Сава Мркаљ – Вукова сенка или путоказ

Поделите:

Дело Вука Стефановића Караџића вековима нас обавезује на покорност нашем језику. Под његовим именом покривене су многе манифестације, награде, догађаји, велики број најпрестижнијих признања из различитих дисциплина и области, највиших врхова образовног система у Србији. Вукова диплома, Вуков брк, један, па и други, Вукова штака, његова оштроумност и отреситост при сваком дијалогу, као и изразита одмереност у сваком наступу, коју су сведоци забележили у писаним докуменатима, а недвосмислено је таквог става и карактера био и у вербалним окршајима, сасвим су погодни да створе један култ без конкуренције на језичкој сцени, па стога и аутентичну фигуру српске језичке културе. Данас би се могло рећи да је у широј јавности готово доследно Вук Караџић = српски језик. Која би сврха историје била уколико бисмо савремене образовне програме прилагођавали персонализацији и уопштавању момената који су видно донели корените цивилизацијске промене? Из овога произилази још једно питање, да ли Вук Караџић треба да буде једини синоним за постављање темеља нашег језика каквог данас познајемо? Ако културној историји приступимо централизацијом и персонализацијом, она умногоме умањује смисао појава и служи само привидном и скученом знању појединца. Ако је есенција само крајњи извршилац или крајњи исход, онај који се први нађе испред топа и трзне се да запали фитиљ, онда је хвале достојна само фигура која свечано пред камерама и уз пратњу аплауза пресеца врпцу. Није циљ довести у питање заслуге истакнутих појединаца, напротив (о Вуку недвосмислено можемо говорити као најупорнијем и најистрајнијем борцу за српску културу) већ пружити дубљи увид, не заситити се једним контекстом, извршилац – исход. Шта стоји иза, око и пред? Ако је дијахронијска тачка сплетом некадашњих околности бацила у сенку оно што је уистину било темељ каснијег отелотворења (које се диференцира једино у погледу форме, а у погледу садржаја остаје исто или слично), историја добија задатак да ревидира, а синхронија да учинити доступним тај моменат свуда где треба бити доступан.
saloКрајем 18. века, када већ увелико почиње да слаби културни и језички утицај од стране Русије на нашим просторима, српска интелектуална елита попут Доситеја Обрадовића, Захарија Орфелина, Јована Рајића и Саве Мркаља креће у трку за „правим језичким решењем”. Краткотрајно решење је био славеносрпски језик у коме је остало доста елемената пређашњег рускословенског језика (рускословенска црквена ћирилица је и даље у употреби у Српској православној цркви) у које су се уградили елементи из тадашњег српског народног језика. Међутим, да је та идеја била кратког даха говори и чињеница да је већина ових аутора писала или барем увиђала потребу да народни језик постане стандардни, и уђе у књижевност, укључујући и Захарија Орфелина који је уједно и први писац на славеносрпском језику. Такође, и Јован Рајић који је написао значајан еп на народном језику „Бој змаја с орлови”.
Највећи допринос таквог транзитног периода наше језичке културе оставио је Сава Мркаљ, истакнути српски филолог, учитељ и један од најобразованијих Срба свога времена. Почетком 1810. године објавио је дело „Сало дебелога јера, либо азбукопротрес”, у којем је на само 18 страница понудио јединствена решења за нов правац спрског језика. У овом делу Мркаљ је реформисао поменуту рускословенску црквену ћирилицу, а као полазиште узео је фонолошки систем народног језика. „Салом” је желео да наговести потребу за уклањањем вишка графема из нашег писма, односно азбукопротрес. Сматрао је да је наше писмо преоптерећено непотребним графемама, те је од 44 слова створио азбуку од 26 слова, односно 25 и танко јер, које је служило за творбу диграфа, док се не осмисли боље решење за гласове љ, њ и ћ. Мркаљево језичко решење се доследно ослањало на принцип „једно слово за један глас”, он је, у Срба, први следбеник Аделунговог принципа „пиши као што говориш”, који је касније прихватио и Вук. Сава Мркаљ је такође имао осећај за културно наслеђе, те је предложио учитељима да не занемаре знакове које више не користимо, већ да их покажу ученицима како би знали шта смо раније имали у језику. Та изостављена слова, према његовом мишљењу, не треба заборавити, већ их треба задржати за писање и штампање црквеним језиком. Мркаљево, наизглед, идеално решење за нови правац српског језика и оваплоћење идеје нове, употребљивије азбуке није прихваћено. Он је био жртва црквено-политичке догме ондашњег времена. Вук и Јернеј Копитар су са дивљењем прихватили Савину реформисану азбуку, па је Вук у „Писменици” 1814. године записао: „Имајући за намјерење успјех Сербског књижества, не могу друге Азбуке употребити него Меркаилеву, јербо је за Сербски језик лакша и чистија не може бити од ове”. Међутим, код водећих славеносрпских писаца тога доба, Мркаљев „језикопротрес” доживео је различиту судбину. Политичким маневром постао је жртва, захваљујући тадашњем митрополиту Стефану Стратимировићу, који је од пештанске цензуре захтевао забрану штампања дела попут Мркаљевог „Азбукопротреса”. Оваква реформа схваћена је као својеврсни удар на културу на којој је инсистирала црква, али и довођење у питање српско-руских односа. Након тога Мркаљ бива изложем великим притисцима и прогонима. Одлази у манастир, где због све тежег здравственог стања прави инциденте сукобљавајући се са монасима. Неколико година касније у „Новинама сербским”, 1817, приморан је да напише „Полинодију либо одбрану дебелога јера”, односно одбацивање сопствених речи, што би значило да жели да се одрекне свих идеја изражених у својој филолошкој расправи од 18 страна из 1810. године. Међутим, новија истраживања показују да се Сава ипак није одрекао главних реформаторских ставова. Будући да се Сава Мркаљ у свом реформаторском захвату ослањао на народни језик, садржај „Азбукопротреса” није могао проћи без одјека, како код савременика, домаћих и страних, тако и међу каснијим проучаваоцима лингвистике. Сава Мркаљ је најзаслужнији за азбуку какву данас имамо и неке заслуге које се приписују Вуку, заправо су Савине, али је остао у сенци управо због реформисања црквене ћирилице, чиме је на себе навукао анатему. Црква је крајње конзервативна институција, па би то била она црквена догма која га је прогнала, јер црква и реформа не могу стајати у истој реченици. Меша Селимовић каже да не треба умањивати револуционарни Вуков замах, али га треба ставити у реалне оквире, ослобађајући га елемената чуда. Наше дивљење Вуку не остаје окрњено, чак и када претходницима признамо њихов удео. Селимовић за Мркаља каже да је даровит колико и несрећан човек, а Андрић за Вука да је прек и врлетан човек. Овако супротстављене црте могу бити погодне за различите приступе и анализе. Почетак 19. века у Србији подразумева борбу за стварање нације и успостављање слободне српске државе. Део те борбе за аутономност представља и језик. Пред Вуком су стајале бројне потешкоће, исто као и пред Савом. Разлика између њих двојице лежи управо у том бунтовничком нагону. Да би се истрајало у овако широким акцијама, није довољна само даровитост и ученост, већ и права снага, истински замах револуције и истрајност до последњег момента. Вук је након Савиног пада, узевши његово оруђе, наставио да корача до коначног признавања народног језика.

Дарко Ерић

serbum.rs

Поделите:

15 Коментари

  1. Знамо да је Вук био спољни момак Јернеју Копитару.
    Саво Мркаљ је искористио тада постојеће предлоге фонетске азбуке и за руски језик, а Копитар је практично преузео Мркаљево решење, са пар козметичких дорада, да што више личи на латиницу.

  2. je otsekla Srbe od crkve, Rusije, svesti o politickoj-pravnoj dimenziji jezika i identiteta (koja se sada vraca u zahtevima za zakonsku zastitu cirilice),koju su posedovali Srbi koji su govorili slavjanoserbskim, zatrpavsi ga “indijanskim” govorom srpskog sela, zaglibljenim u apsolutni identitet konkretnog zivota, bez razlike koja se formira u politicko-pravnoj borbi za identitet, kakva je bila u AU, nesposoban da se uzdigne do jedinstva identiteta i razlike, konkretnog zivota obicajnosti i slobode politickog, sto se pokazuje i dandanas kada se “odbrana” KiM spusta na nivo konkretnosti manastira i mita, imovine (ko ima vecinu imovine) i ulaganja, pokazujuci apsolutno odsustvo svesti o pravu i slobodi, o tome da nije ugrozen identitet, vec njegov uslov, a to je sloboda i njihovo jedinstvo, a to je pravo.Vukov reforma je donela svest nesposobnu da uspostavi drzavu , kao slobodu za sebe, posto se uspostavila sloboda od drugog.I dandanas drzavu shvatamo kao posed vlasti, koja sa njom radi sta hoce i kao takvu, kao nesto sto zapravo nije nase (za sve su krivi politicari, Englezi i masoni), vec treba da gledamo svoja posla, “od cega se zivi”.Tu je koren stalnom prepustanju drzave autoritarcima.

  3. je odsekla Srbe od crkve, Rusije, svesti o izmestanju identiteta iz predajne u politicko-pravnu sferu (koja se sada pokazuje u zahtevima za zakonsku zastitu cirilice), a koju su posedovali Srbi u AU koji su govorili slavjanoserbski.Vukova reforma je ovu politicko-pravnu svest zatrpala za sva vremena jezikom zaglibljenim u konkretnostt svakodnevnog zivota i obicajnosti nesposobne da se uzdigne do pravnog jedinstva sa slobodom politickog, sto se vidi i danas kada se KiM ne brani pozivanjem na pravo (pravni sporazum zele nasilnici, dok Srbima, kao zrtvama, pravo ne znaci nista, vec se stalno govori o izgubljenosti KiM ili se pozivamo na konkretnosti kao sto su manastiri, imovina (ko ima vise imovine Srbi ili Albanci) novcana ulaganja i kosovski mit, kao vrhunac shvatljive apstrakcije.

  4. je donela svest koja drzavu posmatra kao posed koji je ili “moj” ili “tudj”, zbog cega se sve sto nije moje pocinje posmatrati kao tudje, pa i sama drzava koja je posed politicara (koji treba da bude dobar “domacin”) “koji su za sve krivi”, sa cime ide pod ruku i svest da mi tu ne mozemo nista i da treba gledati samo sopstveni zivot (sto se danas ogleda u masovnom napustanju Srbije ili glorifikovanju neslobode u vidu nostalgije za “dobrim zivotom” u titoizmu).Tu lezi koren vecite autoritarnosti vlasti u Srbiji, u tom shvatanju drzave kao neceg tudjeg i njenog apsolutnog prepustanja vlasti.Zato Srbija nikada nije bila pravna drzava i dandanas, kao i pre dva veka, prepisuje tudje zakone, doduse na Vukovoj cirilici.

    • П. С.

      Није ми, на моју жалост, познат рад Дарка Ерића. А ово што је овде написао пажљиво је писано, прихватљиво је и може се рећи, добро (про)тумачено.

    • Кажете овако: “Zato Srbija nikada nije bila pravna drzava i dandanas, kao i pre dva veka, prepisuje tudje zakone, doduse na Vukovoj cirilici.”

      Могло би се признати да Србија “никада није била правна држава (свакако не у довољној мери, можда нешто мало у време старог краља Петра). А шта Вам ово друго значи: “doduse na Vukovoj cirilici”?

      Ваљда да будете мало саркастични према Србима и српском писму. У проблему сте због српске ћирилице или је она сметач Србији да она буде “правна држава”? Кад би билча замењена ћирилица, све би било решено!?

        • БИЋЕ ЋИРИЛИЦЕ КАД БУДЕ НОРМАЛНЕ ВЛАСТИ И ВЛАДЕ И КАД СЕ СРПСКИ ЛИНГВИСТИ ИЗЛЕЧЕ ОД СЕРБ0КРОАТИСТИКЕ!

          Замењена је 90 одсто код Срба зато што су то спровели комунисти и њихови лингвисти обманом Срба. Али ју је лако вратити у пуни живот,. Потребна је само власт која спроводу Устав Србије, у овом случају Члан 10. Устава Србије. Када се таква власт изабере, она има уставни задатак да спроведе свуда усаглашавање с Уставом, тј. у овом случају с Чланом10. а то значи, пре свега, да спроведе Влада преко Министарства просвете и културе усаглашавање Правописа српскога језика Матице српске с речено9м уставном обавезом. Али, све док је оваква власт па дозвољава онима који злоупотребљавају Матицу српску и допуштају јој да у Правопису крши Члан 10. Устава Србије без икаквих последица, враћање српске азбуке у пуни живот није могуће. Дакле, требајун нам само нормална власт и Влада Србије и сва питања ће се решавати на озбиљан начин. Тада ће и питање писма у српском језику бити решено баш како је питање писма решено у свакој другој земљи, у сваком народу и његовом језику. Код свих других народа не може појединац да одлучује којим ће писмом писати свој језик. То мора да се ради јединствено на нивоу целог народа, баш као што се ради у целој Европи и свету. Овако како је сада, то је опасно и на штету је Срба, српске државе, српског народа, његовог идентитета и утиче на његово нестајање.
          Писмо у Срба је врло озбиљно питање и све док се власт и Влада с тим играју и дозвољавају да свако пише којим хоће писмом, Срби и Србија неће имати сигурну будућност.

          • je deo pojugoslavljenja, odnosno okretanja og Rusije i Bugarske i pravoslavlja ka katolickim slovenima u AU.Mnogo pre komunista se srpski jezik nudio Hrvatima da bude od “srpskog ili hrvatskog”, pa do “srpsko-hrvatskog” i ideja da Hrvati govore ekavicu, a Srbi pisu latinicu.Takva samovolja prema jeziku ima koren u Vukovoj samovolji.Kada je “reformator” postao polupismeni cobanin, jezik je izrucen na samovolju obrazovanima, da bi od “narodnog” napravili knjizevni.

          • sto se postovanja ustava tice, kao sto nakucah, njegova beznacajnost prozima celokupno nase drustvo i ide do tih granica da srpski intelektualci ne mogu da objasne da mi na KiM ne branimo nista srpsko, vec univerzalno, pravo da budemo kao i sve druge drzave, vec se argumentacija, vukovski, srozava na imanja, ulaganja i manastire (nesto ne cujem da neko pominje manastire u Makedoniji).Inace, izuzev kompjutera, uvek pise cirilicom.

  5. СТРАШНИ ПРОМАШАЈИ СРПСКЕ ЛИНГВИСТИКЕ ЗАЈЕДНО С ВЛАСТИМА

    Српска лингвистика је, кад је реч о српском писму, веома значајном не само за српски језик, него и за слободу српског народа, почела да чини катастрофалне грешке и да пада пада све ниже и ниже почев од Вука Караџића па до наших данашњих лингвиста у српским језичким институцијама.
    Чињенично је очигледно да је од Вука почело, преко језика и писма, растакање српског националног бића и стварање основа за прогон српске азбуке и њену замену која је остварена преко 90 одсто међу Србима. Прогон ћирилице био је дуг, траје од 11. века на разне начине. Али, све док је било чисто спољашње непријатељско насиље према Србима и замене њиховог писма латиничким, то до Вука није могло дати резултате, јер није било створено писмо којим би се могла замењивати српска азбука у језику Срба. Та је замена била омогућена тек у време Вука Караџића који се био сагласио да се српски језик (за католике) може писати и новоствореним, новосастављеним латиничком писмом (гајицом). Вук није имао лепе речи за то писмо и тражио је од Гаја да га побољша, али Гај то није хтео да учини како је предлагао Вујк Караџић. Али, и поред тога, Вук се на Бечком договору не само сагласио да то писмо буде у употреби него се чак и потписао њиме на Бечком договору на коме је употребљена и једино та, Гајева латиница. Сад се може нагађати да ли је Вук на то пристао под притиском Ј. Копитара у име Аустроугарске или није имао толику моћ предвиђања па да схвати да ће се српској ћирилици догодити ово што се (катастрофално по Србе) данас догодило и што се још догађа у трзајима да се српска ћирилица ипак спасе. После тога, посебно од стварања Југославије и озваничења српскохрватског језика и “равноправности писама”, при чему је било предвиђено да је “равноправно” када Срби замењују ћирилицу латиницом, а било је неравнопрвно ако се Хрватима замењује њихова латиница, српско писмо улази у процес замењивања хрватском абецедом, посебно отворено и плански, примењивањем насиља и ширењем заблуда о “застарелости ћирилице” после Новосадског договора о српскохрватском језику и тобожњој равноправности писама, када власт злегално замењује ћирилицу снажним фаворизовањем хрватске гајице. Српски лингвисти у оквиру сербокроатистике даље настављају чак да фалсификују Вука и да погоршавају оно што је било Вуково дело. Српски лингвисти асу чак фалсификовали Вука и тако што су га претворили у “сербокроатристу” у језику, што он није био, осим када је реч у његовој тешкој омашпци у вези с могућом заменом ћирилице. Српски лингвисти и филоклози у последње време чак иду даље у фалсуификовању Вука па измишљају чак и то да је он творац гајице, а не Гај, што је чиста неистина која се граничи са “слепоћом”, манипулацијом у корист хрватске латинице и у циљу олакшаног наставка полатиничавања остатка Срба… О томе има још много истина да се предоче, али нема овде простора за то. (Те истине моја маленкост је предочила детаљно у “Латиничењу Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста” , Ћирилица, Нови Сад, 2011. на 1060 страна, а против чега српски лингвисти могу да се “боре” само прећуткивањем те и других књига Удружења “Ћирилица”, јер је та истина по њих не само поразна, него открива њихово штеточинско деловање по српски језик и писмо у удруженом злочиначком подухвату с комунистичком влашћу, посебно, али и данас.)
    Још треба рећи да је, највише захваљујући Удружењу “Ћирилица” (Нови Сад, 2001-2018) сва истина, сви начини и “сарадња” српских лингвиста у уништавању српског језика, његовом растакању и све већи успех у замењивању српске азбуке хрватском абецедом, све лошијој стварној писмености међу Србима — откривени, истражени, доказани и очигледно показани. Предложене су и једино могуће мере, у складу с лингвистичком праксом у свету, како је једино могуће да се сада спасавају и српски језик и српска ћирилица. Међутим, будући да је то све поразно по српске власти и српску лингвистику и српске плаћене лингвисте, сви они то здушно игноришу, прећуткују, неће о томе да уђу у разговор и дијалог, неће да се за то зна јер би прво морали да признају да су катастрофално грешили. Они то не желе и само зато имамо даље урушавање српског језика и све очигледније затирање српске савршене азбуке за потребе језика Срба.
    Паметни људи и научници знају да од Вукове реформе не би било ништа да је није подржао и одобрио онај који се политички био усмерио према Бечу и бечкој Монархији, па је одобрио и наредио да се укине забрана Вукове реформе која је владала у Србији и међу Србима све до појаве кнеза Михаила Обреновића. Треба споменути и ту случајност (кажу да је све последица нечега, а не случајност) да је тај српски кнез Михаило Обреновић страдао исте године када је одобрио Вукову реформу (1868), непуна три месеца после потписивања наредбе о укидању забране Вукове реформе. Наравно, није он због тога убијен, али, ето, догодило се то убиство у време званичног одобрења примене Вукове реформе која је имала и доста мана, а код нас се и даље описује само хвалоспевима без краја у српској лингвистици, која је, како малопре рекосмо, често и фалсификовала Вука у неким елементима.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here