Slađana Ilić: Ko je ubio istinu?

Podelite:

Nedavno je u izdanju Lagune, a u tiražu od 20.000 primeraka – neobično velikom za srpske prilike – objavljena zbirka priča Vuka Draškovića Ko je ubio Katarinu. Centralni motiv gotovo svih priča koji ih povezuje u celinu, a prema rečima i samoga autora (ovde), jeste „ubijanje Jugoslavije“ (Katarine).

Izlazak knjige propraćen je intervjuima u Politici i u Danasu, koji su najavljeni na naslovnim stranama ovih novina (ovde i ovde). Nije baš često da objavljivanje nekog književnog dela bude propraćeno takvom medijskom podrškom.

U vezi s tom knjigom, kako običnom čitaocu tako i književnom kritičaru, nameće se niz nedoumica. Drašković u pomenutim intervjuima govori istovremeno kao pisac, književni kritičar i političar. Svoje najnovije književno delo tumači prilično jednoznačno, prvenstveno politički. Katarina je Jugoslavija koju su ubile srpska politička i vojna elita, a „koja je u većinskom, srpskom narodu, za projekat ubistva države, pridobila vrhove crkve, akademije nauka, većinu književnika, analitičara, medija…“ (ovde).

Svakom ko pamti javno delovanje Vuka Draškovića krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina 20. veka, ova knjiga i njena tumačenja od strane samoga pisca izaziva zbunjenost. Da li je Drašković i tada bio za Jugoslaviju? Evo dela intervjua datog Darku Hudelistu, objavljenog u zagrebačkom magazinu Start, 16. septembra 1989. godine:  „Najkraće, prva Jugoslavija bila je u Evropi, a druga je u Africi i prenaglašeno je antisrpska. (…) Jugoslavija je bila partijsko-policijska država, umesto da bude parlamentarna i demokratska, te je isključena i udaljena od civilizacijskih tokova Evrope i na taj način što je afrikanizovana“ (ovde). I naravno da je protiv takve „afričke“ i „antisrpske“ države Drašković politički delovao (videti ovde). Da li to onda znači da je i Drašković bio deo onih „srpskih“ struktura koje su „ubile“ Jugoslaviju?

Takođe, u „Katarini“ jedan od junaka strada zato što se protivi paroli: „Srbija je bez Kosova trup bez glave”. Na pitanje novinara: „Kako Vi gledate na ovaj slogan?“, Drašković sada kaže:  „I ja mislim isto što i moj junak Žare Magare. Taj slogan razumem kao poklič: `Ne dajmo ono što nemamo, da bismo izgubili sve što imamo`. To je nastavak mita da je Lazar 1389. namerno odabrao smrt i poraz da bi Srbiju preselio na nebo“.

Ipak, Drašković nije tako mislio tokom devedesetih. „Ako može biti reke bez izvora, biljke bez korena ili kuće bez temelja, onda može biti i Srbije i Srba bez Kosova. Tamo nam je rođeno i stvoreno sve što nas čini narodom i državom. Gračanica, Devič, Ljeviška, Patrijaršija, Sveti Vrači ili Dečani nisu čerge koje se mogu razapeti negde drugde, niti igde drugde rastu Kosovski Božuri. Kao što nema hrišćana bez Hrista, tako nema ni Srba bez Kosova. Ono je naš Jerusalim, naša Gora Sionska, naš Zid plača i naša stalna Golgota, na kojoj bivamo razapinjani i na kojoj vaskrsavamo“ (Srpska reč, br. 214/29.10.1998; ovde).

Kome bi čitalac, posle svega, trebalo više da veruje – Draškoviću iz 1989–1998. ili Draškoviću iz 2017? Autor nam poručuje još i ovo: „Konačno, ubistvom Katarine našli smo se u lavirintu mržnji kojima se kraj ne nazire“. Zar je tek ubistvo Jugoslavije proizvelo mržnju? Da li nam to kaže autor romana Nož? Da li Drašković iz 2017. godine zaista veruje da je „pripadnost zajedničkoj državi, zajedničkom telu“ ipak „sve rešavalo i smirivalo“? Ukoliko je to tačno, zašto su se dogodili, na primer, Bljesak i Oluja? Zar oni nisu samo nastavak realizacije istog projekta čiji su prvi čin bili Jasenovac, Pag i Jadovno? I ko je onda ubio “Katarinu“ – Srbi ili (ne)ljudi koje je Lordan Zafranović prikazao u svom sjajnom dokumentarnom filmu (ovde).

Upečatljiva je i Draškovićeva tvrdnja da „NATO, nažalost, čuva mir“, da „čuva nas od nas samih“. Kako može strana vojno-politička organizacija, koja nas je pritom još i bombardovala, da nas sačuva od bilo čega, a pogotovo „od nas samih“? – to nam Drašković nije otkrio, ali je na novinarsko pitanje „Znači li to da bi se, da nije NATO-a, mogle ponoviti devedesete?“ odgovorio: „U to sam ubeđen. Ludaci na sve strane, a ludnice zatvorene“. Ako su „devedesete“ učinak „ludaka“, a Drašković je bio jedan od najistaknutijih lidera toga vremena, šta to Drašković sadašnji želi da nam saopši o Draškoviću tadašnjem? Kako uopšte možemo kao relevantnu uzeti bilo koju njegovu tvrdnju?

Najzad, sasvim je nepotrebno da pisac-političar govori o tome kako će književna kritika u Srbiji „sa prezirom i ruganjem“ dočekati Katarinu jer „do njihovih vijuga ne dopire ᾿apsurd᾿ da Srbin, pisac, priznaje da su i Srbi činili zločine i da su neki Srbi najveći krivci za ubistvo Katarine“. Tim pitanjem književni kritičari u bilo kojoj zemlji, pa ni u Srbiji, ne moraju da se bave – pogotovu imajući u vidu da pripovedač i pisac jednoga dela uopšte ne moraju biti isto, kao i to da se istina jednoga književnoga dela uopšte ne mora poklapati sa istorijskom istinom.

Imajući na umu te činjenice, književni kritičari mogli bi pisati o bilo kom delu s legitimnomim odsustvom interesovanja za autora. No, pošto je sam Vuk Drašković opteretio svoje delo balastom – pisac-političar, a u jednom slučaju i junak pripovedač-političar, onemogućio je isključivo književnokritičku recepciju sopstvenog dela. Zato tumači tog dela ne mogu biti krivi.

Pošto tako više ne može biti reči samo o umetničkoj istini, zapitanost nad njegovom istinom potpuno je legitimna jer, ukoliko sagledamo stvaranje i mišljenje Vuka Draškovića od kraja osamdesetih godina 20. veka do danas – njegovu „istinu“ više uopšte ne možemo da prepoznamo. Da li je to naša krivica?

slika https://www.srbijadanas.com/clanak/vuk-draskovic-objavio-novu-knjigu-mac-30-03-2015

Fond Strateške Kulture

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here