Смена економских парадигми

Поделите:

Кина тихо подрива глобални отпор свом успону. Извесно је да ћемо сви морати да се прилагодимо њеној економско-трговинској парадигми

Протеклих недеља смо могли да посведочимо настајању „мини Појаса и пута“ на северу Блиског истока: повезујући Иран са Ираком и Сиријом, све до Либана, он припрема терен за уклапање у шири кинески пројекат Појаса и пута. А Либан, тај вечити ветроказ Блиског истока, изгледа да пресеца своју 500 година стару пупчану врпцу која га је повезивала са Римом и Европом, како би се окренуо ка Москви (у жељи да заштити хришћане у региону, сиријске избеглице врати кући у Сирију, а себе смести под заштитничко окриље председника Путина, што би спречило Болтона и Нетанјахуа да детонирају хаос на либанској територији), али и Кини. Сасвим недавно је инфраструктурна иницијатива тзв. „Новог пута свиле“ имала директно слетање на италијанско тле, што има потенцијал да пружи реалну тежину (односно инфраструктуру, и то нарочито у случају Сицилије) идеји некаквог медитеранског заједништва.

Оба догађаја повезује један мотив: како вратити аутономију овим земљама, како обновити макар зрно капацитета за доношење одлука и како се ослободити из лудачке кошуље економске стагнације и окова бајатих политичких идеја. Како је Кристина Лин приметила: „Кина пре свега има став да безбедност прати економски развој, и дала је до знања да ће се обнова догодити пре политичког решења. Кина има регионални приступ Леванту и третира Либан као платформу за обнову Сирије и Ирака“.

ЕУ је уобичајено узрујана због Кине. ЕУ је увек себе сматрала „долазећим глобалним економским гигантом“. Али сада се нашла затечена пред успоном „државе-цивилизације“, односно Кине, која ће врло вероватно на крају Западу изрећи смртну пресуду у свим сферама: економској, политичкој и културној. А демографски трендови показују да Европа стари, смањује се и има све мањи удео у светској економији.

ЗАПАД НИЈЕ ЗАПАД
О томе се радило на северу Блиског истока и у Италији. Италија и Левант су на неки начин „државе-цивилизације“. Није им потребан бренд ЕУ да би тако доживели свој идентитет. Како је бивши либански министар економије приметио прошле године, Кина не гледа на Либан као на малу државу са четири милиона становника, него као на земљу са великим потенцијалом кад се узме у обзир њена географска локација“.

Ради се о томе да Запад више није Запад. Постоји ратоборни Запад Трампа, Пенса, Болтона и Помпеа – то је онај Запад који постепено губи снагу широм Блиског истока, па и изван њега. А ту је и „Запад“ оличен у ЕУ, али је и тај потоњи „Запад“ подељен и притиснут снагама које се противе његовом миленијарском етосу. Запад као „визија будућности“ је заиста у опадању. Европска унија ово разуме. Њу првлачи економски потенцијал Кине као економског партнера у овим „тешким временима“ претеће рецесије, али не може баш у потпуности да се повинује светским променама нити да одоли својој глобалној амбицији пропагирања европских „либералних вредности“.

Последица је да ЕУ демонстрира очигледне симптоме шизофреније. С једне стране она не може без Кине у економском смислу и жели да буде „најбољи пријатељ“ са Левијатаном. Међутим, када се испољи друга личност ЕУ, онда она звучи попут Трампа, жалећи се на непоштене трговинске праксе и бусајући се својим европским вредностима: „Конкуренција између Кине и Европске уније није поштена… ЕУ није била у праву када се надала да ће Кина више поштовати људска права како економски прогрес буде растао… ЕУ би морала да буде одређенија и тврђа у односу према Кини“.

Руковање председник Европске комисије Жан-Клода Јункера са кинеским предедником Сијем Ђинпингом, Париз, 26. март 2019.

Ове Јункерове речи осликавају одређени ниво „кајања купца“ поводом последица западног оријенталистичког консензуса о Кини. Очекивања се нису испунила, пише Мартин Жак:

Постојао је прећутни консензус да ће, уколико будемо били пристојни према Кини и третирали је као потенцијално ‘једног од нас’, Пекинг узвратити услугу. Резултат је да се веома мало пажње поклањало питању како ће изгледати свет у којем доминира Кина… На једној страни су они који верују да ће Кина владати светом, али само уколико усвоји ‘наш’ западни начин поступања, а на другој они који сматрају да ће се модернизација коју је покренуо Пекинг на крају срушити, јер ће ‘кинештина’ Кине превише сметати. Међутим, закључак обе школе је суштински исти – не морамо да бринемо, јер, била она слаба или јака, Кина неће представљати изазов за наш начин живота.

На Западу и даље влада распрострањено уверење да ће се Кина на крају прилагодити, кроз процес природног и неизбежног развоја, западној парадигми. Ово су пусти снови. Концентришући се на сличности, уместо да идентификује разлике, западни свет игнорише све што Кину чини Кином.

Упс! Сада је и ЕУ схватила ово последње…шизофренија (како то назива Политико) почиње да узима маха:

„БИЛАТЕРАЛИЗАМ ТЕШКО УМИРЕ“
„У уторак смо имали призор без преседана: Макрон, Меркелова и Јункер, на степеницама Јелисејске палате, поздрављају у знак добродошлице кинеског председника Сија Ђинпинга поводом њиховог специјалног квадрилатералног мини-самита о мултилатералности. Ова слика је дефинитивно показала имиџ који је Јелисејска палата желела: Кина ће морати да се носи са уједињеним европским фронтом, уместо да се држи свог преферираног билатералног приступа, у којем баланс снаге ради у корист Пекинга.

Макрон је познат по својој склоности ка симболизму, али да ли је то све? Самит се завршио билатералном заједничком декларацијом Француске и Кине. На седам страна се говори о ‘две државе’, а нема ни речи о Немачкој или Европској комисији“.

Наравно, сасвим је тачно да је ЕУ под снажним притиском САД. Јер, како наводи бивши амерички амбасадор у Кини Чез Фримен:

Са америчке тачке гледишта, противљење италијанском окретању ка Кини је само део хистерије о Кини која влада Вашингтоном. САД третирају Појас и пут као војно-стратешки изазов. Европљани га третирају као економско питање у којем морају да буду опрезни… Европљани се тешко мире са чињеницом да је Кина сада глобална велика сила, и то економска… за њих је мање предмет полемике Појас и пут, него што су то услови за кинеске инвестиције и такмичење у технолошкој арени. У Америци, међутим, нема дебате. Сада постоји чврст антикинески консензус“.

ДОДИР СУВЕРЕНИТЕТА
Америчко клатно се померило од једног екстрема (Кина ће владати светом само уколико усвоји „наш“ западни начин поступања) ка другом наративу: хистерији због претње јер је Запад до сада „игнорисао све што Кину чини Кином“.

Тако да смо сада сведоци проблематике Америке, која, са њој својственим, веома специфичним економским моделом, захтева да се кинески економски модел – што је баш оно што Кину чини ониме што она јесте – промени. Тачније, да се модификује тако да америчке корпорације могу да послују у кинеској економији исто као шти послују код куће, радећи са америчким компанијама. Контрадикторности су овде очигледне. Нема једног сета правила која важе за све (тј. једног модела економије). Светска правила су изграђена око америчке парадигме – али економски модели се мењају заједно са променама парадигми.

Шенжен, симбол кинеског технолошког напретка

Шта све ово значи? Што се блискоисточних земаља тиче, окретање ка руској и кинеској сфери нуди перспективу интеракције са политичком и дипломатском машинеријом која функционише и која још увек има све своје жице прикачене на регионалну реалност. То такође нуди могућност набавке софистикованог оружја за одбрану, што са собом вуче и бонус привлачења инфраструктурних инвестиција и трговинских коридора, у склопу здруженог руско-кинеског Појаса и пута.

Што се тиче Италије и њене статичне економије, овај курс јој враћа одређени вид аутономије над сопственом економијом, односно додир суверенитета. Италија је прошла кроз довољно спољних окупација у протеклим вековима да би имала страх од тога да ће се њено „италијанство“ изгубити ако прихвати кинеске инфраструктурне инвестиције. Такође, Кина је такође заљубљена у све што носи ознаку „направљено у Италији“.

Да сумирамо: Док Вашингтон кључа, реалност је да Кина тихо подрива глобални отпор њеном успону. Просто ћемо морати да се прилагодимо кинеској „другости“ и кинеском начину поступања. Зар је то толики проблем? Не, ако га не направе господа Наваро [Питер Наваро, Трампов виши трговински саветник, прим. прев], Лајтхајзер [Роберт Лајтхајзер, актуелни амерички представник за трговину, прим. прев.] и Пенс…

 

Превео Владан Мирковић

 

Извор Нови Стандард

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here