Слободан Деспот: Духовни корени сукоба између Запада и Истока

Поделите:

Деспот сматра да су исконске разлике, пре свега духовне и културне, настале као плод различитог развоја Запада и Истока, у ствари само финализоване великим расколом из 1054. године

У петак, 19. априла 2019. године, у организацији Института за европске студије, одржано је предавање под насловом „Духовни корени сукоба између Запада и Истока“. Предавач је био Слободан Деспот, издавач, публициста, писац и фотограф. Након класичног образовања у Швајцарској, од 1991. до 2004. радио је у угледној издавачкој кући L’Age d’Homme као преводилац и уредник. Преводио је на француски дела Ћосића, Црњанског, Капора и других аутора са српског, енглеског, немачког, руског и италијанског језика. Од 2006. води издавачку кућу Xenia чији је суоснивач. Аутор је четири књиге есеја, једне биографије, две фотографске књиге, једног духовног путописа кроз Швајцарску и романа Мед.

Ово изузетно занимљиво и несвакидашње предавање, Слободан Деспот започео је опаском о одсуству било каквих предубеђења по било ком значајном питању о коме промишља, те стога и о овде изложеној теми. Приметио је управо супротну тенденцију код просечног српског човека, који мисли да о свему треба да има мишљење које мора бити резултат сопствених погледа на свет. Стога цитира мисао Александра Зиновјева да „присуство убеђења код човека представља доказ одсуства ума.“

Говорећи о духовним коренима сукоба Истока и Запада, Деспот прво примећује да постоји фундаментална разлика између ова два света, а даље појашњава да под појмом Запада сматра римокатолички и протестантски свет, док под Истоком овде подразумева православни део Европе. Из свог дугогодишњег искуства, пре свега школујући се, живећи и радећи на Западу, предавач нам већ на почетку открива свој став о много већој неподударности православног Истока и римокатоличко-протестантског Запада, него што је неподударност православног Истока и других источних цивилизација.

Деспот сматра да су исконске разлике, пре свега духовне и културне, настале као плод различитог развоја Запада и Истока, у ствари само финализоване великим расколом из 1054. године, тиме побијајући ставове оних који из политичких или верско-екуменистичких разлога умањују значај ових јасно утврђених граница. Као врло занимљиво опажање, приметио је разлике у молитви „Оче наш“, која се на православном Истоку завршава речима: „избави нас от лукаваго (спаси нас од злога)“, док на латинском Западу завршава нешто другачијим речима: „спаси нас од зла“. У овој, за неупућене ситној и неважној, разлици Деспот види један од корена поменуте дихотомије, те будућих расцепа и великих сукоба ова два света. Наиме, у западној традицији дошло је деперсонализације злога, те претварања истог у концепт зла. Иначе, као један од главних обележја мисли западног човека предавач види феномен концептуализације. Тако на Западу долази не само до деперсонализације, већ и до концептуализације, те уместо злога у први план избија сам концепт зла. Ова појава се може пратити и на другим пољима, нпр. концепт суверена може се посматрати и кроз призму деперсонализације Бога итд.

Говорећи о протестантском делу света, наглашава да је протестант сам у својој вери, те је његов однос са Богом једва ближи него што је то случај у исламској традицији. Што се тиче римокатоличког дела Запада, Деспот сликовито даје назнаке његовог развоја. Најпре помиње француског историчара Пјера Лажандра, који је става да са великим колонијалним походима почев од 15.века, на Западу почиње својеврсна ера менаџмента. У том контексту, истакао је одлуку римског папе о подели освојених, али и још неосвојених територија између тадашњих колонијалних сила, Шпаније и Португала. Овакву одлуку сматра преседаном, с обзиром на то да се први пут у историји неком владару прохтело да целокупну васељену, и познату и непознату, сматра својом баштином. Као логична последица оваквих погледа, по његовом мишљењу је и Хајдегеров став о праву на експлоатацију свега што нам је при руци, оличеног у концепту Gestell-а.

Говорећи о односу Запада према Истоку, предавач је поменуо неке интересантне детаље. У једном од најзначајнијих француских дела везаних за период Другог светског рата, под насловом „Хришћани против нацизма и стаљинизма“, Деспот напомиње да је шиканирању једног немачког бискупа од стране нациста – који се узгред, није побунио због политике истребљења Јевреја и Словена, већ искључиво због нацистичког става према абортусу – поклоњено читаво поглавље од 30-ак страница, док о невиђеном геноциду над Србима у НДХ тричаве две стране. Даље, навео је дело Пола Гарда „Живот и смрт Југославије“, коју је аутор писао пристрасно, из угла хрватске усташке емиграције и која је годинама важила за једно од најважнијих дела о југословенским ратовима деведесетих, иако је сам Слободан Деспот раскринкавајући ово дело, пронашао у њему преко 300 фактографских грешака.

Као још сликовитији пример, предавач је навео извештаје британског изасланика у Југославији Фицроја Меклејна о разговорима које је водио са Черчилом око помагања два антинемачка покрета у Југославији, те чувену Черчилову опаску о томе да није важно ко ће победити у грађанском рату и преузети власт, већ је једино битно ко ће више побити Немаца. Из горе наведених примера, Деспот извлачи закључак о томе да из западне визуре Исток није баш сасвим људски, те да ни сама научна апаратура којом се описују одређени феномени на том и таквом Истоку, не мора увек бити тако прецизна.

Што се данашњих православно-римокатоличких односа, било је речи о томе да православци данас немају већег непријатеља од савремених римокатолика, ни бољег савезника од римокатолика традиционалиста, иначе изопштених из главних токова модерне римокатоличке мисли.

Деспот спада у круг оних мислилаца који српски културни простор сматра посебном мини-цивилизацијом, битно другачијом од западноевропске, али и не сасвим истоветну источноправославној. Такође, истиче да је концепт политичке суверености на Истоку неодвојив од духовне суверености, те стога нема православног народа који нема политичку независност. Тако, и нашу сувереност сматра двоглавом, тј. истовремено и црквеном и политичком. Говорећи о разликама у односу на друге православне народе, Деспот је парафразирао мисао Жарка Видовића о Србима као литургијској нацији, која је спремна да се сабере на мобу, устанак, рат, радну акцију, направи велики подвиг, али се потом разилази. Овде је додао да српски народ делује врло често као анархистичан, што је по њему резултат вишевековног живота и рада у герилским условима.

Закључак који је извео Слободан Деспот тиче се успеха његовог романа „Мед“, који је изузетно добро прихваћен на француском говорном подручју, иако радњу овог дела које дотиче и етничко чишћење Срба из Крајине 1995. године, није уподобљавао западним погледима. Стога, наравоученије овог предавања би се могло свести на једну особину која већ три века недостаје нашој „елити“, а то је својственост. Тежња наше политичке и интелектуалне елите да од Срба створе периферију западне цивилизације, није у протеклом периоду дала позитивне резултате, те поменуте мисли и искуства које је предочио Деспот могу бити од користи данашњим српским нараштајима, пре свега у погледу самодефинисања, престанка копирања западних образаца и што је најважније, повратка српском становишту.

Душан Илић, Институт за европске студије

Стање ствари

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here