije u redu, ne samo u Ujedinjenom Kraljevstvu. Šta je to što tera krv u oči Zapadu i Evropi svaki put kada se pomene Rusija?

Da li je rusofobija u Britaniji samo recidiv kolonijalne svesti, koji opstaje bez obzira na činjenicu da se britansko kolonijalno carstvo u međuvremenu raspalo, a da je današnja Britanija skromna nacionalna država, jedna među mnogim u Evropi? Rusofobija nije nastala u Britaniji, ali je „veliki deo intelektualne osnove, pa čak i specifične frazeologije rusofobije,“ kako konstatuje britanski novinar i istoričar Anatol Liven, „stvoren u Britaniji u XIX veku, izrastajući iz rivalstva sa Ruskim carstvom“. Nešto kasnije, te „intelektualne osnove“ će naići na posebno plodno tle – najpre u nacističkoj Nemačkoj, a potom, posle Drugog svetskog rata, u Sjedinjenim Američkim Državama.

SAMO DA NISU RUSI
Istoričar Džon Glizon smatra da je rusofobiju u Britaniji nametnula manjina, ali takva manjina kojoj je više od dva veka polazilo za rukom da oblikuje britansku spoljnu politiku. A to joj uspeva i danas. Ipak, rusofobija na Zapadu ima dugu istoriju i „taloži se stolećima“: ona je nešto što je već čvrsto uraslo u kolektivno nesvesno pojedinih zapadnih naroda, ne samo Britanaca.

Primer koji sledi izabran je nasumce, među mnogim sličnim. U oktobru 2015. godine, tokom leta putničkog britanskog aviona kompanije Monarh erlajnz na redovnoj liniji Madeira-Birmingem, došlo je do nesvakidašnjeg incidenta: putnici su se uspaničili kada su, negde iznad Francuske, kroz prozore letelice ugledali kako ih presreće vojni avion. O incidentu je naknadno svedočila putnica – britanska penzionerka Karlin Regan, koja je putovala zajedno sa svojim mužem Tonijem: „Vojni avion nam se toliko približio da smo jasno mogli da vidimo lice pilota! Izgledalo je kao da nas prati, i to je izazvalo veliki strah… Setila sam se da sam gledala vesti o vojnim avionima u tuđim vazdušnim prostorima i tada sam pomislila: `Oh, Bože, samo da nije ruski’`“ (Avion je, srećom, bio francuski. Podigli su ga Francuzi nakon što je civilni avion izgubio vezu sa kontrolom leta.)

Primer ove Britanke je gotovo bezazlen, ukoliko ga usporedimo s onim američke televizijske novinarke Rejčel Medou, koja je u svojoj emisiji, tokom talasa arktičke hladnoće u Americi, sugerisala gledaocima kako bi „krivicom Rusije toplane u zemlji mogle da prestanu s radom“. Jedan ruski hakerski napad u uslovima polarne hladnoće, upozorila je novinarka, mogao bi da zbriše veliki deo američke populacije. Porazumeva se da Rusi jedva čekaju takvu priliku i da neće oklevati da, pritiskom na dugme na tastaturi, pobiju američke civile, čak i žene i decu, isključujući im grejanje.

Američka novinarka Rejčel Medou

Možda su takva (rasistička i šovinistička, u ovom konkretnom slučaju: antiruska) osećanja tipična za engleske i američke niže klase, za polusvet, kojima ruska kultura, ili nijedna druga kultura, ne znači ništa, budući da su odrastali uz stripove, jeftine sapunice i holivudske blokbastere, u kojima se „dobri momci“, ne trepnuvši, obračunavaju s „lošim“ – obavezno Rusima – a ne uz stihove Puškina, romane Tolstoja ili Dostojevskog? O čemu uostalom, sem o trivijalnim stvarima – ubistvu jedne starice sekirom – govore trileri Dostojevskog? U holivudskim filmovima momci čelično-plavih pogleda, uz desetine mrtvih već u prvim minutama filma, rešavaju sudbinu sveta, bez greške odvajajući „dobro“ od „zla“. Tu su stvari kristalno jasne: „dobro“, to smo mi, „zlo“ je ostatak sveta, dakle – opet „nepopravljivi Rusi“.

RUSSIA DELENDA EST!
Nedavno je britanski pisac Džonatan Džons u Gardijanu pozvao na „totalni kulturni bojkot Rusije“. Ovaj bojkot, apeluje pisac, treba da traje sve dok se „Rusi ne opamete“. Mogu li se Rusi ikad „opametiti“? I šta je to što Rusi treba da učine kako bi postali prihvatljivi, ili barem podnošljiviji, modernom Zapadu? Možda ono što je svojevremeno uradio Mihail Gorbačov – da rasture svoju državu na komade i da ih zatim, deo po deo, uz ljubazni naklon, izruče Zapadu, servirane na tacni? Gorbačovu je ovaj potez bez presedana doneo kratkotrajnu slavu u „slobodnom svetu“; u Rusiji je poslednji sovjetski lider i danas s razlogom omražen. Na pitanje šta bi mogli da urade Rusi, odgovara bivši američki diplomata Džejms Džatras:

„Moskva bi mogla da vrati Krim Ukrajini, doprati trupe Kijeva u Donbas preko crvenog tepiha i obesi Bašara al Asada za banderu u Damasku – sankcije (Vašingtona prema Rusiji) svejedno bi i i dalje ostale na snazi, pa bi čak i bile postepeno pojačane… Rusofobni impuls koji diktira američku spoljnu politiku ne potiče od toga šta su Rusi učinili, nego ko su: Russia delenda est!“ Drugim rečima: „greška“ Rusa je u tome što uopšte postoje, takvi kakvi su, sa svojim očiglednim manama i, naravno, ponekom vrlinom.

Američki predsednik Ronald Regan nazvao je Rusiju „carstvom zla“. Engleski premijer Gledston je svojevremeno (u prvoj polovini XIX veka) Rusiju proglasio za „neprijatelja čovečanstva“, pozivajući „narode da se oslobode od surovog i ponižavajućeg ruskog iga“. (I da se zatim poklone britanskoj kruni? Devetnaesti vek je, podsetimo se, bio „zlatni vek“ surovog engleskog kolonijalizma, kada se Britanska imperija teritorijalno uvećala dvadeset puta u odnosu na veličinu Engleske.) Šta se od tada promenilo na Zapadu? Ili je smrtna presuda koju je izrekao Gledston još i dan-danas na snazi?

Neka evolucija u odnosima Zapada i Rusije ipak postoji. Ruski mislilac i geopolitičar Aleksandar Dugin konstatuje da su „arhetipovi rusofobije Ruse, od `istočnih raskolnika` i `divljih feudalaca`, pretvorili u `neprijatelje slobode i napretka`“. Sasvim je svejedno kakav režim vlada u Rusiji, nepodnošljivo (za Zapad) je samo njeno postojanje: „Kao što je opisano na Zapadu, na mesto Romanova su došli `krvavi komunisti` (boljševici), a sada su to `korumpirani oligarsi`, ali to je sve jedna te ista retorika…“

VARVARI (NE) DOLAZE
Sve u svemu, rusofobija uporno ponavlja uvek iste, banalne istorijske klišee, koji se u samoj osnovi, uz neznatne varijacije, svode na sledeće: negde na Istoku postoji krvoločna i moćna imperija čije će horde jednog dana – i to u bliskoj budućnosti – horde podmuklih i okrutnih ruskih mužika, divljaka zaraslih u brade i „obavezno sa noževima u zubima“ (Zahar Prilepin) – preplaviti Zapad. Surovi i krvožedni, Rusi će se iskrcati na Ostrvu – to je sasvim sigurno – a pregaziće i čitavu Evropu.

Varvari, dakle, dolaze, kao u čuvenoj pesmi Iščekujući varvare Konstatina Kavafija. Car, okružen konzulima i pretorima, sav svečan, sedi na svom prestolu. Senatori većaju i ne donose zakone (Rusima nisu potrebni zakoni, oni oduvek, kao u svom prirodnom stanju, žive u despotiji). Ali čekanje se oteglo. Pada veče, umesto varvara stižu samo nesigurne glasnine. Šta ako se varvari, baš kao u Kavafijevoj pesmi, na koncu ipak ne pojave? Ti „varvari su ipak bili nekakvo rešenje“.

Ruska spoljna politika (kao i svake druge sile, uostalom) daleko je od idealne. Još od carskog doba, ruski vladari su činili neke greške, pa i zločine. Istorija i jeste, između ostalog, istorija zločina, to je nešto što se podrazumeva i lako „oprašta“. Rusi su, međutim, pobedili Napoleona i zauzeli Pariz; još jedan, neoborivi dokaz „ruske invazivnosti“. Godine 1945. zauzeli su ili oslobodili Berlin, kako se uzme, oslobađajući Nemačku i čitavu Evropu od pošasti nacizma. (Uzgred, oslobodili su i sve istočnoevropske narode, pa i one balkanske.) Možda je trebalo da postupaju s više obazrivosti, u rukavicama, zanemarujući činjenicu da su, u oba slučaja, vodili borbu na život i smrt?

Da li su Rusi uvek i svuda bili u pravu ili je njihova istorija, kako to pokušavaju da predstave rusofobi, svojevrsna istorijska slepa ulica, a njihova civilizacija zabluda, objektivno nepostojeća, jer ima svoj, za Evropljane nepredvidivi tok, različit od onog kojim se razvijala evropska civilizacija – tok koji je katkad približava Zapadu, a katkad od njega udaljava?

Problem je u nečem drugom. „Kad je Rusija u pitanju,“ primećuje Slobodan Reljić, „činjenice na Zapadu ne igraju nikakvu ulogu“. Može li uopšte postojati civilizacija koja se, makar u ponečem, razlikuje od zapadne? I može li ona imati ista „prava“ kao i ona zapadna? „Zapadna kolonijalna svest nema sposobnost prihvatanja drugih kao ravnopravnih.“ Ovu činjenicu potvrđuje istorija: zapadnjaci su, između ostalog, do temelja razorili civilizacije američkih Indijanaca.

Ovde, uostalom, i nije reč o zločinima; spisak zapadnih zločina je mnogo duži i krvaviji. Taj spisak uključuje i ropstvo i genocid, poput genocida koji je počinjen nad domorocima na severnoameričkom kontinentu, u Australiji, Africi… Ugađanje takvom Zapadu, zaključuje Dugin, predstavlja besmislen posao: „Nije bitno jesmo li u pravu ili u krivu, preduzimamo li određene radnje, zločine, iskorišćavamo li nekoga ili ne. Ako to i ne činimo, mi ćemo biti krivi, a onda kako možemo dokazati da to nismo učinili? Štaviše, niko to ne želi ni da sluša“.

Dakle, ovde činjenice zaista ne igraju nikakvu ulogu. 

HALUCINANTNI IZVEŠTAJ
Krajem prošle godine, britansko Društvo Henri Džekson (Henry Jackson Society) objavilo je izveštaj o delovanju ruskih obaveštajnih službi i agentura u Britaniji, koga potpisuje izvesni Endrju Foksal. U izveštaju se, između ostalog, navodi: broj ruskih špijuna u Britaniji povećan je čak pet puta u odnosu na 2010. godinu. Od ukupne populacije ruskih državljana u Engleskoj, koja se procenjuje na 150.000, za polovinu se može tvrditi da su doušnici i saradnici ruskih tajnih službi. Jednom rečju:„Velika Britanija i Zapad u celini suočavaju se neumoljivim napadom ruskih obaveštajnih agentura“, smatra Foksal, a aktivnosti koje one sprovode ne uključuju samo ubistva, nego širok dijapazon mera koji cilja ka „potkopavanju britanskog društva“ i Zapada u celini.

Demokratski poredak je u opasnosti, zvona ponovo zvone na uzbunu. Sada je već moguće govoriti o pravoj invaziji (ivaziji koja se ranije priviđala britanskoj premijerki), budući da „agresor“, prema navedenom izveštaju, raspolaže sa značajnim snagama od 75.000 dobro utreniranih i obučenih ljudi. Izveštaj je već ocenjen kao „halucinantan“. On se, navodno, zasniva „na poverljivim razgovorima s disidentima, prebezima i obaveštajnim izvorima na visokom nivou i iznosi kako banalne, tako i drske i bahate primere pretnji Vladimira Putina…“

Čitaocu na kraju ostaje jedna dilema: da li ovde u pitanju izraz političke psihopatologije, da ne kažemo klinički manifestnog ludila, ili samo diletantski primer propagande koja pogađa najprimitivnije i najmračnije oblasti kolektivne psihe? Nije li to način na koji je delovala i nacistička propagandna mašinerija, usmerena podjednako protiv Jevreja i Slovena – u prvom redu „Rusa-Azijata“? Naslov izveštaja Putin vidi i sluša sve – kako ruski obaveštajci prete Velikoj Britaniji – sračunat na širenje panike na „Ostrvu“ – ostavlja i jednu i drugu mogućnost otvorenom. Ako je reč o jeftinom političkom pamfletu, koji eksploatira etničke i rasne predrasude, to otvara još jedno pitanje: kakav je intelektualni i obrazovni nivo publike kojoj je ova „studija“ namenjena?

Izveštaj uticajnog društva naručila je britanska vlada i on je bio predmet rasprave u britanskom parlamentu. Možda je dostojni reprezent takve publike i njenih intelektualnih kapaciteta poslanik Ijan Ostin, koji je, posle čitanja citiranog izveštaja i ozbiljnog promišljanja, zaključio: „Zapad se mora probuditi i uvideti pretnju koja dolazi od Putina i njegove brutalne i korumpirane diktature“.

„VESELA MRŽNJA“
Na drugom kraju kontinenta, u „demokratskoj Ukrajini“, novinar Stanislav Rečinski nedavno je predložio sledeću preambulu za novi ukrajinski ustav: „Ukrajina je suverena i nezavisna, antiruska, demokratska, socijalna i pravna država“. „Mržnja je“, tvrdi ovaj novinar, „najvažnija stvar koju bi trebalo da ostavimo svom potomstvu – najjača mržnja prema Rusima kao nosiocima antiukrajinske ideologije“. Šta potomstvo može da uradi s takvim nasleđem i kakvu budućnost na tom osnovu uopšte može da gradi?

Ukrajinski novinar je, možda nesvesno, izrekao ono što je bolje prećutati: (savremeno) „ukrajinstvo“ ima samo jedan sadržaj i značenje: biti „Ukrajinac“ zapravo znači biti „anti-Rus“; biti protiv Rusije, i to po svaku cenu, čak i po cenu samoporicanja, zatiranja ili odricanja od sopstvene istorije i nasleđa. Otuda „ukrajinstvo“ preuzima i imitira retoriku rusofobije koja je već vekovima prisutna na Zapadu. „Ukrajinstvo“ – a to je već poseban apsurd – pozajmljuje sa Zapada čak i otvoreno rasističku argumentaciju: Rusi su „Tatari“, „Azijati“ ili „Istočni Finci“; Ukrajinci su „potomci najčistijih Arijevaca“, a Ukrajina „domovina prve arijevske civilizacije“, kao što tvrdi arheolog Jurij Šilov u uticajnoj knjizi Praotadžbina Arijevaca. (Uticajnoj samo u određenim krugovima u današnjoj Ukrajini. Drugde se epohalna „otkrića“ Šilova, u najboljem slučaju, tretiraju kao „zabavna publicistika“.)

Američki sociolog Čarls Horton Kuli otkriva da sliku o sebi formiramo na osnovu predstava drugih o nama, ogledajući se u njima kao „u ogledalu“. Mržnja (drugih) se kod labilnih i nestabilnih može pretvoriti u samomržnju, a ova, putem socijalnih tehnologija, s vremenom dovodi do promene identiteta, do (iluzornog) bekstva u drugačiji i novi identitet. Takva promena je samo prividno dobrovoljna, ona, zapravo, počiva na nasilju najgore vrste.

Reč „fobija“ ima dvostruko značenje: označava i panični strah i patološku mržnju. Novinar Rečinski ne preferira – ili on bar tako misli – „tešku mržnju nemoći“, već „veselu mržnju neizbežne osvete“ – i to njegovu opsesiju ne čini više „veselom“ i ništa manje patološkom. Takva vrsta opsesivne mržnje ne govori mnogo ili baš ništa o objektu mržnje, ali govori mnogo o osobinama i strukturi ličnosti obolelog. Drugim rečima, rusofobija postoji, jedino i isključivo, „u glavi onog ko posmatra, a ne u ponašanju ili karakteristikama žrtve“. Rusofob je kobno određen predmetom svoje mržnje. On ga plaši i, u isto vreme, duboko fascinira.

RUSOFOBIJA POSTOJI SAMO NA ZAPADU
Švajcarski novinar Gi Metan uočava da fenomen rusofobije postoji samo na Zapadu. Sasvim precizno: rusofobija je „uvek povezana sa severnim katoličanstvom ili protestantskom hemisferom“. Ne postoji u bilo kojem drugom delu sveta: „Azijci, Afrikanci, Arapi, Južnoamerikanci nikad nisu bili rusofobi…“, podvlači Metan. „Kinezi i Japanci imali su kao susedi probleme s Rusijom, zbog kojih su ratovali. Ali, oni nisu rusofobi i nikad nisu stvorili bilo kakav diskurs takve vrste.“

Prava domovina rusofobije su katoličke zemlje, a njeni koreni sežu duboko u prošlost, još u VIII i IX vek, kada je Karlo Veliki, kralj Franačke, pokušao da obnovi Rimsko carstvo. Tada je još postojalo Istočno rimsko carstvo, koje je trebalo prikazati kao „uzurpatora“, a Romeje, njegove građane, kao „nehrišćanske varvare“. Istočno rimsko carstvo je naknadno prozvano „Vizantijom“. Filozof Monteskje je pisao o Vizantiji kao o „spletu niskosti“. Ovaj filozof je izmislio još jedan (lažni) istorijski mit: onaj o „azijskom despotizmu“. Zapadnoj Evropi je na koncu pošlo za rukom da uništi Istočno rimsko carstvo („Drugi Rim“), posle čega se oštrica mržnje i neprijateljstva usmerava ka pravoslavnim Slovenima, u prvom redu prema Rusiji. Pravi neprijatelj je pravoslavna civilizacija koju su, na temelju sopstvene tradicije i nasleđa kojeg su primili od Vizantije, sagradili Sloveni.

Gi Metan

Istorijski posmatrano, postoji nekoliko talasa i verzija rusofobije. Rusofobija je svojevremeno cvetala u Francuskoj i Nemačkoj (uoči Prvog i Drugog svetskog rata, u eri nacizma), ali svoj puni procvat rusofobija je doživela u Engleskoj, otprilike u doba posle napoleonskih ratova, i kulminirala u vreme Krimskog rata. Nacional-socijalističkim ideolozima je preostalo jedino da njene „intelektualne osnove“ primene u praksi i „prodube“ njen, po pravilu eksplicitni rasizam.

RUSOFOBIJA BEZ PREMCA
U Krimskom ratu Britanija staje na stranu Turske i okuplja šarenu koaliciju protiv Ruskog carstva. Pre toga, ona pomaže Turskoj da uguši ustanak pravoslavnih Srba i onemogući širenje ruskog uticaja na Balkanu. U XIX stoleću pokušava da spreči jačanje uticaja Rusije na Sredozemlju i u Srednjoj Aziji. Uporna borba dva carstva – Britanskog i Ruskog – za primat u Srednjoj Aziji nazvana je „Velikom igrom“. Početkom XX stoleća, Britanija otvoreno podržava Japan u Rusko-japanskom ratu. Ironija istorijske sudbine je da Britanska imperija, uprkos svemu, slabi, pretvarajući se u „iscrpljenog titana“, da bi se na koncu raspala, a Rusija se, čak i posle revolucije i krvavog građanskog rata, ponovo uzdiže kao velika svetska sila.

Mesto carstva na umoru preuzima njegova nekadašnja kolonija – Sjedinjene Američke Države. Britanija se od tog vremena identifikuje sa SAD. Žal za izgubljenom imperijom traje sve do danas, a Britanci, bez obzira na skromne razmere današnje Britanije, zadržavaju imperijalne manire i aroganciju svojstvenu „imperijalnoj sili“. Ili je danas moguće govoriti o „jednoj vrsti anglosaksonske policentrične imperije, čiji je Britanija možda čak i mozak“, kao što to tvrdi analitičar Dragomir Anđelković? „To je naročito slučaj kada se radi o antiruskoj politici“. Mozak kadavera, carstva na umoru, naprosto je presađen u mlado i zdravo telo američke nacije.

Ironična je i sledeća istorijska činjenica: Sjedinjene Države, kako primećuje Gi Metan, imaju zajedničku granicu s Rusijom i nikad s njom nisu ratovale, već su bile saveznici tokom oba svetska rata. To Ameriku nije sprečilo da „razvije rusofobiju kojoj nema premca u modernoj istoriji“.

ANTI NAROD USRED NARODA
Ruski naučnik Igor Šafarevič, u svojoj studiji Rusofobija (1982.), uočava da fenomen rusofobije postoji i u samoj Rusiji. Ali ta „ruska rusofobija“ je – baš kao i ona „ukrajinska“, budući da je Ukrajina oduvek bila deo „ruskog sveta“ – uvezena sa Zapada i predstavlja samo, po pravilu intelektualno deficitarnu i patetičnu, imitaciju zapadne rusofobije. Karakteristična je za samozvane intelektualne elite koje i same, premda bezuspešno, nastoje da postanu deo „progresivnog Zapada“. Tu se valja vratiti na ideje sociologa Kulija: mržnja drugih se može pretvoriti u samomržnju, a ona može dovesti, ili po pravilu dovodi, do „promene identiteta“.

U pitanju je, u stvari, specifičan oblik autošovinizma. S tim u vezi, Šafarevič podseća na koncepciju danas gotovo zaboravljenog francuskog istoričara Ogista Košena, koji govori o fenomenu „malog naroda“. „Mali narod“ je od naroda sasvim otuđena „elita“, koja stasava unutar „velikog naroda“, ali s njim ne deli nikakve vrednosti, negira njegove istorijske tradicije i prema njemu oseća samo mržnju ili duboki prezir.

„Mali narod“ u Francuskoj uoči Francuske revolucije čine filozofi-prosvetitelji i njihovi sledbenici; to je uski „krug ljudi u filozofskim društvima, akademijama, masonskim ložama, klubovima i sekcijama“, čiji je pogled na svet „građen po principu suprotstavljanja pogledu na svet onog drugog“, „velikog naroda“. „Mali narod“ je „anti-narod usred naroda“, kome je odvratno i neprijateljsko sve ono što čini „koren naroda i njegov duhovni skelet“: u datom slučaju, „katolička vera, plemićka čast, vernost kralju, gorđenje sopstvenom istorijom…“ Revolucionarni period 1789-1794. zapravo je period vlasti „malog naroda“ nad „velikim narodom“, obeležen revolucionarnim terorom. „Mali narod“ i u revolucionarnim godinama ostaje ubedljiva manjina, okružen „velikim narodom“, „neprijateljima vrline“, i na to odgovara giljotinom i masovnim terorom.

REKA U MORU RUSOFOBIJE
Košenova koncepcija „malog naroda“, tvrdi Šafarevič, u potpunosti je primenjiva na prozapadnu „elitu“ u Rusiji, koja otvoreno „prezire sve što je rusko“. Tu „elitu“ je, još u pretprošlom veku, opisao Dostojevski u Piščevom dnevniku. Zanimljivo je da se isti fenomen, služeći se doslovno istom argumentacijom i istom retorikom, javlja u Sovjetskom Savezu, tokom 60-ih godina i kasnije. Cilj prozapadne elite u Rusiji nije samo da ismeva i negira rusku istoriju i istorijsko nasleđe, već i da nametne sopstveni, alternativni projekat ruske budućnosti, u kome će Rusija izgubiti svaki posebnost i postati „deo zapadnog sveta“ – neraskidivi deo zapadne civilizacije. Ili više uopšte neće postojati.

Fenomen rusofobije već dugo postoji i u Srbiji. Ni ovde rusofobija ne predstavlja obeležje ni trajno raspoloženje naroda, čija su osećanja izrazito proruska, već osobinu prozapadnih, političkih i intelektualnih „elita“. Istoriji i fenomenu rusofobije u Srbiji Dejan Mirović je posvetio izvanrednu studiju pod naslovom Rusofobija kod Srba 1878-2017.

U Srbiji, takođe, postoji još jedan, sličan fenomen: srbofobija, autošovinizam, destruktivna mržnja usmerena prema sopstvenom narodu, koja se danas naziva i „drugosrbijanstvom“. I rusofobija i srbofobija u Srbiji potiču iz istog izvora: od „malog naroda“ koji je duboko ojađen činjenicom da nije deo „civilizovanog, naprednog i normalnog sveta“ i da to nikad neće ni postati. Projekat „malog naroda“ da se nekako, bilo kako, integriše u „civilizovani Zapad“ ne uspeva, i to opet, prema mišljenju takve „elite“, isključivo krivicom „velikog naroda“. Rusofobija i srbofobija se nalaze u bliskim, rođačkim, a katkad i incestuoznim vezama. Još je istoričar Milorad Ekmečić konstatovao da je „srbofobija samo rečica koja se uliva u more rusofobije“.

Razloge za postojanje srbofobije na Zapadu lakonski objašnjava Ivan Miladinović: „u glavama stratega u Londonu“, Srbi su bili i ostali „glavni konjovoci ruskih kozaka na tople vode Mediterana“. Sasvim dovoljno za zlopamćenje dugo preko dva veka.

 

 Novi Standard

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here