Салвини & Орбан – почетак краја ЕУ

Поделите:

Рафаљна паљба Европске комисије и Централне европске банке по Италији, као и осуда Европског парламента на конто Мађарске биће лакмус папир даљег опстанка Европске уније. Приближавање Рима и Будимпеште око имиграционе политике, као и најављена солидарност Варшаве и Прага који неће уводити санкције Мађарској јесу више него евидентан показатељ урушавања идејних основа ЕУ и пуцања по шашовима бриселског бирократског конгломерата. Само ће време показати да ли је ова политичка хајка на Италију и Мађарску почетак краја ЕУ. Једно је сигурно – и Салвини и Орбан су директна и логична последица посрнуле ЕУ која се претворила у своју сушту супротност и у којој се њени грађани више не препознају.      

Прва у низу критика на рачун Рима је стигла у понедељак 10. септембра из Женеве када је новоименовани високи комесар Уједињених нација за људска права и бивша чилеанска председица, Мишел Башеле, у свом првом званичном обраћању осудила Рим због нехумане миграционе политике, затварања лука и пројектовања панике и беса на мигранте чиме се, према њеном мишљењу, не постиже никакво дугорочно решење. Башеле је додала да планира упућивање чак две посматрачке мисије у Италију ради процене ризика од даље ескалације насиља и епизода расизма над мигрантима.

Италијански министар унутрашњих послова Матео Салвини је у својој непосредној реакцији одговорио да је Италија током протеклих година примила више од 700.000 миграната, да никада није добила помоћ других земаља иако је то у више наврата тражила, као и да је УН правазиђена и прескупа институција, додавши – у чисто Трамповом маниру – да ће Италија размислити да ли ће наставити њено даље финансирање које италијанске касе годишње кошта око 100 милиона евра.

Већ у четвртак 13. септембра оштра критика на рачун Рима стиже и од европског комесара за економска и монетарна питања, Пјера Московисија, који је током конференције за штампу у Паризу без увијања изјавио да је “Италија проблем Европе” и да мора да поради на умањењу јавног дуга и изради кредибилног буџета, као и да актуелна политичка клима неодољиво подсећа на “30. године прошлог века, али да срећом још нема Хитлера већ пуно малих Мусолинија”.

Ни у овом случају Салвини није остао дужан за брз и подједнако заједљив одговор, па је Москoвисију одбрусио да Француска прво почисти у свом дворишту па тек онда критикује друге, позивајући се притом на затварање пролаза за мигранте на прелазу Вентимиља на граници са Италијом, као и на водећу улогу Париза у крвавом свргавању Гадафија 2011. године.

Истог дана Марио Драги, председник Европске централне банке и бивши гувернер Централне банке Италије, поручује из Франкфурта својим сународницима да његов задатак није финансирање италијанског дефицита, да је Италија нанела већ довољно штете својим анти-ЕУ изјавама што је довело до скока spread индекса између италијанских (Бтп) и немачких (Бунд) државних обвезница, те да сада треба да уследе конкретна дела у смислу усвајања одрживог буџета у складу су препорукама ЕУ.

Одмах следећег дана – 14. септембра –  током састанка министара унутрашњих послова ЕУ у Бечу, Салвини се поново нашао на мети, овај пут министра спољних и имиграционих послова Луксембурга, Жана Аселборна. Размимоилажење у ставовима по питању избеглица се усијало до те мере да је Лукшембуржанин у једном тренутку чак опсовао свог италијанског колегу уз опаску да је Луксембург препун италијанских дошљака, на шта му је Салвини одговорио да је Луксембург порески рај за прање пара и да слободно, уколико желе, могу да преузму све мигранте из Италије.

Ова епизода коју су забележиле и камере јесте само кулминација неуспелих преговора са Италијом, која се показала као нимало наиван преговарач у питањима усаглашавања нове ЕУ миграционе политике.

Наиме, неколико дана пре састанка у Аустрији, немачки министар унутрашњих послова Хорст Сехофер је изјавио да је Италија пристала да прихвати назад мигранте који се појављују на аустријско-немачкој граници, а претходно су поднели захтев за азил код италијанских власти, док би према истом договору Немачка заузврат примила исти број миграната које Италија спаси на мору. Сехофер је тада истакао да договор с Италијом још увијек није формално потписан и да очекује да би то могло да се деси у петак у Бечу током заседања министара унутрашњих послова.

Споразуме попут ових Немачка је, иначе, претходно већ потписала са Грчком и Шпанијом, а на инсистирање канцеларке Меркел због растуће тензије код куће и успона популистичке странке “Алтернатива за Немачку” (АфД) која је на савезним изборима у Немачкој у септембру 2017. освојила 12,6% гласова и на тај начин постала трећа најјача партија у Бундестагу.

Међутим, од потписивања овог споразума са Италијом у петак није било ништа и Немачка се надано или ненадано нашла очи у очи са готово непремостивом препреком званом Салвини.

Колико год да је, наиме, Берлину било лако да са Мадридом и Атином постигне договор о реадмисији избеглица, толико се с друге стране Салвини показао као тврд орах и више него озбиљан играч.

Шта је тачно рекао Салвини?

Салвини је својем немачком колеги отворено замерио да је реч о документу којим се превасходно штите немачки интереси, док се земље медитеранског појаса – међу којима је и Италија – остављају и даље на ветрометини и брисаном простору пред неконтролисаним таласима избеглица. Салвини је уједно затражио од Немачке да подели са Италијом имиграциони терет безбројних бродова невладиних организација који свакодневно крећу са обала Либије, односно да новим договором Рим буде на “позитивној нули” и да Берлин помогне у редефинисању ЕУ војне мисије Sophia која до сада није дала никакве резултате.

Овакав Салвинијем чврст став је био довољан разлог да се немачки министар унутрашњих послова Сехофер не појави на самиту у Бечу, што је допринело негативном билансу самог састанка.

Додатно, само дан пред самит у Аустрији, часопис TIME своју насловну страну посвећује Салвинију уз натпис “ново лице Европе – у мисији уништења ЕУ”. У интервјуу за амерички недељник, Салвини је посебно истакао да се бори за повратак европских вредности које се не поклапају са вредностима Европске уније, као и за стварање десног савеза, без европских социјалиста попут Макрона и Ренција, а све у циљу повратка равнотеже унутар Европског парламента и Европске комисије.

И управо то је кључ у којем треба ишчитавати Салвинијеву нескривену подршку мађарском премијеру Виктору Орбану, пре свега након прошлонедељне одлуке Европског парламента да активира чл. 7 Лисабонског споразума због, како се званично наводи, констатног кршења вредности ЕУ и подривања демократије у Мађарској.

Орбан је, иначе, под појачаном присмотром ЕУ већ годинама уназад, а посебно од када је у јуну ове године усвојен пакет закона познатији као “Стоп Сорош” против иностраних  и невладиних организација у Мађарској чији је финансијер амерички милијардер мађарско-јеврејског порекла Ђерђ Сорош.

По свему судећи, врло је вероватно да ће ово егземпларно кажњавање Будимпеште остати само мртво славо на папиру и да ће послужити тек као упозорење Риму шта може да се деси уколико Салвини и даље буде наставио да тврдоглаво тера по своме.

Наиме, одлука да се уведу санкције и ускрати право гласа Мађарској мора бити једногласно усвојена од стране свих 28 земаља чланица Европског савета, међутим Варшава и Праг – савезници Будимпеште из Вишеградске четворке – већ су најавили да ће се успротивити санкцијама Брисела, тим пре што Пољску очекује слична процедура, па је мало вероватно да ће гласати против Мађарске.

У ноти коју је објавило пољско министарство спољних послова се скреће пажња да свака земља има суверено право да спроводи унутрашње реформе које сматра адекватним, као и да акције против државе чланице имају за циљ само продубљивање подела у ЕУ и повећање већ постојећег неповерења грађана у европске институције.

И сам Салвини, подједнако љути анти-сорошевац као и Орбан, истакао је у више наврата да су санкције Мађарској чисто политички чин и да се он томе оштро противи, додавши да намерава да управо са Орбаном заједно изгради нову Европу у чијем ће фокусу бити право на рад, на породицу и на безбедност.

Шта се може закључити из свега овога?

Прошлонедељна дешавања у Европској унији буде сумњу у њену смислену будућност и даљу економско-политичку одрживост. Интересна прегруписавања међу земљама чланицама, затварање унутрашњих и спољних граница, међусобне нетрпељивости, растући дефицит, јачање екстремне деснице и видљиви анимозитет према бриселским институцијама јасан су знак да у ЕУ нешто озбиљно шкрипи и да се гломазна бирократска машинерија претворила у злу вештицу.

Другим речима, све оне вредности које је управо ЕУ требало да представља у колективном европском имагинаријуму изродиле су се у своју сушту супротност те тако остаје да се види да ли је ова политичка хајка на Италију и Мађарску почетак краја ЕУ, а то ће само време показати.

С друге стране, колико год да у Салвинијевом и Орбановом чињењу има есктремно десничарских примеса, толико им дешавања “на терену” иду на руку и у доброј мери оправдавају њихове ставове и политичке потезе.

У таквој консталацији снага, легитимно се намеће питање да ли Србија треба да преиспита своје геостратешко опредељење у смислу европских интеграција и да ли и даље треба да тежи овом идејно-политичком друштву мртвих песника.

Чак се и најватренији домаћи поборници евроинтеграција слажу да улазак Србије у ЕУ минимално зависи од нас самих, а највише од ситуације у самој Унији која нужно мора да се мења да би опстала, а на те промене нажалост (или на срећу) не можемо да утичемо. Промене које се брижљиво анализирају у званичним извештајима и документима нејасне су, неразумљиве и на нивоу академско-салонског теоретисања. Неки извори чак тврде да Србија своје приступне преговоре може да заврши и пре 2025. године, али је немогуће дати одговор на питање да ли ће се до тада реформисати сама ЕУ и да ли ће бити спремна за пријем нових чланица односно Србије.

Преведено на српски: нема ништа од уласка у ЕУ.

Како изгледа ЕУ простор 2018. године?

Довољно је да се мало загребе испод шљаштеће површине помпезних медијских натписа и званичних изјава и указаће се Европска унија у којој и даље стоје жичане ограде дуж граница, у којој се једнострано укида Шенген, у којој расту дефицит и незапосленост, а ескалирају расизам и ксенофобија. Шансе да ће било шта кренути набоље су слабе, готово никакве.

Простим речима, ако просечан Србин сања месечну плату од 1.000 евра, треба да зна да завршница те трке није у Бриселу, већ у његовој глави.

Шта то значи?

То значи да Бриселу одговара да постоје централне и периферне државе ван и унутар Европске уније јер само тако класно диференцирани политички простор може бити извор јефтиних ресурса за јаке ЕУ државе попут Немачке, небитно да ли су у питању багателна радна снага, уцењена извозна тржишта за пласман радиоактивне и шкарт робе или нешто треће.

Плата од 1.000 евра ће бити могућа када се стане на пут расипању новца из буџета на криминалне и корупционашке пословно-приватне комбинације, када се престане са селективном наплатом пореза, када се ојача домаћа привреда и када у главама људи оживи култура бунта и непристајања уместо ћутања, погињања главе и погубног прилагођавања на негативан систем вредности. За тако нешто нам Брисел није потребан.

Волела бих да ме неко демантује…

 

Јасмина Стојановић

чан ДЈБ ОО Звездара

DJB

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here