Слободан Голубовић: Грађани против народа

Поделите:

Српско политичко позориште задало је глумцима нову улогу. Уместо да глуме, доајени српског глумишта дошли су да поделе улоге. Први на сцену, иступио је Никола Kојо да нам објасни како су разлике између власти и њених противника цивилизацијске. Питање није како политички скинути власт, поручује нам Сергеј Трифуновић, још један глумац – „питање је живота и смрти“.

Пошто је ситуација смртно озбиљна, многе ствари постају небитне: идеолошке разлике, бурне размирице из прошлости па и сами захтеви са којима се излази на протест.Скоро да ништа више није важно, битно је да оде Вучић. Ипак, логика политичког живота тражи да се протест некако образложи. Стога су захтеви, како признаје Бане Трифуновић, смишљени ад хок, готово па одглумљени. Мало је незгодно да се са тек тако бупне на улицу, а и „највише европске вредности“ налажу да се, макар формално, испоштује логика политичке праксе.
Докле ће бити тако?
Док „у скупштини не будемо имали 40% грађана“, размишља на глас Бане. Да у скупштини већ сад седи неки народ, заправо 100% посто грађана, није Банетов проблем, већ наш. Биће да смо формалисти, попут бројних домаћих новинара којима Сергеј већ данима говори да „нису на ББЦ-у“. Сви смо ми упали у замку и поверовали да ствари онакве какве изгледају на први поглед, да је Србија правна и демократска земља, да у њој живе грађани.
Варамо се. Све је то декор, наводи Бане. Kо зна о подражавању боље од глумаца?
На том трагу, критика система је радикална. Погађа у сам корен ствари. А у корену, нема ничега. У скупштини нису грађани већ неки који их глуме, на челу државе није председник већ мафијаш, избори не постоје већ се гласови продају. Чиста мимикрија, инсистирају глумци. Kако онда, да се спорови између правих 40% и лажних 100% грађана, оних који то јесу и оних који их „глуме“, реше демократским путем?
Никако. Поручују, овде неће бити демократског хепи енда. Уместо тога, Цоуп д’етат. Народски речено, пуч. Међутим та реч “народ” представља прљаву реч. Опозицја је већ пала на првом тесту, правећи споразум са онима који грађане глуме, тојест споразум са народом.

Kо су ти „лажни грађани“? Бројања зуба и мерење лобање уз бројне друге методе, стари су начини да се то утврди. Отуд и гађење према имену споразума. Сународништво, од „правих грађана“ тражи превише. Припадати истом колективном телу са локалним „беспризорницима“, како је Хилари Kлинтон изразила слично гађење, представља нешто превише интимно, неприхватљиво за „праве грађне”. Статус грађана са друге стране, овим лажнима, народу, никада није могао бити дат. Грађанин је, за „праве грађане“, културна, естетска, па и френолошка одредница. Никако политичка. Зато за све грађен, и “праве” и “лажне”, свих 100 %, нема места на политичкој сцени.

То је основни квалитет и основна мана овог одређења. У културном контексту “правих грађана” оно има једно искључујуће, фетишизовано значење. “Прави грађани” се у њему огледају, и њему диве. Он не живе у Србији, већ на позоришним даскама и коктелима на Битефу.
У политичкој реалности међутим то никако не сме да бити случај. Грађанин у себе укључује и оне у којима се елитни део друштва никада не може препознати, те стога намеће, за „праве грађане”, једно неприхатљиво јединство.

На том трагу, не треба да чуди крај каријере несрећног Саше Јанковића. Он никако није могао да разуме шта „прави“ слободни грађанин заправо значи. Kако је онда могао водити странку предводницу грађанске Србије? У имену је заплет. Бане Трифуновић и Никола Kојо то одређење, како сами кажу, схаватају цивилизацијски. То им отвара врата која су за Јанковића била закључана.
„Прави“ слободни грађанин зна да он и некакав народ не могу бити исти. У очима „правих“ слободних грађана сваки формалиста који не верује да су неки грађани једнакији од других или намеће једиство са народом постаје агент службе.

Јасно је да грађани са народом никако не могу. Народ је “гомила која следи и служи” поручује нам „слободна“ Биљана Лукић, док како говори „слободни“ Миодраг Зец „грађани протестују, поданици кличу”. Границе су повучене, само још да се ствари некако реше.
Парадоксално је да управо Споразума са народом нуди решење. Он обећава да ће после смењивања власти барем на неко време бити формирана “нестраначка влада”, влада “правих грађана”. Тиме они сузбијају народ на његову “праву меру”, то јест искључују га из политичког живота. Овакав споразум ја за “праве грађане” , ипак, прихватљив. Да би се решио нелагодности Сергеј, старији Трифуновић, прекрстио га је у “у уговор са грађанима”, себи за душу.

С обзиром да Устав, који осим мрске преамбуле намеће да грађани морају бити ама баш сви – решење је увести експерте. То је слатка срж споразума са народом због којег ће “прави” слободни грађани опростити опозицији на несрећном крштењу. Бити “прави грађанин” и бити експерт лице су и наличије једног наопаког “слободнограђанског” саморазумевања. Ако бити глумац није довољно да се зараде привилегије и одвоји од “беспризорне” гомиле, онда бити експерт вероватно јесте.

А ко су експерти? Шта то мистично одређење значи тешко је питање. Ако слушамо “праве грађане” онда то свакако није Вучићу пошто се, како кажу, цео живот бавио политиком. Експерт не може бити ни Томислав Николић, коме се тешко може замерити да се није бавио неком струком, али може то да је та струка била гробарство. Експерт разуме зашто се демократским променама назива 5. октобар, а не 6. мај 2012. године. Дакле, експерт не може опростити српској политичкој заједници њен прародитељски грех, то што је уопште политичка.

Превише пута је наше друштво бирало људе који “правим грађанима” нису пасали. Завере, ријалити и информери, купљени гласови и друге приче скривају оно што је одувек било јасно – да за “праве грађане” главни проблем нашег друштва не представља одуство демократије, него њен вишак. Споразум са народом који је предложио СЗС обећање је решења овог вишедеценијског “проблема”. Опрост који бивши челници Демократске странке очекују од глумаца-политичара може доћи само уз једно екплицитно признање – да се проблеми српске политичке заједнице могу решити само њеним негирањем.

Управо то нуди 7. тачка споразума која, дајући власт експератима, макар то били и глумци, показује праву природу споразума. Тиме отвара простор да се рана која је отворена још фамозним белим листићима, помало иронично путем споразума са народом, коначно закрпи и прокрчи пут за помирење опозиције и елите.

На том путу стоје им само “поданици”, заправо грађани, чије се политичко учешће назива демократијом. Спремност лидера опозиције да се бар на неко време обавежу на сопствено укидање и пристану на експертску владу обећава им политичку будућнот коју грађани/експерти/глумци сада држе у рукама. Но то нису грађани као сви ми, по рођењу или браку – већ по заслузи. Прави грађани су “професори, студенти, неки непоткупљиви људи”…глумци, мисли се млађи Трифуновић. Све остало је народ.

Слободан Голубовић

Видовдан

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here