Слова у свечаним одеждама

Поделите:

Олгица Стефановић, Сликовни буквар православља,

Градска библиотека из Новог Сада, 2017

Ове јесени Градска библиотека из Новог Сада обрадовала нас је својим новим издањем – Сликовним букваром православља Олгице Стефановић. Буквар који је сачинила уметница Олгица Стефановић је пре свега ликовно дело и све је у њему подређено поетици слике. Овај буквар не само да је у најближем духовном сродству са оним нашим „обичним, старим“ букваром, него је овде реч о истом буквару који се појављује у своја два различита обличја. Разлика је у старосном и духовном узрасту. Једноставна, јасна и детиње нага слова оног првог буквара сада се појављују у својим свечаним и раскошним одеждама. Сва попут детета које се прикладно оденуло да би учествовало у богослужењу. Сва попут анђела који украшавају Царство небеско.

Буквар је увек нов, неочекиван, узбудљив и кроз цео живот незабораван. Такав и мора да буде, јер тек када одрастемо, а не одрекнемо се сасвим оног детета у себи, схватимо да се оно најлепше крије у добро познатим и обичним стварима. Овај Сликовни буквар, очигледно, далеко превазилази племениту намеру да описмени децу. Он је староставно завештање писмености и духовности, али и млада, златна и зелена грана наше савремене и свакодневне, насушне духовне потребе да будемо достојни својих предака. Како каже др Жарко Димић: „И све те миленијуме и векове, од Богородице и Христа, анђела и арханђела, Олгица Стефановић сажела је у прелепим ћириличним знаковима испуњеним анђелима и светитељима, у буквар радовања и учења поклоњеног деци, чинећи од буквара јединствену химну љубави, учењу и знању.“

Слова су овде украс, али и оно што самим собом бива украшено, како то истиче Драгомир Ацовић. Са друге стране, записи који су обасјани смерним ватрометом тих слова и ликова, сведени су колико на основне, насушне истине, толико и на дубокомислен и песнички говор духовника и богослова Српске православне цркве.

У моћном окружењу таквог краснословља, нека утврђена академска правила навођења текстова морала су донекле да устукну. Да устукну пред Лепотом. Записи, понекад дати у целини, а понекад у деловима, углавном су наведени као цитати, али неки од њих су невидљиво испреплетани са ауторкиним речима у виду слободних парафраза. Речи духовника и песника, попут река понорница, изненадно избијају на површину да би се исто тако изненадно изгубиле у дубинама и заметнуле свој траг. Једноставно (наизглед), као када се пише песма, као када се разговара са децом.

Оптерећивати овакву књигу академском доследношћу и прецизношћу, књигу која нити је историографска, нити је теолошка или филозофска – било би неприкладно. Наравно, имена аутора и њихових дела наведена су (засебно) у књизи. Питање нашег националног идентитета превазилази академске оквире – оно је засновано у духовној вертикали, у самој лепоти. Речима Весне Башић: Вешто и стрпљиво, задивљена лепотом српских рукописних књига, Олгица Стефановић својим сликама потврђује да је непресушан светосавски извор и непобедива снага светородних Немањића да заувек сведоче од кога смо постали и стасали.“ Или, речима Милована Витезовића: „Њен уметнички рад у духу српског средњовековља, посебно у илуминацији ћириличних слова, је врхунски уметнички рад и велика мисија обнове богате српске средњовековне уметности.

Лепота слике и лепота речи. Сликовни буквар православља као краснословље и златоустост.

Дамир Малешев

(Предговор господина Драгомира М. Ацовића)

Олгица Стефановић одавно је замађијана мистеријом слова. За њу слово није само форма и шифра или амбалажа за звук; слово је моћан симбол, преносник поруке, гласник почетка и краја постојања. Зато му приступа са страхом и поштовањем, рашчишћава простор око њега, и форму слова као графеме испуњава иконичким ликовима оних који живе по Слову, постоје у Слову и славе Слово, али исто тако Слово је овде заштитник, залеђе и одбрана светости, знак у коме се постоји, нека врста сенке Голготских крстова на којима су разапети Спас, Покајање и неокајани Грех. Слово је иконостас и црква, хоризонт и брод, део отвореног неба кроз које нас посматрају они који су се прославили пред Творцем и огледало у коме настојимо да се препознамо и да спознамо своју тежину на теразијама правде.  

У овом пролазном и ефемерном тренутку садашњости, Олгица Стефановић је одабрала да нас подсети да је у почетку била Реч, и да је Реч била у Бога! Са слова Олгице Стефановић посматрају нас преци, на њима читамо свој генетски код, свој завршни рачун савести и тежину коју ћемо имати када нас буду мерили.

Има једна битна разлика између древних илуминатора и Олгице Стефановић када је однос према иницијалу у питању. За њу слову није потребан украс, слово је украс по себи. Она слову приступа као оквиру из кога нам се обраћају сећања: сећања на изговорене и написане речи, сећања на оне који су те речи створили и на оне које су те речи родиле. Зато нам се из слова обраћају ликови који вечно живе, речи које не умеју да умру, поруке које нам свест држе чврсто, не у стези менгела него у загрљају љубави. Као на хералдичком штиту, ликови на њеним словима имају сопствену хијерархију, почасне позиције, покоравају се законитостима композиције, хијератског статуса и непомерљивој естетици чије су нам норме непознате, али лако препознајемо да ли јесу или нису поштоване. 

Борба за очување ћириличног писма у нашој Србији делује као контрадикција самој себи, као својеврсни оксиморон. Ипак, удворички менталитет, комбинован са псеудоинтелектуалним подозрењем и медијском нетолеранцијом према ћирилици, представља фактичко стање нашег понашања, времена и стварности, и никаква народна воља записана у Уставу јасно, обавезујуће и праведно неће значити ништа ако сами нисмо спремни да се за њу упорно и стално боримо и изборимо! И то не зато што смо против туђег, новог и општег, већ зато што смо и за своје, трајно и посебно! Не зато што волимо себе, него зато што немамо разлога да било кога волимо по цену да сами себе мрзимо! 

Олгица Стефановић се бави ћирилицом, и као чувар Грала бди над њеном скривеном силом, над њеном светошћу, над њеном древношћу… Чува је са посвећеношћу, на мртвој стражи поред умирућег писма народа који не пристаје на нестанак.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here