Слобода медија и информациони суверенитет

Поделите:

Зашто је неговање слободе медија на начин који нам се сугерише штетно и потенцијално фатално за опстанак народа и државе?

Мало је људи који се труде да остану информисани а да су остали необавештени да је данас „светски дан слободе медија“. Отуда, док нас разне организације и удружења обасипају саопштењима у којима се фетишизује то сакрално либерално начело о „слободним“ медијима, данашњи дан је и добра прилика да се проанализира медијска ситуација у Србији и свету.

Ако би се неки статистичар усудио да проведе истраживање, готово извесно би нашао да је синтагма „слобода медија“ једна од најчешће (зло)употребљаваних у глобалном политичком дискурсу. Ништа другачије ствари не стоје у Србији; борба за „слободне медије“ је од увођења вишестраначја вербални топос комплетног политичког спектра и најмањи заједнички садржалац многе непринципијелне коалиције. Међутим, није баш до краја јасно на шта различити актери српске политичке сцене мисле док са волтеровским просветитељским заносом захтевају слободну медија. Јер слободне медије бисмо, парафразирајући једну америчку изреку, могли упоредити са једнорогом: сви могу да их замисле и знају како би у идеалној пројекцији требало да изгледају, али их нико никада није видео.

РАЂАЊЕ ДОГМЕ
На важност слободне штампе за развој и просперитет демократског друштва прва је пажњу скренула енглеска либерална мисао, да би је потом амерички „оци оснивачи“ прихватили и кроз Први амандман америчког Устава (усвојен 1791.) уградили у темеље своје нове и перпспективне републике. Они су полазили од идеје да у огромној, плодној и од „Старог света“ географски заштићеној држави највећу претњу за безбедност и просперитет грађана представља сопствена влада, односно могућност да владар узурпира власт и заведе тиранију. Слобода штампе од свих врста политичких притисака је стога виђена као једна од главних законских брана таквом сценарију, те је убрзо постала угаони камен целокупног америчког политичког система.

За амерички политички контекст, то није била бесмислена или кратковида мисао; напротив. Пуних 180 година након усвајања Првог амандмана одиграна је најчувенија новинарска епизода у историји САД: суд је заштитио новинара Вашингтон поста који је серијским објављивањем „Пентагонских папира“ бацио рукавицу у лице ратној машинерији војно-индустријског комплекса која је сејала смрт по Вијетнаму, чиме је покренут талас масивних протеста и створена политичка клима која је ватреног антикомунисту Никсона натерала да оконча рат. Осим тога, тешко је преценити колико је култ слободних медија допринео стварању једне здраве дозе ауторефлексије у америчком и уопште западном друштву.

Елем, филозофија да медији морају бити ослобођени од било каквог утицаја власти, која је у Америци настала из специфичних околности формативног искуства тамошње државе, накнадно је – у процесу универзализације западног друштвеног модела – проглашена правилом којег су дужне да се придржавају све државе. Штавише, мантра о слободи медија је толико често употребљавана да се у потпуности пробила у језик, а из језика у јавну свест, па су извештаји о слободи медија које изричу различите међународне организације малтене перципирани као мерило елементарне цивилизованости сваке државе и добрих намера њене власти.

Протест подршке слободи медија у САД, Њујорк, 24. фебруар 2017.

Тријумфалистичко расположење западних елита након победе у Хладном рату, која је наводно доказала супериорност њиховог политичког система, додатно је допринело некритичком усвајању свих образаца америчке политичке праксе. Кад се све то упари са економском теоријом разузданог неолиберализма, коју су у позним осамдесетим популарисали Ричард Никсон и Маргарет Тачер, јасно је да малим државама није био остављен избор него да контролу над својим медијима потпуно препусте предаторима транснационалног капитала, односно „невидљивој руци тржишта“.

МЕКВЕЈЛОВО УПОЗОРЕЊЕ
Међутим, велико је питање да ли је за мале државе паметно да свој информативни суверенитет препусте на милост и немилост страног капитала. Пример НИН-а казује да то није баш увек паметан избор. Кад је држава пристала да изађе из власничког удела у том недељнику са великом, дугом и важном традицијом, нови немачки власници су од њега направили ћириличку верзију другосрбијанског листа Време, тиме га учинивши нечитљивим за највећи део своје лојалне читалачке публике. Зашто су Немци тако осакатили лист који је уз Политику представљао један од два носећа стуба српске новинарске традиције? Да ли се ради о комерцијалном мотиву праћеном лошом пословном проценом, или пак о политичкој акцији усклађеној са нешто каснијим захтевом немачких посланика о „промени свести“ српског народа? Одговор на то питање никада нећемо добити, јер би свака наша љубопитљива забринутост за судбину НИН-а аутоматски била проглашена за постмодерну јерес која нарушава две главне неолибералне догме: да држава не сме да задире у „слободу медија“ и да капиталиста има право да својом имовином располаже како он жели, без уважавања било чега што би могло да се подведе под дефиницију „друштвеног интереса“.

Идентична ситуација се данас понавља са кабловским оператером СББ, који контролише више од половине тржишта, у чему је далеко испред домаћег Телекома као главног конкурента. Сви корисници СББ кабовског оператера приморани су да на првом каналу гледају телевизију Н1, док је на друго место програмске шеме постављена мало позната телевизија Нова. Тако је један мултинационални инвестициони фонд, пливајући на таласу наших политичких подела, успео да своју верзију стварности унесе у свакодневницу огромног броја грађана Србије. Да ли ће сутра страни власник моћи да изгура РТС са трећег на стотреће место програмске шеме и да овлада свим најважнијим медијима у Србији? Хоће, јер кад се једном наруши принцип, после је све питање нијанси.

Да ово нису никакве природне и очекиване контракције државе у транзицији, већ процеси који потенцијално могу имати далекосежне и чак фаталне последице по национални дух, сведочи и један од главних теоретичара медија свих времена, Денис Меквејл. Он је на стандардне медијске теорије (ауторитарна, либерална, итд) додао и теорију развојних медија (development media theory). Ова теорија каже да у земљама у развоју (у које према УН спада и Србија) медији служе као покретач националног јединства и чувар националног идентитета. Другим речима, један од највећих медијских стручњака (иначе Британац и аутор уџбеника по којима се школују они који нам држе лекције о неопходности повлачења државе из медија) саветује да не препуштамо странцима контролу над својим медијима, јер би то могло угрозити наш национални идентитет и наше национално јединство.

Професор Денис Меквејл (1935-2017) са студентима

Стога се поставља логично питање да ли наша земља има луксуз да на олтару идеолошких догми жртвује, један по један, све своје најважније медије, на исти начин на који је пре тога жртвовала комплетну привреду? Постоји једна једноставна логика која указује да је жртвовање информативног суверенитета још опасније од жртвовања привредног. Ради се о томе да свет данас живи у трећој технолошкој фази, односно у такозваној информационој ери. У пољопривредној ери плодно земљиште и контрола над истим су били најважнији ресурси благостања једне државе. Потом је уследила индустријска ера у којој су се најбоље снашли Британци, који су након тога овладали светом и створили највећу империју у историји човечанства.

Данас, међутим, живимо у информационој ери, у којој је кључни ресурс управо информација. У складу са тим, онај ко овлада протоком информација у једном друштву, тј. онај ко овлада медијима – тај након неког времена више и не мора директно да контролише политичаре, јер политички програми настају као одговор на жеље и потребе друштва, а њихов развој у великој мери зависи од медијских агенди. Тржишним речником, онај ко контролише ваше медије, контролише вашу политичку потражњу, а тиме и обликује вашу политичку понуду. Простим речником, онај ко контролише ваше медије, контролише политику ваше земље.

СРБИЈА И ПИТАЊЕ ПЕРСПЕКТИВЕ
Србији се већ дуго времена – нарочито у последњим годинама када су политичке тензије доста узавреле – потура другачија филозофија; у предњи план нам се ставља дневно-политички утицај медија, док се њихов утицај на развој и обликовање националних наратива гура у други план. То је опасна логика, јер национални наративи прерастају у историјске наративе, а историјски наративи у митове, који имају пресудан утицај на обликовање моралне вертикале једног народа. Ту се можемо послужити и примером из скорашње прошлости: медијска борба за доминантни наратив о политици Слободана Милошевића (или Зорана Ђинђића) полако је прерасла у борбу за историјски наратив, а будући да по том питању – добрим делом и због огромног уплива страних медија и НВО у српски јавни простор – никада није постигнут ни минимум политичке, медијске и на концу друштвене сагласности, Срби су данас вредносно дезоријентисана нација која не уме једнодушно да процени да ли су примарна жртва насиља и неправде Срби на Косову или Албанци у Борчи.

О важности медија нам доста може казати и интервју који је председник Србије недавно дао листу Франкфуртер алгемајне цајтунг, који је у 90-им годинама био ударна песница антисрпске пропаганде међу немачким медијима. Новинар који је радио интервју, очигледно непријатељски расположен према свом саговорнику, снажно и провокативно је потенцирао да медији у Србији који су пријатељски расположени према власти стварају негативну слику о Европској унији, Западу и Албанцима, док Путина приказују као српског спасиоца. Вучићев покушај одбране тезом да је ваљда важно каква је његова политика и да се он „свакодневно залаже да очекивања српског народа по питању решења косовског сукоба постану умеренија“ није задовољио новинара немачког листа. Из зловољне интонације текста који је написао после интервјуа као да избија прећутано питање: „Шта нама вреде твоје речи ако твоји медији стварају политичку климу у којој расте вероватноћа да ће тебе наследити неко ко ће водити другачију политику?“. Речју, од српских властодржаца се не захтева само политичка послушност, већ и труд у правцу превредновања комплетног политичког и медијског дискурса.

И зато је тешко замерити Вучићу што је на медијско лицемерје Запада одговорио крајњим релативизмом: ако медији треба да буду потпуно слободни да раде и пишу шта хоће, зар то не подразумева њихову слободу да мрзе ЕУ и воле Путина? За разлику од претходне власти, која је своју медијску стратегију градила на политичкој и вредносној сагласности са Западом, Вучићев однос са делом другосрбијанских медија (попут Блица) никада није био фундиран на идеолошкој основи, већ се пре радило о привременом уговорном односу заснованом на голом политичком прагматизму, врло вероватно подмазаном финансијским аранжманима ове или оне врсте. За разлику од Тадића, он никада није гајио илузије да ће прозападни медији остати на његовој страни када одбије да испуни неки западни налог; за разлику од Коштунице, није имао илузија да је апсолутна медијска слобода апсолутна вредност сама по себи. Отуда, иако у свом медијском боју првенствено води рачуна о личном политичком интересу, са аспекта државног разлога Вучићев највећи медијски грех је естетске, а не етичке природе.

Александар Вучић даје изјаву за медије (фото: Танјуг/Димитрије Голл)

Да закључимо, сувереност у медијској сфери у ери информационих ратова је насушно потребна ништа мање од класичне територијалне, војне или економске суверености. Народ чији ставови о националним медијима зависе искључиво од ефемерне дневно-политичке оптике јесте народ који је осуђен на то да подржава, финансира и шири непријатељску пропаганду.

 

Александар Вујовић 

 

Нови Стандард

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here