Случај Мађарске: Страх од нестанка и демографски национализам

, Image: 120995304, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Alamy
Поделите:

Будући да је та земља изгубила милион становника за тридесет година, депопулација потхрањује разне фантазије и демагогију

„Kако то да још увек постојимо након хиљаду година? Можда због тога што смо одувек знали да наше постојање има неки смисао, да овде постоје култура, дух и душа који су вековима грејали наша срца. Чували смо свој идеал јединства и уједињења, као и национални понос.” Прошлог 15. марта, на Дан државности Мађарске, Виктор Орбан је пред десетинама хиљада чланова своје партије напао „снаге мондијализма”. Мађарски премијер предвидео је нестанак западне Европе и позвао је омладину у емиграцији да брани отаџбину, чијем опстанку прети повећање протока миграција: „Имамо право да постојимо. (…) Уколико брана попусти, доћи ће до поплаве и биће немогуће спречити културну инвазију.”

Сваке године, прославе којима се обележава револуција из 1848. представљају врхунац политичког живота ове земље. Три недеље пред парламентарне изборе 8. априла, радикализам премијеровог тона био је шокантан. Ипак, он се надовезује на древну опсесију: страх од нестанка нације.

Још од Тријанонског споразума којим је 1920. године растурено Мађарско краљевство (1), десница је развила снажну реторику усредсређену на „мађарство” (магyарсáг) које је у стању сталне угрожености широм читаве Панонске низије – услед турбулентне историје и снажног осећаја језичке и културолошке изолованости (2). Већ дуго ова реторика ствара неку врсту демографског национализма који се ослања на три тачке: „сједињење нације” упркос границама наметнутим Мађарској након Првог светског рата; слављење традиционалне породице кроз наталистичку политику која треба да преокрене дугогодишњи пад наталитета; и, коначно, параноични став према групацијама „других”, било да се ради о националним мањинама у земљи (ромска, јеврејска) или, у скорије време, о ваневропским мигрантима и мигранткињама.

Успон иредентизма обележио је међуратни период и гурнуо регента Миклоша Хортија у загрљај нацистичке Немачке. Kолективна амнезија коју је потом наметнуо комунистички режим распршила се након његовог пада и мађарско питање је поново отворено. Другог јуна 1990. године, нови премијер, конзервативац Јожеф Антал, изјавио је како се „емотивно и духовно осећа као премијер петнаест милиона Мађара”… док је његова држава бројала једва десет милиона. Снажна порука упућена на адресе пет милиона говорника и говорница мађарског језика који живе изван граница Мађарске постала је још гласнија кроз Фидес, либерално-конзервативну странку која је дошла на власт 1998. године. Виктор Орбан, њен председник, представио се као заштитник србијанских Мађара током рата на Kосову 1999. године. Потом, кад се поново нашао у опозицији, подржао је иницијативу из 2004. године да се мађарофоним становницима Румуније, Словачке, Србије, Украјине, Аустрије и Словеније да мађарско држављанство. Ипак, референдум који је Светска федерација Мађара наметнула тадашњој социјалистичко-либералној већини проглашен је неважећим због ниске излазности.

 

nedeljnik

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here