Seks, droge i rokenrol

Podelite:

„Upotrebićemo sve što imamo, sve zlato, sva materijalna sredstva i blaga na obmanjivanje i zatupljivanje ljudi. Ljudski mozak i svest može da se menja. Posejavši na tom polju haos, mi ćemo im neprimetno zameniti životne vrednosti falsifikatima i naterati ih da veruju u te vrednosti… Književnost, pozorišne predstave, filmovi – svi će oni prikazivati i veličati najniža ljudska osećanja. Mi ćemo svim sredstvima podržavati i uzdizati takve umetnike, koji će početi da usađuju i utiskuju u svest ljudi kult seksa, nasilja, sadizma, izdaje – jednom rečju, svakog nemorala. U državnim upravama stvorićemo haos i nered… Poštenje i čestitost će se ismejavati i neće nikome biti potrebni, postaće trag prošlosti. Vešto i neprimetno ćemo usađivati bezobzirnost, drskost, laž i obmanu, pijanstvo i narkomaniju, životinjski strah od drugih ljudi, bestidnost, izdaju, šovinizam i mržnju među narodima. Na taj način sve više ćemo slabiti moral pokolenja koja tek stasavaju. Angažovaćemo se oko ljudi već od dečijeg uzrasta, mladalačkih godina, uvek ćemo naglasak stavljati na omladinu, počećemo da je kvarimo, učimo nemoralu i razvratu. Napravićemo od njih špijune i kosmopolite. Eto tako ćemo sve učiniti.“[1]

 

GLOBALIZACIJA BEZUMLJA ALENA DALSA

 

Ovaj plan i program praktične akcije za „globalizaciju bezumlja“[2] sastavio je lično Alen Dals (Alen Duls), više puta pominjani uticajni član izuzetno uticajnog Saveta za inostrane odnose (Council for Foreign Relations), poverljivi agent Rokfelerovog bratstva i osnivač i prvi direktor Centralne obaveštajne agencije (CIA).

Prevratnički triumvirat koji je u 19. veku pokrenuo globalizaciju bezumlja činili su Čarls Darvin (Charles Darwin, 1809-82), Karl Marks (Karl Marx, 1818-83) i Zigmund Frojd (Sigmund Freud,  18561939).

Čarls Darvin, najstariji član ovog slavnog triumvirata, anglikanski pastor i mason 27. stupnja Škotskog obreda, proslavio se knjigom Postanak vrsta putem prirodnog odabiranja (London, 1859)kojom je na velika vrata u prirodnjačke nauke uveo takozvanu teoriju evolucije. Ova teorija je postala krunski naučni dokaz majmunolikosti ljudske prirode, pa je Socijalistička partija Amerike, u knjizi Evolucija čoveka[3] tvrdila sledeće: „Ni jedna iole obaveštena osoba više ne sumnja da su mnoge životinjske vrste koje danas nastanjuju Zemlju rezultat procesa evolucije. (…) Moderni socijalizam je tesno povezan sa savremenom naučnom teorijom evolucije. Ako radnici shvate nauku, oni postaju socijalisti“.

Prvi zastupnik teorije o evoluciji bio je Francuz Žan Batist Lamark (Jean Baptist Lamarque, 1744-1829). Za njega je život nastao sam od sebe, jednim spontanim aktom prirode. Lamark je prvi izneo ideju o nasleđivanju stečenih osobina. To znači da jedna životinja može svoje navike, sklonosti i organske promene koje je stekla za vreme života, da ostavi u nasleđe svom potomstvu.

Lamarkova doktrina je bila neka vrsta probnog balona kojim su slobodni zidari želeli da ispitaju javnost i utvrde snagu hrišćanstva. Posle prvobitne nezainteresovanosti, Lamarkova doktrina je polako počela da bude predmet interesovanja mnogih prirodnjaka i filosofa.

Lamarkov savremenik Erazmo Darvin (Erasmus Darwin, 1731-1802), Čarlsov deda, lekar, pesnik, filosof, botaničar, vodeći intelektualac svog vremena i mason najviše inicijacije,[4] preuzeo je ideje francuskog biologa u oblikovanju nove, evolucionističke teorije, koju je izneo u svoje dve knjige – prva je Zoonomija ili Zakonitosti organskog života (1794), a druga Hram prirode (1803).

Erazmo Darvin se nadao da će njegov sin, Robert Darvin (1766-1848), takođe lekar i mason, objaviti konačnu teoriju o evoluciji, ali je to učinio tek njegov unuk, Čarls (1809-82), anglikanski sveštenik, samozvani prirodnjak i mason 27. stupnja škotske inicijacije. U svojoj 23. godini (1831) krenuo je na petogodišnje putovanje oko sveta brodom engleske mornarice „Bigl“. Kapetan ovog broda je bio Robert Ficroj (Robert Fitzroy, 1805-65). Sa Darvinom je u toku petogodišnjeg puta vodio duge razgovore. U poznim godinama, kao vice-admiral, Robert Ficroj je osudio Darvinovu teoriju kao monstruoznu i izjavio da ga je sramota što je bio kapetan broda na kome je bio Darvin.

Iako je Čarls Darvin u početku kao anglikanski pastor molio: „Neka me Bog sačuva od besmislica Lamarkove teorije!“, njegova „načela selekcije“ ili „prirodnog odabiranja“ gde u opštoj borbi za opstanak preživljavaju samo najjači oblici, i kada za vreme dugog vremenskog razdoblja preživele jedinke stvaraju novu vrstu predajući u nasleđe potomcima zbir svojih slučajno stečenih osobina, pokazuju da se Darvin nije mnogo udaljio od „Lamarkovih besmislica“.

Autori „Komunističkog manifesta“ (1847), Karl Marks i Fridrih Engels, sa oduševljenjem su pozdravili Darvinova dela. Engels je u pismu Marksu nazvao Darvinovu knjigu „senzacionalnom“. Marks je taj stav odobrio uglavnom zbog toga što je Darvinovu teoriju shvatio kao „temelj istorijske borbe klasa“. Lenjin će biti istog mišljenja.[5]

Ipak, Darvinova teorija evolucije ima još jednu opasnu namenu, i zato će postati trajna poštapalica socijalističko-komunističkih i svih drugih bezbožnika; tu namenu Darvinove teorije tumači naučnik Džulijen Haksli: „Darvin je pokazao da nije potreban nikakav nadprirodni tvorac, pošto prirodnoj selekciji može da se pripiše svaki poznati oblik života. U njegovoj evoluciji nije bilo mesta ni za kakvo nadprirodno delovanje“.[6]

 

SLOBODNI ZIDARI I TEORIJA EVOLUCIJE

 

Slobodni zidari su teoriju evolucije od samog početka prihvatili kao svoju filosofiju, pa su je i nadgradili; masonski pisac V. L. Vilmhurst piše: „To – evolucija čoveka u nadčoveka – to je oduvek bio cilj antičkih misterija.“ „Čovek koji je isklijao iz zemlje, razvio se u nižim carstvima prirode i došao do sadašnjeg racionalnog stanja, još mora da završi svoju evoluciju postajući biće nalik Bogu i ujedinjujući svoju svest sa Sveznajućim…“.[7]

Smisao podmetanja i lansiranja Darvinove pseudonaučne teorije objasnila je Kler Čejmbers u svojoj knjizi o humanizmu: „Pre nego što čovek bude porobljen, njegovo stanje svesti mora biti redukovano od duhovnog ka telesnom. On mora da nauči da o sebi misli kao o vrsti životinje koja nema duhovnih potreba. Kada se čovek jednom oslobodi obaveza prema Bogu, otvoren je put njegovom potpunom potčinjavanju komunističkoj državi, koja će mu biti gospodar“.[8]

I tako je Čarls Darvin, tvorac materijalističke teorije o procesu evolucije živog sveta, prirodno izrodio Sigmunda Frojda (Sigmund Freud, 1856-1939), osnivača psihoanalize i teorije seksualnosti.

Doktor Frojd je iluminatskoj oligarhiji podario moćno sredstvo za luciferijansku manipulaciju – teoriju po kojoj je čovek polimorfno perverzno nagonsko biće, koje ima stalnu i nikad do kraja iživljenu potrebu za uživanjem i polnim opštenjem.

Svoje revolucionarno učenje dr Frojd je izložio u svojim glavnim studijama – Uvod u psihoanalizu, Psihopatologija svakodnevnog života, Totem i tabu, Tumačenje snova i Ja i Ono.

Otrovna bujica tri bogoborne, prevratničke struje 19. veka – darvinizam, marksizam i frojdizam – temeljno je zagadila  umove savremenih intelektualaca. Kao šlag na torti, frojdizam je došao na kraju, i brzo postao jedna od glavnih metoda „lečenja“ umno i osećajno poremećenih ljudi. Osnovne postavke Frojdovog psihoanalitičkog učenja i „lekarske“ metode mogu se sažeto izraziti u pet ključnih teza:

  1. Čovek je raspet između dva temeljna nagona: Erosa (seksualnog) i Tanatosa (destruktivnog, koji vodi u smrt);
  2. Seksualni nagon je tako jak da u sebi krije želju za rodoskvrnim odnosima (sina i majke, oca i ćerke, brata i sestre), što se po pravilu potiskuje, ali je prisutno u podsvesti;
  3. Čim se rodi, dete oseća seksualni nagon, koji prolazi kroz tri faze: najpre oralnu, zatim analnu (ili čak „analno-sadističku“) i na kraju zrelu falusno-genitalnu fazu;
  4. Čovek u svojoj podsvesti ima želju za svim mogućim nastranostima i izopačenostima (pre svega onima homoseksualne prirode), i zato „lekar“ Frojd čoveka definiše kao „polimorfno perverzno biće“;
  5. Čovek se od ispoljavanja svojih nagona uzdržava samo pod pritiskom spoljašnjih okolnosti… A što se nagoni više guše, to je čovek iznutra „konfliktniji“, tj. sklon neurozi i unutrašnjoj pocepanosti. Ovde se nalazi koren tzv. „seksualne revolucije“ koju „doktor“ Frojd preporučuje radi oslobađanja nagona i ostvarenja duševnog zdravlja i sreće.[9]

Psihijatar Vilhelm Rajh (Wilhelm Reich, 1897-1957), bio je Frojdov verni učenik i sledbenik i prvi ideolog „seksualne revolucije“. Dr Rajh je bio i uticajni član Komunističke partije Austrije i Nemačke. U svojim glavnim delima Funkcija orgazma, Dijalektički materijalizam i psihoanaliza, Propast seksualnog morala Analiza karaktera, dr Rajh se zalaže za svojevrsnu integraciju psihoanalize i marksizma. Pošao je od Frojdove osnovne pretpostavke da je čovek orgijastičko biće sa potrebom neprestanog polnog opštenja, pa je čoveka definisao kao „orgazmičku mašinu“.

 

PROPOVEDNICI SLOBODNE LJUBAVI

 

Propovednici „slobodne ljubavi“ su se pojavili već prvih godina postojanja SSSR-a, prve države realnog socijalizma na svetu. Drugarica Aleksandra Mihailovna Kolontaj (Aleksándra Miháйlovna Kollontáй, 18721952), bliska Lenjinova saradnica, oduševljeno se zalagala za negovanje slobodne ljubavi, tvrdeći da seksualni odnos sa nekom osobom „ne znači ništa više od ispijanja čaše vode“. Ideju da „za radničku klasu velika `prohodnost` i manja vezanost u opštenju polova… neposredno proističe iz osnovnih zadataka određene klase“, Kolontajeva je javno razvijala u drami Ljubav radnih pčela i članku Krčite put krilatome Erosu.

Najdosledniju sintezu Marksovog i Frojdovog učenja ostvario je profesor Herbert Markuze (Herbert Marcuse, 1898-1979), američki filosof nemačkog porekla i ideolog tzv. Nove levice u Americi. Temelj svoga učenja Markuze je izneo u knjizi Eros i civilizacija (Boston, 1955). Markuze je prorok „oslobođenja od „nadpritiska“, koji postavlja dominantni deo društva: „Biće reaktivirane rane faze libida, koje su bile zanemarene razvojem `Ja`. Biće podvrgnuti raspadu i oni instituti društva u kojima se ostvaruje `Ja`“.

„Regres, povezan sa širenjem libida, ispoljiće se u reaktivizaciji erogenih zona i, posledično tome, u renesansi predgenitalne polimorfne seksualnosti i padu genitalne dominacije“. „Ta promena u vrednosti i obimu libidinoznih odnosa dovešće do raščlanjenja instituta koji su regulisali lične međuindividualne odnose, u stvari, do rasčlanjenja monogamne i patrijarhalne porodice“. Profesor Markuze predviđa da će oslobođenje seksualnih instinkata dovesti do razvoja „libidinoznog razuma“, koji će otvoriti put ka višoj formi slobodne civilizacije.[10]

U kasnijem svom delu, „Psihoanaliza i politika“ (Beč, 1968), Markuze proglašava kraj dosadašnje kulture: „To će biti preobražaj procesa civilizacije, eksplozija kulture – ali tek pošto stara kultura odigra svoju ulogu i sazda čovečanstvo i svet koji mogu biti slobodni“.

Suštinu ove (anti)kulturne revolucije Markuze daje kroz pesničku sliku u kojoj Prometeju, junaku represivne kulture, suprotstavlja Orfeja i Narcisa, junake svog novog, oslobođenog sveta. „Klasična tradicija povezuje Orfeja sa praktikovanjem homoseksualnosti. Kao i Narcis, on poriče normalnog Erosa, ne radi asketskog ideala, već radi dopunjavanja Erosa. Kao i Narcis, on protestuje protiv represivnog načina decorodne seksualnosti. Orfeistički i narcistički Eros do kraja poriču taj način, i to je – veliko Odricanje. U svetu kojeg simvolizuje kulturni junak Prometej, to je – odricanje svakog poretka; ali tim svojim odricanjem, Orfej i Narcis otkrivaju novu realnost, realnost sa sopstvenim poretkom, u kojem vladaju drukčija načela“.[11]

„Oslobođenje seksualnih instinkata“ i „rasčlanjenje ustanove monogamne i patrijarhalne porodice“ dovešće do seksualne revolucije hipi pokreta u Americi i zapadnoj Evropi tokom 60-tih godina 20. veka, a nju će pratiti „potiskivanje represivnog razuma“, koji će svoj praktični, životni izraz naći u tzv. psihodeličnoj revoluciji, tj. u masovnoj upotrebi narkotika.

Ove Markuzeove ideje su našle plodno tle i na polju umetnosti, uobličavajući koncepciju subkulture takozvane „leve umetnosti“, koja želi da uništi sve oblike stare i prevaziđene „represivne i zagušujuće“ kulture buržoazije. Praktična posledica ovakvog usmerenja bio je povećan interes za vulgarnost i ekstremnost u svim disciplinama „leve antiumetnosti“ kao sredstvu „eksplozije buržoaske kulture“.

I tako dođosmo do darvinističko-marksističko-frojdističkog hipi trojstva – seks, droge i rokenrol.

 

OD MUZIKE DO POJANJA

 

Kroz celu duhovnu istoriju ljudskog roda filosofi i istoričari muzike su se slagali da tonska umetnost u najvećoj meri utiče na svakodnevno raspoloženje i naš celokupan život. Kineski mislilac Šu Čing (6. vek pre Hrista) je smatrao da „za menjanje ljudskog ponašanja i običaja ne postoji ništa bolje od muzike“. Sledbenici grčkog mističara i matematičara Pitagore (6. vek pre Hrista), kod kojih je i slavni Platon (427347. pre Hrista) obrazovan, smatrali su da je muzika izraz božanstvenog sklada u svemiru, izraz harmonije sfera. U čuvenom Platonovom spisu „Država“ omladina se obavezno uči matematici, astronomiji i muzici, pošto su ove oblasti ljudskog delanja u dosluhu sa kosmičkom harmonijom više nego ostale. Platon je uviđao da postoje i štetne vrste melodija koje bi trebalo zabraniti i opravdano smatrao „da će građani postati raslabljeni i da će se predati slabostima, strastima i niskim osećanjima“. „Uvođenje nove vrste muzike mora se izbegavati kao pretnja čitavoj Državi, jer se muzički stilovi nikada ne remete, a da to nema uticaja na najvažnije političke ustanove“.[12]

O muzici i njenom uticaju piše i u Novom Zavetu Svetog Pisma. Sveti apostol Pavle savetuje Efesce: „I ne opijajte se vinom, u kojem je blud, nego se punite Duhom, govoreći među sobom u psalmima i pojanju i pesmama duhovnim“.[13]

Sveti Oci Crkve Hristove govorili su o blagotvornom uticaju pojanja; Sveti Kliment Aleksandrijski (150-220) je govorio da „mora da bude zabranjena ona izveštačena muzika koja povređuje duše i odvlači ih u različita nečista osećanja, čak i u bahanalsku mahnitost i ludilo“.

Sveti Atanasije Veliki primećuje da kroz pojanje „nestaje u duši nemir i grubost i nered i razgoni se tuga“.[14]

Sveti Vasilije Veliki (Βασιλειος, oko 330-379) u svom drugom pismu kaže: „Ima li ičeg blagoslovenijeg nego… žuriti na molitvu u osvit zore i prinositi Tvorcu slavoslovlja i pesme“.

Sveti Jovan Lestvičnik (Ιοαννης Κλιμακος, 6. vek) kaže: „Konj plemenite rase se zagreje kada počne da kasa, i što više kasa, sve je raspoloženiji za kasanje. Ovde pod kasanjem podrazumevam pojanje, a pod plemenitim konjem um, koji, kad oseti izdaleka duhovnu bitku za koju je pripremljen pojanjem, uvek izlazi nepobediv“.[15]

Sveti Jovan Zlatousti (Ιοαννης Χρυσοστομος, 347-407) je isticao da „mora biti podvrgnuto svakoj kontroli i mora se zabraniti sve što podseća na kultove paganskih božanstava (tj. demona)“.

Hrišćanski mislilac i pesnik, Boetije (Boetius, 6. vek), u znamenitom stihovanom spisu Deinstitutione Musica, zaključuje: „Muzika je deo nas i ona nas oplemenjuje ili kvari naše ponašanje“.

Suprotno Hrišćanstvu, ideologija rokenrola želi da ljude vrati paganskim idolima i demonima, i radi takvog cilja nudi neobuzdanu čulnost, promiskuitet i droge kao sredstvo postizanja „proširenja“ svesti.

Džon Outs (John Oates) je izjavio da je rokenrol „99% seks“, dok je Glen Fraj (Glen Frey) iz Iglsa objasnio: „Bavim se muzičkim biznisom zbog seksa i narkotika“.

Od kraja 60-tih i početka 70-tih godina 20. veka rok muzika je shvaćena kao polno razdraživanje svirača i publike. Menadžer „Rolingstounsa“ je u to vreme bio najiskreniji: „Pop muzika je seks, i to treba da saspete tinejdžerima u facu“.[16]

Neka kao primer raspojasanosti posluži pesma Dungeon of Pleasure  (Tamnica zadovoljstva) koju peva grupa „Nasty Savage“ („Gadni divljak“):

„Kučka je zavezana i bespomoćna, vrišti jer hoće još!

Ta slatka i nevina devojka je zaista tvrd orah.

Njena opsesija bolom tera me da grizem usnu,

Dok se ona rado podaje kad je ošinem“.

S druge strane, ženske rok zvezde ne osećaju ni malo onog staromodnog stida; primera radi, Šena Eston (Shena Easton) u pesmi „Sugar Walls“ („Zidovi od šećera“) peva:

„Krv juri do skrivenih tačaka,

Po tome znam da ima vetra.

Ne možete protiv snažnih strasti.

Temperatura u mojim šećernim zidovima raste.

Dođi, provedi noć između mojih šećernih zidova.

Nebo na zemlji unutar mojih zidova od šećera“.

Američka rok zvezda italijanskog porekla, Lujza Čikone (Louise Ciccone), poznatija po nadimku Madona (tako Italijani zovu presv. Bogorodicu), otvoreno zastupa seksualni promiskuitet i narkomaniju, te izjavljuje: „Ponosna sam na svoj imidž đubretare“.[17]

Od 80-tih godina 20. veka nadalje rokenrol otvoreno propagira homoseksualnost oba pola. Dolsi i Stounsi su oblačili žensku odeću, Dejvid Bouvi  (David Bowie) se jedno vreme šminkao i oblačio kao žena, u čemu ga je oponašao Boj Džordž (Boy Georges). Aleks Harvi je govorio: „Homoseksualnost je dobra stvar – zaustavlja rast populacije“. Elis Kuper kaže: „Sve što publika želi je seks i nasilje; znam to pošto po ceo dan gledam TV“.[18]

US and World Report od 19. marta 1990. godine objavio je sledeće podatke: „Trenutno postoji trinaest rok bendova koji nose imena po muškim genitalijama, šest po ženskim, četiri po spermi, osam po pobačaju, i jedan po vaginalnoj infekciji”. Profesor Džo Salomon (Joe Salomon) i Monika Nekoli (Monica Necoly), u svojoj studiji prikazuju bar deset bendova koji su nazvani po različitim seksualnim aktovima, osam uključujući vulgarno imenovanje istog, i dvadeset četiri pogrdan odnos prema Crncima, invalidima itd. Šest bendova imaju u svom nazivu pojam bljuvanja (eng. „vomit”).[19]

Ovoj modi nije odoleo ni najveći srpski roker i pesnik Bora Đorđević, koji je svoj čuveni bend nazvao „Riblja čorba“, što na šifrovanom jeziku ulice označava žensko mesečno pranje.

Slavni rok pevač i gitarista Džimi Hendriks (Jimmy Hendrix), u vreme najveće slave i popularnosti, 3. oktobra 1969., dao je intervju za magazin „Lajf“ („Life“); tada je, između ostalog, izjavio: „Ljude možemo hipnotisati pomoću muzike, i kada ih navedemo do njihove najslabije tačke, u podsvest možemo smestiti ono što MI želimo da kažemo“.

Hendriksa je zavisnost o narkoticima uskoro (u najboljim godinama i na vrhuncu slave), odnela sa ovoga sveta. Na isti način su prolazile i prolaze desetine rok muzičara koji uzimaju velike količine droge. Pomenimo samo najveće zvezde: Elvis Prisli (Elvis Presley), Brajan Džouns (Brian Jones) iz Rolling Stones-a, Denis Vilson (Dennis Wilson) iz Bič bojsa, Sid Višiz (Sid Wishes) iz Sex Pistols, Dženis Džoplin (Janis Joplin)Džimi Morison (Jimmy Morrison) iz Dorsa, Bon Skot  (Bon Scott) iz AC/DC, Frenki Lajmon (Franky Laymon), pevač grupe „Temptation” Dejvid Rafin (David Ruffin) umro je od preterane doze kokainaFil Lajnot (Phil Lynott) iz grupe “Tinn Lisy”, Kurt Kobejn (Kurt Cobain) iz grupe „Nirvana“ je pod dejstvom heroina i valijuma pucao sebi u glavu.[20]

Tokom 60-tih i 70-tih godina 20. veka najpopularniji narkotik među rokerima i njihovim obožavaocima bila je sintetička droga LSD-25. To je skraćenica od League for SpiritualDiscovery (Udruženje za duhovna istraživanja), a ime joj je smislio ekscentrični Timoti Liri (Timothy Leary), profesor psihologije na Harvardu i ideolog hipi pokreta.

LSD-25 je snažan halucinogeni narkotik, koji je početkom 50-tih u svojoj laboratoriji otkrio dr Albert Hofman (Albert Hofmann)Dr Hofman tada nije ni slutio da će njegovo otkriće biti jedno od osnovnih pomagala masovne hipi i rokerske „psihodelične revolucije“.

Dr Hofman je zapravo istraživao upotrebu halucinogenih droga radi manipulacije ljudima u okviru projekta  MC-ULTRA koji je u aprilu 1953. godine odobrio Alen Dals, tadašnji direktor Cije. Agencija je 1972. godine uništila dobar deo dokumentacije vezane za ovaj opasni projekat, ali je i ono što je sačuvano dovoljno da se „naučni“ projekat MC- ULTRA proglasi jednom od najužasnijih zločinačkih delatnosti ozloglašene Centralne obaveštajne agencije.

 

… DROGA

 

Agencija je verovala da sintetička droga, kao što je LSD, može biti savršeno oružje i sredstvo za manipulaciju ljudskom svešću. Zločinački projekat MC ULTRA Agencija je zvanično okončala 1963. godine, ali je njeno „čedo“, LSD, kao kuga u srednjem veku, nezaustavljivo krenula da osvaja svet. Jedan tajni memorandum iz 1955. godine najbolje prikazuje obim i veličinu napora koje su stručnjaci i naučnici CIA uložili u istraživanja supstanci koje menjaju ljudsku svest. Reč je o narkoticima kakav je LSD, koji bi:

  1. stvorili stanje nelogičnog razmišljanja i impulsivnosti do tačke kada bi subjekt bio potpuno diskreditovan u javnosti;
  2. povećali efikasnost percepcije i osećaja;
  3. stvorili stanje otpornosti na alkohol;
  4. proizveli znake i simptome prepoznatljivih bolesti u reverzibilnom smislu, tako da se mogu koristiti za simuliranje tih bolesti;
  5. stvorili čistu euforiju bez kasnijeg napada malodušnosti;
  6. izmenili strukturu ličnosti tako da se maksimalno poveća zavisnost subjekta od druge osobe;
  7. stvorili takvu mentalnu konfuziju da bi pojedinac pod tim uticajem bio potpuno onemogućen da laže tokom ispitivanja;
  8. smanjili, do najnižeg mogućeg nivoa, ambicije i opšte radne sposobnosti čoveka;
  9. izazvati slabost i distorziju vida i sluha, sposobnosti, po mogućnosti bez trajnih posledica.

Na listi metoda i supstanci koje menjaju svest su, pored droga, i omamljujuće pilule koje se mogu krišom ubaciti u piće, hranu i cigarete, a stvaraju potpunu amneziju.

Ozbiljna psihološka istraživanja V. Linerta (W. Linert) iz 1966. godine pokazuju da LSD izaziva smanjenje umnih sposobnosti, rastrojstvo, shizofrene reakcije, akutna paranoidna stanja, depresiju, krize, organska oštećenja mozga, nakazno rođenu decu… Rezultati istraživanja su objavljeni u uglednom „Časopisu za psihologiju“, ali se na njih niko nije osvrnuo. TREBALO JE MENJATI SVEST, DA BI SE MENJAO SVET![21]

Ovu nameru dr Timoti Liri (Timothy Leary), profesor psihologije na Harvardu, nije ni krio. Opita radi, on je 60-tih godina 20. veka davao svojim studentima LSD i govorio: “Osoba koja tvrdi da rokenrol muzika ohrabruje klince da uzimaju drogu, potpuno je u pravu. To je deo naše zavere! Droge su najjeftiniji put do revolucije…[22]“.

Liriju je u ovim ogledima pomagao kolega sa Harvarda, dr Ričard Alpert (Richard Alpert). Kada je postalo jasno čime se bave ovi pedagozi-kriminalci, proterani su sa Univerziteta, ali su već tada postali legende kao „Kraljevi droge LSD“ i tvorci tzv. „psihodelične revolucije“, bez koje se hipi pokret 60-tih nije mogao zamisliti.

Kada je u septembru 1995. godine doznao da je neizlečivo oboleo od raka prostate, Timoti Liri, „Lenjin hipi pokreta“, rešio je da svoje umiranje snimi video-kamerom. U to vreme su ga posećivali stari prijatelji, tvorci kontrakulture. Pisac Vilijem Barouz (William Burrows) je izjavio: „Zaveštanje koje je ostavio Liri ima ogromnu vrednost: droga je stvorila paralelnu realnost koja je omogućila sazdavanje kontrakulture“. Ken Kejsi (Ken Kasey), pisac romana „Let iznad kukavičjeg gnezda“, po kome je snimljen i znameniti film, pozdravljajući se sa Lirijem, rekao je starom prijatelju: „Zapamti Tim, sve dok i poslednja domaćica ne doživi trans od droge, šezdesete nisu završene“. U jednom od poslednjih intervjua, Liri je izjavio da značajnom ličnošću 20. veka, čoveka koji je pomogao i njegovoj psiho-revoluciji, smatra Alistera Kroulija, najvećeg satanistu novijeg doba.[23]

A šta se dogodilo sa drugim „ocem psihodelične revolucije“, dr Ričardom Alpertom? Pošto je izgnan sa Harvarda, Alpert je otputovao u Indiju, gde je postao hinduistički guru Ram Das.[24]

Globalni kontrolori su pravilno ocenili da je rokenrol muzika najpogodnije sredstvo za uticanje i kontrolu najmlađe populacije, pa su, u vreme kada su zvanično obustavili eksperimentisanje sa sintetičkim drogama (oko 1963), na svetsku muzičku scenu lansirali dva britanska rok sastava, koja su takoreći preko noći doživela vrtoglavi uspon i ogroman uspeh širom sveta. Reč je o bendovima „Beatles” (“Bube“) i „Rolling Stones“ („Kotrljajuće kamenje“).

Liverpulske „bube“ – Džordž Harison, Džon Lenon, Pol MakKartni i Ringo Star – nesumnjivo su najslavniji rok sastav svih vremena.

Autor stihova i kompozitor genijalnih pesama „Bitlsa“ bio je Teodor Adorno (Theodor Adorno, 1903-69), prisni prijatelj kraljice Elizabete II, a time blizak Svetskoj vladi u senci. Adorno je stvorio „muziku“ modernizujući ekstatičke zvuke Dionisovog i Baalovog paganskog kulta. Zatim je preko liverpulskih „buba“ neskriveno preporučivao mladoj i najmlađoj milionskoj publici upotrebu svih mogućih narkotika, a naročito LSD. Njemu kao skrivenom autoru ovih izuzetno popularnih pesama, treba odati priznanje, jer je ciljnoj grupi – mladoj publici širom sveta, kroz pesme poslao šifrovane poruke, dok su njihovi naivni roditelji ove poruke shvatali doslovno. Pogledajmo šta stvarno znače naslovi nekih od najpoznatijih pesama „Bitlsa“:

  1. „Lucy in the Sky of Diamonds“ („Lusi na dijamantskom nebu“) – akronim naslova označava drogu LSD, a njeni uživaoci u halucinacijama vide „nebo s dijamantima“; Lusi nije žensko ime, iako tako zvuči, nego Lucifer – antibog lično;
  2. „Yellow Submarine“ („Žuta podmornica“) – za one koji razumeju sleng narkomana, ova „žuta podmornica“ je žuta kapsula s drogom, posle koje se „tone“ i koja smiruje uživaoca;
  3. „Hey, Jude!“ – ovo je izraz koji se upotrebljava za metadrin, dok u samoj pesmi reč „heart“ ne znači „srce“, nego špric za ubrizgavanje droge;
  4. „Strawberry Fields“ („Polja jagoda“) – među jagodama u polju se najbolje mogu zamaskirati biljke koje daju prirodni opijum;
  5. „Norwegian Wood” (“Norveška šuma“) – u Velikoj Britaniji, šifrovani naziv za marihuanu.[25]

Omladina širom Amerike i sveta nije ni naslutila da je čitav ovaj „novi tip“ oblačenja, izražavanja i ponašanja, koji je bio tako cool i drugačiji od stila starijih generacija, stvorio zapravo trust mozgova starije generacije instituta „Tejvistok“ i centra „Stenford“. Američka omladina bi istinski bila posramljena da je saznala kako je njihov šifrovani narkomanski jezik, neobičan izgled, navike i sve   cool fore i fazone smislila i preko medija lansirala grupa starijih naučnika.

Uloga medija u promovisanju droge bila je ogromna. Kada su sredinom 60-tih prestali da pišu o uličnim bandama, ove su brzo „sagorele“ i nestale kao društvena pojava. Sada je usledilo „novo doba“ droge, slobodnog seksa i rok „muzike“. Mediji su za kratko vreme i više nego uspešno lansirali Tejvistokov program svakodnevne i masovne upotrebe droge, a roditelji nisu shvatili da je reč o strogo kontrolisanom pokretu, smišljenom da nametne trajne promene u američkom društvenom i političkom životu, koje će tako dospeti pod kontrolu svetske vlade u senci. „Bitlsi“ su, to je danas svima jasno, dovedeni u SAD u sklopu ambicioznog društvenog ogleda gde su ciljne populacijske grupe podvrgnute ispiranju mozga, a da toga nisu bile svesne. Projekat „Bitls“ je bio integralni deo zavere „Vodolija“, živog organizma koji je nastao iz programa „Promena predstava o čoveku“ (Izveštaj o istraživanju politike, pripremio SRI Centar za studije društvene politike, pripremio direktor, prof. Vilis Harmon).[26]

Fenomen „Bitlsa“ je sve samo ne spontana pobuna omladine protiv starog društvenog sistema, kako su kreatori ovog projekta, „Zavera vodolije“, želeli i uspeli da čitavu stvar predstave najširoj javnosti. Zajedno sa „Bubama“, u Ameriku je uveden i šifrovani jezik, svakodnevni žargon novostvorene „bitničke“ i „hipi“ omladine: rock i sa njim povezani izrazi kao što su teenagercooldiscoveredpopmusic, bili su šifre kojima se označavalo prihvatanje droge. Stručnjaci instituta „Tejvistok“ su, dakle, smislili da „tinejdžeri“ „otkriju“ „Bitlse“.

Međutim, “Bitlsi“ nisu najbolje podneli teret slave, pa su se posle nekoliko godina razišli, ali su dvojica preživelih osnivača grupe „Rolingstouns“ i posle više od 50 godina aktivni na svetskoj rok sceni. Oni i danas važe za jednu od „najžešćih“ rok grupa na svetu. Njihova pesma Street Fighting Man (Ulični borac) postala je, kako reče jedan kritičar, „himna jedne epohe“. Sami „Stounsi“ su u medijima opisivani kao „zastrašujući skup veštaca“.

Prvih godina vrtoglave rok karijere, „Stounsi“ su bili povezani sa satanističkom sektom „Proces“. Jedna sledbenica tog kulta, Anita Palemberg (Anita Palemberg), veštica i glumica, bila je u to vreme ljubavnica dvojice frontmena ove grupe – najpre Mika Džegera (Mick Jagger), a zatim (ili možda istovremeno) i Kita Ričardsa (Keith Richards). Na njenom krevetu, u kući na Ričardsovom imanju u Konektikatu, posle burne noći u kojoj su izvođeni satanski rituali i prinošene na žrtvu životinje, ubio se jedan osamnaestogodišnji mladić.

Tih godina je Mik Džeger napisao muziku za film “Invocation of My Demon Brother” („Zazivanje mog demonskog brata“), koji je režirao vatreni kroulijevac Kenet Anger (Kenneth Anger), član “Magičnog kruga“ Antona la Veja iz kojeg je ponikla prva „Satanska crkva“. On je Džegeru čak nudio da igra samog đavola u filmu “Lucifer Rising” („Luciferov uspon“), koji je finansirala pomenuta veštica, Anita Palemberg. Zbog nesreća na snimanju ovaj film nikada nije završen. U njemu se inače prikazuje obred zazivanja satane, a jednu od glavnih uloga igrala je još jedna od Džegerovih ljubavnica, veštica Marijana Fejtful (Marianne Faithfull).[27]

U to vreme aktivnog satanizma (krajem 60-tih) „Stounsi“ su snimili album “Their Satanic Majesties Request” („Njihovim satanskim veličanstvima“) i lansirali hitove „Sympathy for the devil“ („Naklonost prema đavolu“) i „Dansing with mister D“ („Ples sa gospodinom Đ[avolom]“). U prvoj pesmi lično đavo drži monolog. U drugoj strofi priča se o tome kako je đavo lutao po Petrogradu, carskoj prestonici, shvatio da je vreme za nešto novo, pa je izazvao pokolj nad carem, njegovom porodicom i svim ministrima. Očigledno je da „Stounsi“ ovo nisu smislili sami – bili su đavonadahnuti.

Grupa „Blek sabat“ („Crna subota“ – veštičji „praznik“) je posvećivala oltare satani i prizivala ga, a njihov vođa, Ozi Ozborn priznaje: “Ponekad se osećam kao medijum za neku silu koja dolazi spolja…“ U pesmi „Master of Reality” (“Gospodar stvarnosti“) oni pevaju da je đavo „gospodar ovoga sveta“ i „tvoj ispovednik sada“.

Jedan album grupe „Venom” („Venam“) ima naslov “Welcome to Hell” (“Dobro došli u pakao“) i sadrže sledeće reči na zadnjoj strani omota: „Opsednuti smo zlom,/ Smrt vašeg Boga zahtevamo:/ Mi pljujemo na Devicu koju vi poštujete/ i sedimo sa leve strane gospodara satane“.[28]  Na istom albumu se nalazi i pesma „U savezu sa satanom“. Njen početak je buka bez nekog naročitog značenja. Ali kada se pesma pusti unazad, čuju se reči: „Satana je došao iz pakla, spaliću ti dušu, smrskati kosti, prosuti krv, krvarićeš za mene…“.[29]

Ime grupe „KISS“ (“Poljubac“) na prvi pogled deluje bezazleno; ali ova reč je skraćenica (akronim) za „Knights in Satans Service“ (“Vitezovi u službi satane“).

Poklonik Lucifera bio je i Džon Lenon (John Lennon), slavni vođa i kompozitor liverpulske četvorke „Bitls“. Lenona su neki istoričari pop muzike, ne bez razloga, nazvali „Lenjinom rokenrola“. U pomenutoj pesmi „Lucy in the Sky of Diamonds”, reč je o halucinacijama izazvanim upotrebom LSD, gde narkomana čeka susret sa samim Luciferom. Lenon je, štaviše, bio veoma dobro upućen u satanističko učenje „klasika marksizma“, pa će nam njegova čuvena pesma „Imagine“ („Zamisli“) s početka 70-tih najbolje ilustrovati poklonstvo nečastivom: „Zamisli da nema nebesa/ Lako je ako pokušaš./ Ni pakla ispod nas, a iznad samo nebo./ Zamisli da svi ljudi žive samo za danas./ Zamisli da nema država./ Nije teško da to učiniš./ Nema ničeg zašta bi ubijao ili umirao./ I zamisli da nema religija, takođe./ Zamisli da svi ljudi provode život u miru./ Zamisli da nema poseda./ Pitam se da li možeš?/ Nema razloga za pohlepu ili glad“.[30]

Na ovoj i sličnim pesmama i porukama vaspitavani su, ne gubimo to iz vida, milioni mladića i devojaka širom sveta. Mnogi su ove ideje svesrdno prihvatili i tako postali poklonici nepomenika.

Da ne bude nedorečenosti i nagađanja, pomenimo da su „Bitlsi“ na omotu albuma-prekretnice „Sergent Peper Lonely Heart Club Band” („Klub usamljenih srca narednika Pejpera“), objavili portrete mnogih ličnosti za koje su Džon, Džordž, Pol i Ringo tvrdili da su presudno uticale na njihov pogled na svet i umetnost; na istaknutom mestu su portreti „oca komunizma“, Karla Marksa, i Velike zveri, Alistera Kroulija.

Opšti obrazac za kvarenje omladine je jednostavan: erotizam plus satanizam daju mase zombi-utvara iskorenjenih i otuđenih od Smisla. U naše vreme zlo sa izopačenostima svih vrsta postalo je popularno, simpatično, komercijalno, zabavno i svima dostupno. Kako je to COOL & IN!

IZOPAČITE OMLADINU – POBEDILI STE NACIJU! – cerekaju se „upravitelj sveta“, Filip Dru, i njegov literarni tvorac i stvarni ideolog Svetske države „pukovnik“ Eduard Mendel Haus.  

 

 

[1] Avelj Semjonov, Crkva, globalizacija, identifikacioni broj, Svetigora, Cetinje, 2003, str. 42-43.

[2] Globalizacija bezumlja je naslov knjige Danila Tvrdišića, istraživača tog bezumlja (Srpski sabor „Dveri“, Beograd, 2010).

[3] Čikago, 1905.

[4] Erazmo Darvin je bio veliki majstor čuvene lože Canongate KilwinningNo. 2 u Edinburgu, Škotska.

[5] Marko S. Marković, Evolucija bez Darvina, Hrišćanska misao, Beograd, 2009, str. 20.

[6] Sol Tax, ed., Issues in Evolution, University of Chicago Press, 1960, p. 45.

[7] W. L. Wilmhurst, The Meaning of Freemasonery, New York, 1980, p. 47, 94.

[8] Claire Chambers, The Soecus Circle, 1977, p. 101.

[9] Vladimir Dimitrijević, Mladost i strasti, (drugo, dopunjeno izdanje), Beograd, 1995, str. 55-6.

[10] Igor Šafarevič, Socijalizam kao pojava svetske istorije, preveo Vladimir Jagličić, Svetigora-Cetinje, 1997, str. 313-15.

[11] Igor Šafarevič, Navedeno delo, str. 315-316.

[12] Platon, Država, 424S.

[13] Posl. Efescima 5, 18-19.

[14] Patrologia Graeca, tom 27, 40.

[15] Patrologia Graeca, tom 88, 1137.

[16] Vladimir Dimitrijević, Od Elvisa do Antimadone, Beograd, 1997, str. 88 i 90.

[17] Vladimir Dimitrijević, Navedeno delo, str. 17.

[18] Vladimir Dimitrijević, Znaci vremena i znaci nade, Beograd, 1997, str. 147-8.

[19] Vladimir Dimitrijević, Od Elvisa do Antimadone, str. 16.

[20] Vladimir Dimitrijević, Od Elvisa do Antimadone, str. 25.

[21] Vladimir Dimitrijević, Od Elvisa do Antimadone, str. 99.

[22] The Review of the News” (November 5, 1969), p. 26; navodi Ralf Eperson, Nevidljiva ruka, 2000, str. 226.

[23] Vladimir Dimitrijević, Od Elvisa do Antimadone, str. 99.

[24] V. Dimitrijević, Navedeno delo, str. 99.

[25] Ralf Eperson, Navedeno delo, str. 226-7.

[26]  „The Changing Images of Man“ URH 489-2150-Policy Reserch Report, No. 4/ 4/ 74, preparedby SRI Center for the study of Social Policy, Director Professor Willis Harmon.

[27] Vladimir Dimitrijević, U lavirintima tame, Svetigora, Cetinje, 1998, str. 244.

[28] Vladimir Dimitrijević, Navedeno delo, str. 39-40.

[29] Vladimir Dimitrijević, U lavirintima tame, Svetigora-Cetinje, 1998, str. 247.

[30] Ralf Eperson, Nevidljiva ruka, Beograd, 2000, str. 227-8.

 

IZVOR: Centar akademske reči

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here