RUŽIĆ: Šamar za Uroša Predića

Podelite:

Gledam sliku siročeta na majčinom grobu i razmišljam kako bi bilo dobro da je živ Uroš Predić, pa da mu zviznem šamar. Hteo bih da ga pitam zašto je naslikao najbolniju sliku koja vređa svu siročad ovoga sveta. Pitao bih ga zbog čega se baš on našao pametan da još jedno dete koje ne postoji načini siročetom i položi ga na grob mrtve majke da plače dok se sa njom u smrti ne izjednači.

Pitao bih ga zašto nevino dete mora obrazom da oseća zemlju u koju su mu spustili majku. Šamar bi mu bio najmanje što bi od mene mogao dobiti, a i nešto što bi ga najviše uvredilo da je ikako živ da ga obrazom prihvati.

Ne bih izostavio ni da ga pitam šta mu je kriv krst dečakove majke ili preciznije, što mu je kriv krst. Ne bih mu dao ni da zucne, a već bih mu usta zavezao delom šake kako ne bi rekao nešto smisleno što će još više zaboleti. Ne znam što joj na krstu ne napisa ime da ne moramo svi patiti i plašiti se da nije to majka nekoga od nas i da to dete nismo mi, ne dao Bog. Što dečakovu majku zatrpa kamenjem da dete na hladnome spava, bilo bi još jedno od pitanja i dodatni udarac na njegov obraz.

Kad god bih prošao kraj crvenoga Ljiga i istoimene reke, video bih da je u njoj korito na jednom mestu provaljeno i u tu rupu uvire ogromna voda. Kao da ide od okovratnika siročeta, pa se spušta niz njegovo telo poput one tkanine kojom se pokriva i nestaje ispod njegovih ruku u zgužvanim ivicama crnopletene pokrivke. Ploča preko ploče stoji, a između nestaje Ljig.

Godinama sam razmišljao gde može ići ta voda. Kuda se ona provlači do nečega što nju prihvata i izbacuje, jer voda ne može ostati u zemlji. Nije zemlja mirna dok ne oduši.

Opet bih Uroša stresao šamarom da se odnekud nacrta ispred mene. I dalje gledam sliku siročeta i šaka me svrbi žudeći za slikarovim obrazom.

Što sam duže gledao sliku, sve više sam hteo da sa ramena Uroševih otresem njegovu glavu, ali me smiri pomisao da je možda i on siroče svoje majke ili oca i da baš on plače na tom grobu. Zbog toga sam taj šamar dužan sebi.

Dok sam, kao i milion puta ranije, bio zagledan u ovu sliku, slučajno podigoh glavu prema ogledalu sa strane i videh svoje crvene i uplakane oči.

Tada sam saznao gde izlazi sva ona vodurina koja uvire tamo iza Ljiga u pukotinu među dvema pločama i uskraćuje Kolubaru za moje suze.

Podelite:

1 komentar

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here