Отпуштање Виолете Петровић, раднице компаније Јура изазвало је врло негативне реакције јавности. Реч је, да подсетимо, о већ познатом „случају“. Крајем прошле године медији су детаљно извештавали о радници оболелој од рака која је усред боловања добила отказ. После притиска јавности, фирма је повукла решење и Виолети радни однос продужила за још шест месеци. Али, ових дана, када је тај рок истекао – и након у међувремену успешне операције и бар за сада, а надамо се заувек, успешног опоравка – Виолета Петровић је добила обавештење да уговор о раду неће бити продужен. (Ре)акција је овог пута добила и шире друштвене димензије, јер је нишки Удружени покрет слободних станара (УПСС – који се прославио борбом са градском топланом, коју је, узгред, изгледа добио) државним и градским органима послао „отворено писмо“ са захтевом да се злосрећној радници „под хитно“ помогне, о чему ће касније још бити речи.
Незадовољство је усмерено пре свега и највише на саму „Јуру“, што се видело и по томе да су медији прво од њеног руководства тражили објашњење за донету одлуку. Занимљив је, а и поучан – ко је хтео да научи – тај разговор са директором фирме. Нам Ђин Чои, тако је изгледало, готово да није разумео питања. Ако он по закону има право да неком раднику да отказ – у чему је проблем. „Компанија врши евалуацију својих радника и одлучили смо да у конкретном случају њој не продужимо уговор после две године, на шта као компанија имамо апсолутно право“, рекао је Чои. На питање зашто фабрика није помогла болесној радници, одговорио је: „Зашто ми морамо да дамо новац за то… ми имамо 7.000 запослених и не можемо да помажемо свакоме од њих, а свако би то могао да тражи“. На крају је први човек Јуре рекао: „Плаћамо за порез овој држави веома много, ми смо друштвено одговорна компанија, дајемо донације здравственим установама. На тај начин помажемо.“
Збиља, тога се нико није сетио. Мислимо на порезе. Дажбине на плате у Србији су врло високе, око две трећине нето зараде. Један део тих пара иде у социјалне, други у фондове за незапослене, трећи у здравствене. Дакле, држава од привреде узима паре – и то велике паре – да би помогла онима који се нађу у невољи. То је један од основних задатака државе.
Зашто би тај посао радила предузећа? Предузећа нису социјалне установе, њихов циљ је профит. Међутим, нико након овог догађаја није отишао у градске социјалне службе нити у било коју другу установу социјалног старања, да пита како ће и када помоћи Виолети Петровић. У ствари, било је нормално, и у складу са законом, да неки социјални радник, који баш за то прима плату, оде код Виолете и пита каква јој је помоћ потребна.
Већ поменути УПСС је у такође поменутом писму, пошто је Јура очигледно „испоштовала“ све правне норме, покушао да случају да ширу димензију. Устврдио је да „морална и правна одговорност пада на терет и савест законодавца и на терет и савест државних институција које предлажу, доносе и спроводе нехумане законе и друге нехумане прописе.“
То са хуманошћу, међутим, у најмању руку није тако једноставно. Најпре, зашто је хумано наређивати компанији кога ће да запосли? Ко боље од послодавца може да процени какав му је радник потребан на ком месту у фирми. Друго, зар је хумано да неко (млад и здрав) ко хоће и може много да уради седи код куће да би се чувало радно место некоме ко је болестан? На крају, зашто је хумано некога ко је болестан терати да ради? Зар није много хуманије да се посвети лечењу и породици – у Виолетином случају сину јединцу – него да мора да трчи са терапије на посао или обрнуто, немајући времена за оно што је најважније?
У ствари, овако добијамо да свако ради туђи посао: предузећа постају социјалне установе, држава се бави предузетништвом, партије постају заводи за запошљавање и тако редом. Што доводи до расипања ресурса, неефикасности и, у крајњој линији, до мањка хуманости и на индивидуалном и на друштвеном нивоу.
Парадоксално, иако су на речима против таквог стања ствари, кад дође „стани-пани“, најљући критичари постају његови фактички заговорници. Да узмемо као пример поново УПСС. У већ цитираном писму (адресираном најпре, наравно, на председника Републике, а онда и на Владу и Скупштину Србије те на руководство града Ниша и компаније „Јура“) тражи се да се Виолети Петровић „без одуговлачења понуди стални радни однос на радном месту које је примерено њеним квалификацијама, радном искуству и здравственом стању.“
Замислимо ову ситуацију: руководство Ниша не успе да нађе посао Виолети Петровић; не пође то за руком ни Народној Скупштини, ни Влади Србије, па тако тај проблем дође до Вучића. И он то на крају реши. Да ли је Вучић у том случају добротвор или диктатор?
Пешчаник
