Slučaj Zorana Buljugića: (Zlo)upotreba psihijatrije?

Podelite:

Nekadašnjeg člana Glavnog odbora Foruma beogradskih gimnazija (FBG sindikata) i predsednika sindikata u Dvanaestoj beogradskoj gimnaziji ključni mediji, oni s nacionalnom frekvencijom, uopšte ne pominju ovih dana, iako je čovek, kako se priča, ostao bez posla na osnovu nalaza psihijatra, a po vanrednom lekarskom pregledu, na koji je, navodno, bio upućen odlukom direktora Svetlane Miljenović. Začudo, ovaj događaj, koji sigurno (ukoliko je istinit) nije, niti može biti beznačajan, pominjan je samo u nekim alternativnim internet medijima, odnosno, na portalima, uslovno rečeno, patriotske orijentacije. Kažemo, “uslovno”, jer svi mediji u jednoj državi trebalo bi da budu patriotski, u smislu rada za dobrobit zemlje i naroda, koji u toj zemlju živi.

U ovom slučaju nije zahvalno stavljati se na bilo čiju stranu, ali, odmah pada u oči da nešto u takvoj “aferi” debelo škripi, pošto se o takvom “incidentu”, pored ignorisanja tog događaja u medijima, nije izjasnio čak ni FBG, a kamoli neki drugi sindikat. Postavlja se pitanje, zašto niko ne piše o tome, šta se zapravo desilo (i šta se to događa) u Dvanaestoj beogradskoj gimnaziji? Da li se tu radi o zaveri ćutanja? Ili je u pitanju poslovičan srpski nemar i nezainteresovanost za bilo čiju sudbinu, osim one vlastite?

Ako bi iko morao da zna šta je za jedno društvo najvažnije, odnosno, na kojim temeljima može da se zasniva jedan zdrav državni entitet, tada bi to morali znati sindikalni lideri. Biti vođa sindikata, svugde u demokratskom svetu, velika je čast, ali odgovornost je još veća. Čitav život jednog društva ogleda se u radu medija i pravosuđa. Pravi sindikalni lideri to znaju, pa zato najveći deo svoje borbe vode za tastaturom kompjutera. Oni gledaju da neprestano “drmaju” ta dva osnovna stuba (medije i pravosuđe) bez kojih nema zdravog i prosperitetnog ekonomskog, a time ni duhovnog razvoja. Otuda u civilizovanom svetu, svaka situacija, koja potencijalno unosi nemir, neraspoloženje ili izaziva podozrivost u određenoj sredini, radnom kolektivu ili nekoj branši, mora u startu da bude izložena oku i sudu javnosti. Ona društva, kakvo je srpsko, u kojima se piše o svemu i svačemu, osim o najvažnijim problemima samog društva, najpre zapadaju u tminu diktature, a potom, ako se takav trend nastavi, pre ili kasnije uranjaju u daleko crnji ponor vlastoljublja – u režim bezočne tiranije!

Zoran Buljugić je profesor ruskog jezika. On je pre nekoliko godina preveo knjigu Jirgena Grafa, “Mit o holokaustu”. Ta knjiga je ubrzo zabranjena. Naravno, takva tema jeste “škakljiva”, ali, u zemlji u kojoj vlada sloboda govora, slična zabrana je nezamisliva. Uostalom, zabranama se pokušava u glave uterati određena “istina”, čime se sprečava sloboda izražavanja i – što je još gore – guši se sloboda same misli i zauzimanje kritičkog stava. Istorijske činjenice oko stradanja Jevreja, manje ili više, odavno su utvrđene, ali to ne znači da i one nisu podložne određenom “presabiranju”. Uostalom, svaka knjiga, pa i ovakva Jirgenova u Buljugićevom prevodu, može samo da bude korisna, a nikako štetna. Ako ništa, takve knjige, koje iskaču svojom tematikom iz već utvrđenog klišea (stava), mogu samo da učvrste onu istinu koju već znamo o holokaustu. Istina se nikako ne može izbaciti iz “ravnoteže” lažnim argumentima.

Pomenuta knjiga je bila prvi deo Buljugićevog stradanja (tokom 2010), kada mu se čak pretilo otkazom, jer se usudio da takne (prevede) delo “zabranjenog” autora. Pošto nijedan izdavač nije hteo (ili smeo) da štampa “Mit o holokaustu”, Zoran Buljugić je tu knjigu izdao o svom trošku. Ona je potom, kako rekosmo, zaplenjena i sudsko-politički zabranjena. Iza toga, Buljugić je oštro nastupao protiv vladajućeg režima, pokazavši se kao beskompromisan borac u traganju za istinom i suprotstavljanju onim društvenim trendovima koji čitavu zemlju guraju u kovitlac onih nezdravih političkih kretanja, koja direktno niču iz kriminalnog miljea.

 

Da li je Buljugić nekome iz vlasti toliko dodijao, pa je taj “došapnuo” direktorki Dvanaeste beogradske gimnazije, da pronađe nekakav modus i “elgantno” se oslobodi jednog “lajavog” profesora? Inače, direktorka je, vele, član SPS-a. I eto, izgleda da je rukovodilac škole Svetlana Miljenović napokon dobila priliku da efektno okonča jedan posao? Na ruku joj je išao i nekakav sukob među “sindikalcima”. Koliko je poznato, Buljugić je ušao u verbalni okršaj sa dve svoje koleginice, upravo po pitanju sindikalnog organizovanja.

Među njima trome (Buljugićem i dve koleginice), izgleda, došlo je do ozbiljnije svađe, pa i do razmene “težih” reči i (dis)kvalifikacija. Ko je u svemu tome manje ili više kriv, zasad je teško sa sigurnošču reći, mada ima onih koji tvrde da je u tome prednjačio Buljugić, te da je čak i određenje pretne slao SMS porukama. Međutim, ovde nailazimo na problem druge prirode, koji bi, možda, mogao da ukaže s koje strane “duva vetar”. Nije tajna da je nad Buljugićevom glavom visilo pitanje otkaza kao Damoklov mač još od 2010. godine i izdavanja pomenute knjige, a da je u zonu najveće opasnosti ušao ove godine. Ako je slao ozbiljne pretnje koleginicama, tada je to, nesporno, bio dovoljan razlog da se protiv njega povede disciplinski postupak i da mu se (ako se to pokaže kao istina) onda uruči otkaz.

Kao što rekosmo, duže od jedne godine Buljugić je bio izložen opasnosti od sprovođenja disciplinskog postupka i suspendovanja s radnog mesta. Oni nastavnici, koji su takvu ili sličnu torturu prošli, najbolje znaju koliko je teško živeti u neizvesnosti, tako da je i loš završetak bolji od tog nerešenog “pakla” i neka je vrsta “spasenja” i izlaska iz jednog nepodnošljivo mučnog stanja.

Napokon, izgleda, direktorki Miljenović je”sinulo”. Samo joj se (u)kazalo. Naopaki srpski zakon, Zakon o osnovama sistema obrazovanja, dao je pravo direktoru da zaposlenog može da pošalje na vanredni lekarski pregled. Zašto što je takav zakon naopak? Zakonu o obrazovanju ili prosveti, dodata je u naslovu besmislena sintagma “osnove sistema”, a da se tu uopšte ne zna ni šta je “osnova” ni šta je “sistem”. Nekome je to, možda, zvučalo “poetski” (epski, lirski)? Zakonodavcu ili, u velikom broju, neukim poslanicima Narodne skupštine, nije uopšte palo na pamet da se priupitaju: a šta da radimo, na primer, ako je direktor nezdrav? Tako bi se moglo desiti da nezdrav šalje zdravog na vanredni lekarski pregled, a to se danas, primećujemo, u praksi sve češće događa.

 

Zoran Buljugić: O srpskom jeziku i pismu
I eto, da li je istuna da je direktorka, zdrava ili nezdrava (ko bi ga znao), poslala Buljugića na vanredni lekarski pregled, na Institut za medicinu rada? Da li je nekakvog dogovora bilo s tamošnjim psihijatrom, da ovaj utvrdi kako je Buljugićevo psihičko zdravlje narušeno i da mu kao takvom (mentalno neuravnoteženom) nema mesta u učionici, ne zna se. Ako se pogleda da je isti nastavnik trideset godina radio sa decom i da je bio sposoban za posao nastavnika, kako je moguće da čovek “skrajne” pred kraj svoje prosvetne karijere? Teoretski, mada veoma retko, moguće je da se nešto u čoveku otkači, pa da više nije u stanju da sobom valjano upravlja na radnom mestu, ali to se uglavnom događa u početku karijere.

Videćemo da je pre sedam godina o istom profesoru pričano sasvim drugačije. I danas aktuelna zamenica direktora Dvanaeste gimnazije, Gordana Pavlović, tada je za novine “Politika” izjavila sledeće:

“Buljugić je revnostan u radu, niko se nikada nije žalio na njega, omiljen je i kod učenika i kod kolega i kao predavač i kao čovek. On je, inače, i predsednik sindikata u našoj školi, radi i pri Forumu gimnazija i aktivno učestvuje u pripremama reforme koja nam predstoji.”

Dakle, kada je reč o Buljugiću, previše je otvoren napad na njega i predugo je to trajalo (sedam godina), da bi se čin njegovog upućivanja na lekarski pregled mogao da prihvati kao istinska briga za njegovo zdravlje. Uostalom, kakva je to briga, ako se, navodno, bolestan čovek isteruje s posla i šalje na ulicu? Da li je direktorka, možda, imala nekakav lični interes za davanje otkaza Zoranu Buljugiću i, otuda, gledala na sve moguće načine kako da ga se ratosilja? Naravno, niko ne može pouzdano da kaže da se tako nešto uistinu dogodilo, ali to stoji kao realna mogućnost. Sumnja te vrste svakako je osnovana.

I eto, umesto da nastavnici svake godine imaju sistematski lekarski pregled, onako kako se radilo pre trideset, četrdeset, pedeset, pa i šezdeset godina, u školama danas može svako da radi (pa i nezdrav), jer, nakon inicijalnog zdravstvenog uverenja pri zapošljavanju, nastavnik može biti lekarski pregledan samo vanredno. To je loše iz dva aspekta, prvi je taj da se sigurno dešava da ljudi sa ozbiljnim stečenim psihičkim problemima danas rade u srpskim školama, a drugi je ovaj, gde se lekarski pregled, eventualno, koristi kao oružje u ratu sa “nepodobnim” nastavnicima. Tako je moguće da sasvim zdrav, vredan i nadasve koristan nastavnik bude prognan iz učionice, a da oni kojima tamo, u zdravstvenom smislu, nije mesto, nastavljaju da rade.

I, uostalom, koga to direktor (kao laik) može da pošalje na vanredni lekarski pregled? Kako direktor uopšte može da procenjuje nastavnikovo zdravlje, kada za tu vrstu posla nije kvalifikovan? Iz prakse sve češće saznajemo da pojedini direktori šalju na vanredni lekarski pregled one nastavnike sa kojima su u ličnom sukobu. To je veoma opasan trend, koji će se, sigurno, vremenom samo pojačavati. U prosvetne ustanove se vanredni lekarski pregled “uvalio” kao batina u rukama direktora, a pojedini nesavesni rukovodioci škola njome danas žestoko razmahuju i tako, indirektno, prete svakom nastavniku koji ih ne bude ponizno slušao. Tako se na perfidan način uteruje strah u kosti zaposlenima u obrazovanju, jer sama pomisao da vas direktor može poslati na pregled, gde bi psihijatar mogao da utvrdi da “niste normalni”, izaziva konstantnu strepnju, stres i “serijsku” noćnu moru.

Bez obzira na to da li je sudbina profesora Buljugića baš onakva kako se priča, ostaje gorak ukus u ustima, jer svi vidimo da se naša zemlja postepeno kreće u veoma lošem pravcu i da počinje da liči na države iz najmračnijeg doba istorije, u kojima se psihijatrija masovno koristila za pacifikovanje onih koji nisu odani režimu. Takvih slučajeva, gde se ljudi proglašavaju nesposobnim za rad iz psihijatrijskih razloga, danas je sve više, kao što je sve više i onih koji se nasilno odvode u psihijatrijske ustanove, kao opasni po okolinu. To svakako nije dobar znak, a mediji i uopšte javnost bi na takve slučajeve bili dužni da bez oklevanja ustanu i ozbiljnije reaguju.

D. Gosteljski

koreni.rs

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here