Смрад обојене револуције у Србији (поглед споља)

Поделите:

Новинар Тим Кирби анализира писање западних медија о протестима у Србији

У сваком тренутку се негде из неког разлога одвијају масовни протести. Али то да ли демонстранти имају легитиман разлог за протест је већ деликатно питање. Међутим, за медије главног тока ствари су много више „црно-беле“, а такав наратив је критична компонента сваке обојене револуције.

Током протеклих пар месеци је у Србији заискрио један протестни покрет који ћемо овде размотрити кроз призму извештаја ‘мејнстрим медија’. Прави мотиви иза протеста и нису толико битни колико је битно шта медији кажу да су мотиви (премда је некакво неупитно доказивање мотива ионако немогуће). Медији главног тока формирају наратив о покрету било са намером да нас мотивишу да се поистоветимо са онима на улицама (тако их легитимизујући), било са намером да нас одврате од њега, или чак да нас застраше њиме (чиме се блокира било каква шанса за легитимитет). Но, често је ту и трећа опција – игнорисање очигледног, уз надање да ће оно нестати.

КАКО ИЗВЕШТАВА BBC
Ово последње се може приметити у пракси извештавања BBC-ја о протестима…

„Хиљаде демонстраната се већ пету недељу окупља против председника Александра Вучића… Демонстранти кажу да је председник преузео контролу над медијима, као и да је покренуо нападе на опозицију и новинаре… Протесте је покренуо новембарски напад на опозиционог политичара Борка Стефановића од стране непознатих лица… Кровна опозициона организација Савез за Србију (СзС) тврди да су нападачи Вучићеве присталице – што власти поричу“.

На први поглед ово би могло да делује веома неутрално, али уводне речи овог чланка веома проницљиво циљају на подсвест читаоца. Пре свега, BBC јасно наводи да су демонстранти обични грађани Србије иако су сви протести по дефиницији организовани, док оне успешније организују професионални активисти. Хиљаде обичних људи неће тек тако два месеца траћити своје време шетајући унаоколо са слоганима у нади да ће остварити некакве апстрактне промене. Чак и да већина народа подржава демонстранте, нема начина да се то докаже.

Други облик манипулације је то што BBC и други медији једноставно не наводе ниједан други мотив за напад на Стефановића осим тога да „демонстранти кажу да су то учинили Вучићеви људи“, што читаоцу практично саопштава да је Вучић крив. Алтернативе нема, а уколико неко ко те подржава почини злочин – крив си, без обзира на то што имаш милионе присталица из свих могућих друштвених слојева и психичких профила. Потом, уколико се осврнемо на опис стања који нуди Јуроњуз, примећујемо нове речи карактеристичне за обојене револуције…

„Који су њихови (мисли се на демонстранте, прим. аут.) захтеви? Они захтевају више медијских слобода и више извештавања о опозиционим групама у медијима, као и окончање напада на новинаре и опозиционаре“.

АПСТРАКТНИ ЗАХТЕВИ
Ово је нешто што звучи лепо и разумно у први мах, али је заправо немогуће имплементирати јер не представља конкретан захтев. Шта год да власт учини, опозиција увек може да каже да то није довољно. На пример, уколико власт одређене државе забрани неки производ а становништво покрене демонстрације како би тај закон био промењен, власт може да се предомисли и тај производ поново легализује. Тако би  демонстранти добили шта су тражили, па би отишли кућама. Ако би власт водила рачуна да не делује слабо док ревидира своју позицију, све ово не би носило опасност од избијања обојене револуције. Зато су конкретни захтеви лош избор ако вам је циљ да смените режим.

Према томе, како из захтева о „медијским слободама“ извући конкретан захтев? Колико „опозиционих“ политичара мора бити присутно у српским медијима и ког својства би била захтевана „слобода“? Сигуран сам да тамо негде у Србији може да се пронађе неколицина неонациста, сатаниста или присталица NAMBLA (North American Man/Boy Love Association – америчка организација која се бори за легализацију педофилије, прим. прев.) – је ли потребно и њима дати приступ медијима? На крају крајева, и они су „опозиција“, зар не?

ВУЧИЋ И МРАЧНИ ЦАР
Јуроњуз наставља свој преглед стања: „Вучић, који је од маја 2017. на функцији председника Србије, је постао познат по свом националистичком ставу након распада Југославије 1992.“ У вокабулару ЕУ, бити назван „националистом“ практично значи да си тврдокорни нациста (Дојче веле га је чак назвао „ултранационалистом“, што дефинитивно значи да је ултра нациста). Штавише, овај текст се налази пар редова изнад слике на којој су Вучић и Путин један до другог.

Ово на Западу ствара слику лошег момка удруженог са „злим Путином“. Та фотографија има одређени значај јер су протести отпочели отприлике у време посете руског председника Србији, мада, са друге стране, уколико на Гуглу претражујете фотографије Вучића моћи ћете да га видите како се рукује са Сијем, Трампом и Меркеловом, који имају веома различите идеолошке ставове. У овом чланку су га могли приказати и са Ангелом Првом, краљицом ЕУ, али су намерно одабрали ка-ге-беовског мрачног цара.

Дојче веле одмах на почетку поменутог чланка износи наводне мотиве демонстраната, веома их јасно интонирајући у складу са матрицама обојене револуције: „…оно што називају климом ‘политичког насиља’ коју је створио Вучић, са својом Српском напредном странком“.

„КЛИМА НАСИЉА“, А НЕ НАСИЉЕ
Неко би помислио да новинари, када чују оптужбе за „климу насиља“, настоје да пронађу и представе доказе за дотично насиље, али ДВ просто пушта да пред читаоцем лебди сазнање да тамо негде постоје некакви услови за бруталност, које је намерно створио један човек – председник Србије. Насиље је веома лако измерити, али не и апстрактну „климу насиља“, па стога то представља згодну синтагму за обојене револуције – непријатеља можете оптужити за распрострањено насиље чак и онда када га нема.

DW наставља са својим „новинарством“ у следећем маниру:

„Група опозиционих лидера је прошле недеље саставила ‘Споразум са народом’ у којем наводи своје следеће кораке, укључујући и одлуку да се не излази на гласање док не буду испуњени услови за слободне и фер изборе“.

Уколико би Вучићеви симпатизери, који су такође активисти, направили „споразум са народом“ – да ли би и он уживао легитимитет? DW се не труди да испита по којем основу демонстранти претпостављају да они заступају народ целе државе. Сваки медиј главног тока наводи како су на улицама „хиљаде“ демонстраната, али хиљаде људи су, у свакој земљи која није неко ситно острво, у најбољем случају мали проценат становништва.

Дакле, оно што европски медији главног тока говоре је следеће:

1. Некако се догодило некакво насиље па је Вучић сто одсто одговоран (смена режима оправдана)

2. Постоји клима насиља и Вучић је сто одсто одговоран (смена режима оправдана)

3. Демонстраната је много („хиљаде“ њих!) и представљају просечног Србина згађеног Вучићем (смена режима оправдана)

4. Вучић је нека врста ултра-мега нацисте јер га није срамота што је Србин, а и разговарао је са Путином (смена режима оправдана)

5. Крајње нејасни захтеви демонстраната морају бити испуњени иако то није могуће, јер „наша права, бла, бла“ (смена режима оправдана)

 

Превео Владан Мирковић

Нови стандард

Тим Кирби је слободни новинар и радио и ТВ водитељ. Његове текстове можете пронаћи на овом линку. 

 

Извор strategic-culture.org

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here