ШИПТАРИ ОДСЕKЛИ ГЛАВУ СРПСKОМ МОНАХУ И СВЕЦУ

Поделите:

У мору трагедија које су задесиле наш народ на Косову и Метохији, немогуће је издвојити једну као најтежу. Ми ипак у своје име стојимо иза тога да нам је убиство Оца Харитона оставило највећу рану на срцу која и данас после скоро 20 година остаје неизлечива док се сваким одласком у Метохију и обиласка Призрена додатно продубљује, а уједно и отклања сваку „недоумицу“ о животу после смрти појачавајући у нама ону силу највећу од свих – силу Божију.

Међу бројним жртвама Косовско-метохијске трагедије су монаси Манастира Светих Архангела, Отац Харитон и Отац Стефан, који су зверски страдали од Албанских терориста током крвавих и подмуклих напада. Они су отети и убијени на најсвирепији начин само зато што су монаси Српске православне цркве. Њихова мученичка смрт и голгота коју су доживели у име Христа, као и страдање многих православних Срба и више од стотине уништених и оскрнављених светиња на простору Косова и Метохије потврђује несебичну љубав према Христу. Нека почивају у миру вечном славом и поштовањем, заштићени Господом кога су неизмерно волели !

Овај свет отац Харитон је угледао на Аранђеловдан, 21. новембра 1960. године у сељачкој породици са много деце, отац му се звао Будимир, а мајка Милка Лукић. На крштењу добио је име Радослав. Живот најпре проводи у свом селу, где усрдно помаже својој породици, да би касније, школујући се и радећи као професионални возач 20 година, ревновао у тражењу истине и правде. Желео је, као што је и био васпитан у својој породици, да поштено живи и да се труди да помогне свима. Стога одлучује да живот проведе монашки. Код његове породоице та одлука, као што је у највећој мери то општи случај, изазива отпор и негодовање. Његова сестра каже да су га покушали да га одврате на разне начине па га и подсећали да „ако се замонаши неће имати своју породицу, своју децу“. На то је отац Харитон одговорио „ни Свети Сава није имао децу па га деца и данас славе и помињу“. Монашки пут је започео у манастиру Црна Река, код Рибарића, 1995. године. Иако је отац Харитон био немилосрдан непријатељ телу своме и строго осуђивао слабости своје, он је према братији био благ и кротак, предусретљив, састрадалан и пријатан са својим осећајем за умесну и крајње умерену шалу. Речи оговарања, осуђивања или ниподаштавања других беху далеко од њега. Таква његова ватрена ревност, усрдност на свим манастирским послушањима, безпоговорна послушност и умешност у многим пословима били су разлози што је он, после двоипогодишњег искушеништва у Црној Реци одређен за сабрата манастира Светих Архангела код Призрена који се у то време обнављао и очекивао своје прво братство после запуштања у турско време. Замонашен је 1998. године, а то је било прво монашење у манастиру Светих Архангела после 550 година !

Непосредно након уласка немачких снага КФОР-а на Космет, припадници терористичке организације ОВК киднаповали су оца Харитона, 15. јуна 1999. године. Злочинци су га ухватили на очиглед војника КФОР-а који нису предузели ништа да злочин спрече, док је отац Харитон одвођен на место мучења и страдања. Оне су првих дана своје мисије, посматрале наоружане банде УЧК екстремиста које су отимале и убијале десетине Срба овог града. Обезглављено и тешко осакаћено тело оца Хатирона, је пронађено у околини Призрена тек 8. августа 2000. године. Глава свештеномученик Оца Харитона није пронађена до дана данашњег. Његови остаци су сахрањени у манастиру Црна Река. Према налазима медицинских истражитеља, остаци Оца Харитона су пронађени на необележеном месту у оквиру албанског гробља села Тусус у близини Призрена. Многи идентификовани налази потврђују да је тело остављено на отвореном након убиства, стога што је остао само скелет. Утврђен је лом неколико ребара и леве руке. Недостајали су глава и део кичме. Прслук који је носио је раскомадан,у предњем делу што указује да је утроба могуће била распорена. Сведоци су касније потврдили да су безбожници након бруталног убиства играли фудбал са лобањом светог Харитона. Ране у пределу срца указују на могућност вишеструких тешких убода ножем, што несумњиво доказује изразито болну смрт. Уз његову мантију, пронађена је лична карта и молитвена бројаница. У посмртном извештају који је достављен Међународном Суду за ратне злочине се потврђује откидање главе и тешка сакаћења. Починиоци овог несвакидашњег злочина још нису пронађени.

О оцу Харитону један његов сабрат је рекао:

„Да су му тражили да им преда само манастирски ауто он то добровољно по цену живота не би дао, а камо ли да му неко у веру православну дира, и још, докле је год могао да говори он им је дубоко верујем, уз карактеристичан осмејак потпуно смирено говорио да они само раде свој посао, дубоко жалећи због њих што су такви, као свети Вукашин клепачки, а о присуству његовог смирења нам сведоћи ритуална разјареност мучитеља, који су му неколике кости иситнили, а над главом се вероватно изругивали и трофејно хвалили, јер главе не беше са пронађеним костима новомученика Христовог.“

„…Тихи, крепке воље, ватрени ревнитељ
без страха од смрти подвига љубитељ.
Богољубним срцем обдарен си био
зато си за Христа радо крв пролио.“

Немогуће је не пустити сузу на стихове који описују живот и страдање овог новомученика, а данас и свеца Харитона Лукића:

Националист
Поделите:

1 коментар

  1. Место му је међу највећим српским свецима. Све је дао за оно што нема цену. Главу је дао за српски род а у најтежим мукама поновио је распеће пред Небеским Царем.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here