Slobodan Despot: Duhovni koreni sukoba između Zapada i Istoka

Podelite:

Despot smatra da su iskonske razlike, pre svega duhovne i kulturne, nastale kao plod različitog razvoja Zapada i Istoka, u stvari samo finalizovane velikim raskolom iz 1054. godine

U petak, 19. aprila 2019. godine, u organizaciji Instituta za evropske studije, održano je predavanje pod naslovom „Duhovni koreni sukoba između Zapada i Istoka“. Predavač je bio Slobodan Despot, izdavač, publicista, pisac i fotograf. Nakon klasičnog obrazovanja u Švajcarskoj, od 1991. do 2004. radio je u uglednoj izdavačkoj kući L’Age d’Homme kao prevodilac i urednik. Prevodio je na francuski dela Ćosića, Crnjanskog, Kapora i drugih autora sa srpskog, engleskog, nemačkog, ruskog i italijanskog jezika. Od 2006. vodi izdavačku kuću Xenia čiji je suosnivač. Autor je četiri knjige eseja, jedne biografije, dve fotografske knjige, jednog duhovnog putopisa kroz Švajcarsku i romana Med.

Ovo izuzetno zanimljivo i nesvakidašnje predavanje, Slobodan Despot započeo je opaskom o odsustvu bilo kakvih predubeđenja po bilo kom značajnom pitanju o kome promišlja, te stoga i o ovde izloženoj temi. Primetio je upravo suprotnu tendenciju kod prosečnog srpskog čoveka, koji misli da o svemu treba da ima mišljenje koje mora biti rezultat sopstvenih pogleda na svet. Stoga citira misao Aleksandra Zinovjeva da „prisustvo ubeđenja kod čoveka predstavlja dokaz odsustva uma.“

Govoreći o duhovnim korenima sukoba Istoka i Zapada, Despot prvo primećuje da postoji fundamentalna razlika između ova dva sveta, a dalje pojašnjava da pod pojmom Zapada smatra rimokatolički i protestantski svet, dok pod Istokom ovde podrazumeva pravoslavni deo Evrope. Iz svog dugogodišnjeg iskustva, pre svega školujući se, živeći i radeći na Zapadu, predavač nam već na početku otkriva svoj stav o mnogo većoj nepodudarnosti pravoslavnog Istoka i rimokatoličko-protestantskog Zapada, nego što je nepodudarnost pravoslavnog Istoka i drugih istočnih civilizacija.

Despot smatra da su iskonske razlike, pre svega duhovne i kulturne, nastale kao plod različitog razvoja Zapada i Istoka, u stvari samo finalizovane velikim raskolom iz 1054. godine, time pobijajući stavove onih koji iz političkih ili versko-ekumenističkih razloga umanjuju značaj ovih jasno utvrđenih granica. Kao vrlo zanimljivo opažanje, primetio je razlike u molitvi „Oče naš“, koja se na pravoslavnom Istoku završava rečima: „izbavi nas ot lukavago (spasi nas od zloga)“, dok na latinskom Zapadu završava nešto drugačijim rečima: „spasi nas od zla“. U ovoj, za neupućene sitnoj i nevažnoj, razlici Despot vidi jedan od korena pomenute dihotomije, te budućih rascepa i velikih sukoba ova dva sveta. Naime, u zapadnoj tradiciji došlo je depersonalizacije zloga, te pretvaranja istog u koncept zla. Inače, kao jedan od glavnih obeležja misli zapadnog čoveka predavač vidi fenomen konceptualizacije. Tako na Zapadu dolazi ne samo do depersonalizacije, već i do konceptualizacije, te umesto zloga u prvi plan izbija sam koncept zla. Ova pojava se može pratiti i na drugim poljima, npr. koncept suverena može se posmatrati i kroz prizmu depersonalizacije Boga itd.

Govoreći o protestantskom delu sveta, naglašava da je protestant sam u svojoj veri, te je njegov odnos sa Bogom jedva bliži nego što je to slučaj u islamskoj tradiciji. Što se tiče rimokatoličkog dela Zapada, Despot slikovito daje naznake njegovog razvoja. Najpre pominje francuskog istoričara Pjera Lažandra, koji je stava da sa velikim kolonijalnim pohodima počev od 15.veka, na Zapadu počinje svojevrsna era menadžmenta. U tom kontekstu, istakao je odluku rimskog pape o podeli osvojenih, ali i još neosvojenih teritorija između tadašnjih kolonijalnih sila, Španije i Portugala. Ovakvu odluku smatra presedanom, s obzirom na to da se prvi put u istoriji nekom vladaru prohtelo da celokupnu vaseljenu, i poznatu i nepoznatu, smatra svojom baštinom. Kao logična posledica ovakvih pogleda, po njegovom mišljenju je i Hajdegerov stav o pravu na eksploataciju svega što nam je pri ruci, oličenog u konceptu Gestell-a.

Govoreći o odnosu Zapada prema Istoku, predavač je pomenuo neke interesantne detalje. U jednom od najznačajnijih francuskih dela vezanih za period Drugog svetskog rata, pod naslovom „Hrišćani protiv nacizma i staljinizma“, Despot napominje da je šikaniranju jednog nemačkog biskupa od strane nacista – koji se uzgred, nije pobunio zbog politike istrebljenja Jevreja i Slovena, već isključivo zbog nacističkog stava prema abortusu – poklonjeno čitavo poglavlje od 30-ak stranica, dok o neviđenom genocidu nad Srbima u NDH tričave dve strane. Dalje, naveo je delo Pola Garda „Život i smrt Jugoslavije“, koju je autor pisao pristrasno, iz ugla hrvatske ustaške emigracije i koja je godinama važila za jedno od najvažnijih dela o jugoslovenskim ratovima devedesetih, iako je sam Slobodan Despot raskrinkavajući ovo delo, pronašao u njemu preko 300 faktografskih grešaka.

Kao još slikovitiji primer, predavač je naveo izveštaje britanskog izaslanika u Jugoslaviji Ficroja Meklejna o razgovorima koje je vodio sa Čerčilom oko pomaganja dva antinemačka pokreta u Jugoslaviji, te čuvenu Čerčilovu opasku o tome da nije važno ko će pobediti u građanskom ratu i preuzeti vlast, već je jedino bitno ko će više pobiti Nemaca. Iz gore navedenih primera, Despot izvlači zaključak o tome da iz zapadne vizure Istok nije baš sasvim ljudski, te da ni sama naučna aparatura kojom se opisuju određeni fenomeni na tom i takvom Istoku, ne mora uvek biti tako precizna.

Što se današnjih pravoslavno-rimokatoličkih odnosa, bilo je reči o tome da pravoslavci danas nemaju većeg neprijatelja od savremenih rimokatolika, ni boljeg saveznika od rimokatolika tradicionalista, inače izopštenih iz glavnih tokova moderne rimokatoličke misli.

Despot spada u krug onih mislilaca koji srpski kulturni prostor smatra posebnom mini-civilizacijom, bitno drugačijom od zapadnoevropske, ali i ne sasvim istovetnu istočnopravoslavnoj. Takođe, ističe da je koncept političke suverenosti na Istoku neodvojiv od duhovne suverenosti, te stoga nema pravoslavnog naroda koji nema političku nezavisnost. Tako, i našu suverenost smatra dvoglavom, tj. istovremeno i crkvenom i političkom. Govoreći o razlikama u odnosu na druge pravoslavne narode, Despot je parafrazirao misao Žarka Vidovića o Srbima kao liturgijskoj naciji, koja je spremna da se sabere na mobu, ustanak, rat, radnu akciju, napravi veliki podvig, ali se potom razilazi. Ovde je dodao da srpski narod deluje vrlo često kao anarhističan, što je po njemu rezultat viševekovnog života i rada u gerilskim uslovima.

Zaključak koji je izveo Slobodan Despot tiče se uspeha njegovog romana „Med“, koji je izuzetno dobro prihvaćen na francuskom govornom području, iako radnju ovog dela koje dotiče i etničko čišćenje Srba iz Krajine 1995. godine, nije upodobljavao zapadnim pogledima. Stoga, naravoučenije ovog predavanja bi se moglo svesti na jednu osobinu koja već tri veka nedostaje našoj „eliti“, a to je svojstvenost. Težnja naše političke i intelektualne elite da od Srba stvore periferiju zapadne civilizacije, nije u proteklom periodu dala pozitivne rezultate, te pomenute misli i iskustva koje je predočio Despot mogu biti od koristi današnjim srpskim naraštajima, pre svega u pogledu samodefinisanja, prestanka kopiranja zapadnih obrazaca i što je najvažnije, povratka srpskom stanovištu.

Dušan Ilić, Institut za evropske studije

Stanje stvari

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here