СИРОТИЊА Kад неког потера од рођења

Поделите:

Стари гвоздени кревет, похабани двосед, дрвени сто покривен мушемом, шпорет „смедеревац“ из неких давних времена, фрижидер који не ради и дрвена столица и то је све што имају од имовине Јелица Списковић и њена двадесетогодишња ћерка Весна Ђорђевић из бојничког села Придворица.

Оне су заправо подстанари у кући крај пута у ромском насељу и многе од тих ствари нису њихове него оних који су им издали три собе, мада практично користе само једну јер им друге две не требају.

„Ту спавамо, ту кувамо ту се одвија цео наш живот. Ретко ко нас посећује осим социјалних радника и повремено газдарице када дође да узме кирију од 50 евра“, прича мајка.

У кући нема воде, нема телевизора ни купатила, а једино што „касветно“ (исправно п.н.) имају јесте мали замрзивач.

Раније су примале социјалну помоћ, а сада Јелица прима инвалидску пензију од 11.000, а болесна Весну породичну пензију од 9.000 динара.

„Тешко се живи, посебно што за лекове месечно дамо по неколико хиљада динара и што нам преостане само кромпир, пасуљ, хлеб и дрва, али ми смо навикле, ја сам заборавила како је живети у пуној кући јер је то давно прошло време“, прича Јелица.

Она је рођена у Придворици у средње имућној кући, али су јој отац и деда били штедљиви па су терали децу да сама зарађују за живот. Тако је Јелица од малена била на пољу и када је требало брала је туђе вишње и копала туђа кукурузишта. Била је каже лепа, заљубила се у лепог Неготинца, но брак није потрајао јер „лепота не иде руку под руком с добротом“, развела се и са ћерком вратила у родну кућу. Због нарушених породичних односа била је принуђена да оде и спас потражи на периферији села.

„Сада живимо овде са Ромима који су најбоље комшије на свету и који нам увек помажу“, вели.

Стари се, додаје, а она не зна каква будућност чека њу и њену ћерку о којој брине.

„Kада те од малена потера сиротиња, прати те цео живот. То је моја, па ето и судбина моје ћерке“, прича док с поносом показује транзистор који је за две жене једини прозор у свет. Но, баш тог момента констатује да се покваруио. После дужег покушаја да га „наштелује“, немоћно га одлаже. „Даћу комшијама да га поправе“, каже.

Весни је њена мајка једина другарица. Девојка са лепим црним очима је причљива, прекида мајку.

„Ја бих волела да имам кућу са водом и да имам телевизор да гледам серије“, прича о својим жељама млада девојка у изнајмљеном собичку у кући поред пута, где се често јуре с мишевима.

Некада су, кажу, покушавале да добију стан или празну општинску кућу, али општина Бојник нема такву врсту смештаја, па сада чекају да се неко чудо деси, мада ни саме не знају какво би то чудо могло да их снађе.

Милица Ивановић, Југмедиа

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here